Кроз тамнички прозор

Пише др Дејан Мировић

У притвору Хашког трибунала Војислав Шешељ се непрекидно налази 10 година без првостепене пресуде у основном поступку. У модерном европском правосуђу такав случај није забележен

Године 1984. највећи српски филозоф и дисидент Михаило Ђурић (који је пророчки почетком седамдесетих предвидео шта ће Србији донети Кардељев устав) упутио је југословенској јавности отворено писмо. У писму прочитаном у Удружењу књижевника Србије, Михаило Ђурић упозорава на прогон и страдање „младог сарајевског доцента Војислава Шешеља“. Велики филозоф и правник истиче важност слободе мишљења и потребе да нико нема монопол на истину, јер је право на слободно мишљење „грудобран сваког истинског отпора лажној вери“. У прогону младог доцента из Сарајева, Ђурић види и застрашујући „предзнак растућег утицаја нихилистичког духа.

ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ КАСНИЈЕ Три деценије касније, почетком 2003. Војислав Шешељ се поново суочио са оптужбама због свог мишљења. Оптужбе су имале и политичку позадину (крајем 2002. освојио 36 одсто гласова на председничким изборима). Aли, у суштини, оне су биле и нови покушај стварања монопола на истину.Тачније, монопола на истину о распаду Југославије ради наметања лажне догме по којој је Запад био „безгрешан“ током трагичних догађаја на простору СФРЈ .
У таквом контексту, Војислав 24. фебруара 2003. одлази у Хаг. Одређује му се притвор без писменог образложења. Неколико пута од 2003. до 2007. оптужница се мења, заснива на апстрактним делима које не познаје међународно кривично право. Или је основ те оптужнице говор мржње или материја коју у савременом праву регулише грађанско право (према Препоруци Савета Европе о говору мржње из 1997). Други основ оптужнице је удружени злочиначки подухват. Према мишљењу немачког и хашког судије (2001-2008) Волфганга Шомбурга такво дело није ни постојало у међународном кривичном праву док га није применио Хашки трибунал. Шомбург отворено наводи да је УЗП створен да би „кажњавао истомишљенике“ једног народа.
Ипак, без обзира на овакву скандалозно написану оптужницу, суђење није започето у периоду од око две и по године.

[restrictedarea]

РЕВАНШИЗАМ И ДРАКОНСКЕ КАЗНЕ У међувремену, у августу 2005. године (као једини Србин оптужен у Хагу) Шешељ је прихватио позив Слободана Милошевића да буде његов сведок одбране. После бриљантног заједничког наступа (ова два човека су се у Хагу зближила и спријатељила) Шешељ се суочава са реваншизмом. У новембру 2006. укида му се основно људско право да се брани сам и на језику који разуме. Зато је био принуђен да штрајкује глађу (од 20. новембра до 8. децембра). Штрајк је прекинут, а захтеви прихваћени тек када је руско Министарство иностраних послова саопштило да ће Хаг бити одговоран ако се понови судбина Милошевића.
Коначно, суђење пред новим већем почиње у новембру 2007. После наступа првог (и најважнијег) вештака Тужилаштва професора Обершала и његове дисквалификације од стране Судског већа (као непоузданог и некомпетентног јер није могао да одговори на конкретна питања оптуженог о nexusu његових говора и злочина) постало је јасно да се суђење неће одвијати онако како је замислило Тужилаштво. Тачније, није се могла доказати бесмислена контрадикција о опозиционару који је својим говорима подстицао Н.Н. извршиоце на локацијама удаљеним неколико стотина километара.
После појављивања још око 80-ак сведока у судници у периоду 2007-2009. утисак о логичкој супротности и бесмислености оптужби остао је непромењен.
У том контексту, 2009. суђење се прекида и покрећу се чак три поступка за непоштовање суда у периоду 2009-2011. У тим поступцима се изричу драконске и незабележене казне за непоштовање суда. Шешељу је изрицана просечна казна затвора од око 13 месеци, а свим осталим оптуженима за непоштовање суда од око три месеца.

„ЛАЖУ НАС И ПОНИЖАВАЈУ“ Ипак, нехуман и лицемеран приступ случају Шешељ од стране Хашког трибунала се најјасније види у дужини притвора. Шешељ се налази у притвору Хашког трибунала непрекидно 10 година (нарушеног здравља) без првостепене пресуде у основном поступку. У модерном европском правосуђу такав случај није забележен. Такође, у Међународном суду за Руанду најдужи појединачни првостепени поступак са оптуженим у притвору је трајао шест година (случај Tharcisse Muvunyi).
Када се претходно има у виду, јасно је да су речи великог професора Ђурића из 1984. о случају Шешељ актуелне и данас. Случај Шешељ је пример политичког гушења слободе говора зарад стварања монопола на истину. Наравно, променили су се и они који предводе тај правни нихилизам. Довољно је само погледати члан 3. ССП-а који позива на „пуну сарадњу“ са Хашким трибуналом и биће очигледна подршка Брисела селективној правди и квазиистини коју дели тај суд . Нажалост, у Србији су елите већином апологетски настројене према ЕУ и том квазисуду. Зато је могуће да Трибунал са западњачком бескрајном хипокризијом о којој је још Црњански писао („лажу нас и понижавају“) ослобађа злочинце попут Готовине и Харадинаја, док једног невиног држављанина Србије држи у притвору непрекидно 10 година због деликта мишљења.

[/restrictedarea]