Почетна / Култура / Кроатоцентрична (југо)сфера

Кроатоцентрична (југо)сфера

Пише Јован Попов

„Теорија књижевности“, загребачког професора Миливоја Солара, лишена Срба и штампана латиницом, недавно се појавила и у издању једног српског издавача, и то не ма којег, већ оног најмоћнијег, јавног предузећа издашно и редовно снабдеваног новцем српских пореских обвезника – „Службеног гласника“

Сви они који су студије књижевности започели у доба СФРЈ сигурно су у неком тренутку користили приручник „Теорија књижевности“ загребачког професора Миливоја Солара, а многима је он био и основна литература из ове области. Објављен почетком 1975. године, две деценије после првог издања истоименог уџбеника Драгише Живковића, Соларов приручник представљао је једнако сажету и прегледну, а савременију систематизацију традиционалних књижевно-теоријских знања. Кључни „вишак вредности“ у односу на Живковићев уџбеник, до тада неприкосновен у средњошколској и универзитетској настави на територији Србије, доносило је последње поглавље у којем су били приказани најважнији теоријски правци 20. века. Нимало случајно, донекле упркос хронологији, његов завршни сегмент био је посвећен марксистичкој теорији, што је аутору пружило прилику да читава књигу свечано заокружи поетским цитатом из „Тибингенског увода у филозофију“ Ернста Блоха: „Хомерово… сунце свијетли… само онда ако у сваком повијесном свитању изнова излази из широког мора.“

ПРИЛАГОДЉИВОСТ Злобно би, међутим, било тврдити да је „Теорија књижевности“ Миливоја Солара доживела велики успех и била више пута прештампавана захваљујући својој идеолошкој оријентацији. Била је то, пре свега, добро и јасно написана књига која је нудила основна знања, проверу или допуну оних већ стечених, али и путоказе за даља теоријска усавршавања. Њеној популарности на српским универзитетима несумњиво је допринело и то што је, иако претежно ослоњена на хрватску књижевност, узимала у обзир и остале „југословенске књижевности“, највише српску, а затим словеначку. И сам аутор, најзад, потврђивао је своју југословенску оријентацију не само тиме што је био радо виђен гост и предавач у Београду и Новом Саду, него и тиме што је један део свог обимног опуса објавио у српској средини. Тако су му, године 1985, изашле чак две књиге код београдских издавача: „Мит о авангарди и мит о декаденцији“ у „Нолиту“, а „Есеји о фрагментима“ у „Просвети“.
Ипак, само неколико година касније, у тренуцима када се хрватски државни брод с треском отиснуо са риве југословенства, професор Солар показао је да га, осим учености и стваралачке плодности, краси и несвакидашња прилагодљивост. У часу новог „повијеснога свитања“ и његова „Теорија књижевности“ изронила је из широког идеолошког мора умивена и освежена, тачније очишћена од свега што је аутора повезивало са непожељном прошлошћу, како марксистичком, тако и југословенском. „Промјене у настави о књижевности, које природно прате политичка и културна збивања у Хрватској, такођер се не смију занемарити“, записао је он у предговору шеснаестом, „прерађеном и допуњеном издању“ из 1994. године. Зато је из овог и из свих потоњих издања излетело поглавље о марксистичкој критици, као што је уклоњена и најмања „натруха“ драгог, па омрзнутог југословенства. Из Соларовог приручника избачени су сви нехрватски примери и писци са екс-Ју простора, словеначки, као и српски. Они први, додуше, нестали су само као имена, јер су једино тако и били заступљени. Ови последњи, међутим, брисани су и својим делом, па су сви цитати из српске књижевности (махом је реч о поезији) замењени хрватским. Тако су избачени стихови П. П. Његоша, Војислава Илића, Душана Матића, Васка Попе, Бранка Миљковића, а ишчезла су, заједно са Прешерновим и Цанкаревим, и имена Мушицког, Радичевића, Јакшића, Змаја, Шантића, односно, на тлу прозе и драме, Стерије, Игњатовића, Матавуља, Сремца, Нушића, Станковића, Давича, Селимовића, Лалића, Ћопића, Добрице Ћосића. Најзад, кроз сито је пропуштена и пратећа литература, из које су, уз ретке изузетке, брисане студије српских теоретичара, укључујући и српске преводе страних аутора. Тако је Соларова „Теорија књижевности“ етнички очишћена, чак и пре него што се аналогни процес одиграо на терену „повијесне збиље“.

[restrictedarea]

ЗАИСТА, ЗАШТО? Читалац ће се можда упитати: „А шта то све нас брига? Зар да се, поред ‚Бљеска‘ и ‚Олује‘, бавимо некаквим књишким изгонима? Уосталом, нека комшије уче како и из чега хоће, њихов уџбеник, њихови и писци“. Ко тако размишља биће у праву, барем на први поглед, тим пре што је у својој ревности загребачки професор био довољно доследан да изостави и Иву Андрића и Владана Десницу, којих се хрватска историја књижевности иначе нипошто не одриче. На томе му само можемо одати признање. Уосталом, већ прво ревидирано издање његовог приручника, још средином деведесетих, пронашло је неке заобилазне путеве до појединих београдских књижара, да би каснија издања регуларно продрла на наше тржиште, најпре кроз гостовање загребачке „Школске књиге“ на Сајму књига, а потом и кроз регистровано деловање овог издавача у Србији. Тако је и теорија књижевности пронашла своје место у склопу „обнављања покиданих веза“ и „регионалних интеграција“, што вољних, што споља наметнутих. Па добро, слегнућемо раменима, ако већ купујемо у „Идеи“, ако гледамо хрватске кошаркашке тимове, идемо на концерте њихових музичара, а све чешће се одлучујемо и за летовање на Јадрану северно од Херцег-Новог, зашто би нам сметало присуство неког теоријског приручника, макар и кроатоцентричног?
Заиста, зашто? Не би за то било никаквог разлога да се Соларова „Теорија књижевности“, лишена Срба и штампана латиницом, није недавно појавила и у издању једног српског издавача и то не ма којег, већ оног најмоћнијег, јавног предузећа издашно и редовно снабдеваног новцем српских пореских обвезника – „Службеног гласника“. При том се, унутар истих корица нашао и ауторов „Рјечник књижевнога називља“, који је у Хрватској објављен посебно, што је и логично, будући да се његова материја у великој мери поклапа са материјом самог приручника. Укључен је, на крају, и додатак сачињен од пет текстова преузетих из других Соларових књига, па се стиче утисак да је наш издавач хтео да на овај начин, као и нижом ценом, конкурише хрватском, наравно само на простору Србије, јер на комшијском тржишту нема шта да тражи.
Какав је аранжман око ауторских права постигнут са „Школском књигом“ и са самим аутором не знамо, али о неким околностима договора између њега и „Гласниковог“ уредника сазнајемо из предговора: „Када ми је професор Гојко Тешић предложио да у овом издавачком подузећу објавим ‚Теорију књижевности‘, најпре сам рекао како ми се чини да та књига ипак припада прошлости с обзиром на све што се догодило у проучавању књижевности откако сам је написао (…) Ипак, професор Тешић ме је поколебао јер је напоменуо како без обзира на буран и сложен развој теорије књижевности, увод у неке основне спознаје мора проћи сватко тко се жели упутити у сувремено стање. Тко не познаје баш ништа од традиције, рекао је, неће разумјети ни о сувременим збивањима; тко не зна ништа о реторици, формализму и структурализму, неће се моћи снаћи ни у постструктуралистичким књижевним теоријама.“

ПОБУДЕ И ЗАБОРАВНОСТ Иницијатива, и то одлучна, дошла је, дакле, од стране нашег издавача, а уредникове побуде делују готово умирујуће. Рекло би се да није реч о томе да су домаћи теоријски приручници Драгише Живковића, Ива Тартаље или Петра Милосављевића застарели или дефицитарни у најосновнијим знањима која се тичу књижевних родова и врста, стилистике и версификације, него да им је мана то што не реферишу о савременим теоријским правцима. Додуше, у Тартаљиној „Теорији књижевности“ („Завод за уџбенике“, 1998), намењеној средњим школама, дате су основне информације и о томе, али је Гојко Тешић то очигледно сматрао недовољним за студентске потребе. Није га, из њему познатих разлога, задовољио ни нешто подробнији приказ у „Теорији књижевности“ („Завод за уџбенике“, 1997) Петра Милосављевића. Можда је на књигу свог колеге са катедре једноставно и заборавио, будући да је овај пензионисан још пре десетак година, а и иначе је познат по неумереном србовању. Али, зар је могуће да је заборавио на то да је не тако давне 2009. године, у својству уредника, лично потписао две преведене књиге, у којима се о савременим књижевним теоријама извештава потпуније и актуелније него код Солара? И ако се у приручнику „Теорија књижевности: сасвим кратак увод“ познатог америчког теоретичара Џонатана Калера то чини сажето, сходно обиму и наслову, у књизи „Књижевне теорије 20. века“ пољских професора Ане Бужињске и Михала Павела Марковског о поменутим питањима се, на више од 650 страна, пише тако исцрпно и меродавно да то далеко превазилази потребе основних академских студија. Ипак, заборавност која највише чуди односи се на „Теорију књижевности“ Зденка Лешића, сарајевског академика родом из Хрватске, коју је „Службени гласник“ објавио 2008. године. И у њој је много простора посвећено теоријама 20. века, отприлике колико и код Солара. Ово „отприлике“ кажемо зато што је код Лешића одговарајућа грађа организована на другачији начин, као што се и структура његовог приручника знатно разликује од Соларовог, у основи написаног према матрици коју је својевремено поставио још Драгиша Живковић. Лешићев приручник зато је можда мање прегледан и захвалан за учење, али је оригиналнији, амбициознији и савременији од Соларовог.

ПРОЈЕКАТ И ПОЕНТА Према томе, управо скорашња издавачка продукција „Службеног гласника“ демантује разлоге које је професор Тешић наводно предочио професору Солару када му је понудио „дил“. Намеће се, зато, питање: а који би други разлози навели предузимљивог уредника да тако истрајно инсистира на објављивању хрватског уџбеника у Србији? Да ли је и то део пројекта „југосфере“ на којем „Гласник“ тако брижљиво ради већ неколико година, а у оквиру којег је објављено петнаестак књига, између осталих и Соларова „Укус, митови, поетика“ (2010), Крлежине „Маргиналије“ (2011) итд. Но, ако је циљ био да се југословенска књижевно-теоријска парадигма рехабилитује и кроз ону врсту издања која, по својој пропедеутичкој природи, врше непосреднији, снажнији и далекосежнији утицај него друге књиге, зар то Лешићев приручник већ није постигао? Он је написан са неутралног, уравнотеженог националног становишта, па је међу именима и примерима којима се илуструју теоријски појмови барем половина српских, отприлике онолико колико хрватских, бошњачких и других из „региона“ заједно. Скоро сви поменути аутори које је Солар уклонио из своје „Теорије“ у Лешићевој су заступљени, а вишеструко се јављају и они којих код загребачког професора није било ни раније, попут Лазе Костића, Дучића или Црњанског. Лешићев избор грађе из српске поезије темељан је и репрезентативан у тој мери да представља својеврсну антологију, нарочито за период од романтизма наовамо – од Његоша, Бранка и Грчића Миленка до Скендера Куленовића, Попе и Миљковића. За разлику од Миливоја Солара, код кога се српско не појављује ни као придев – тамо где је, рецимо, стајало „у хрватској и српској књижевности“ сада стоји само „у хрватској“ – Зденко Лешић имао је обзира према наручиоцу посла и према читалаштву за које пише. То је потврђено и другим, ћириличним издањем из 2010. године.
Изгледа, међутим, да ни ова „југосферична“ „Теорија књижевности“ није била сасвим по укусу „Гласниковом“ уреднику. Као да оставља неки непријатан, србоцентричан утисак. И зато се Тешић, просветљен блиставим идејама, окреће Солару: „Професор Тешић и тим је поводом предложио да заједно с ‚Теоријом‘ објавим и ‚Рјечник књижевнога називља‘, који је настао знатно касније“. Зар тај додатак није могао, барем на српском тржишту, да буде штампан као Речник књижевних термина, Појмовник или некако друкчије, блискије овдашњем говору? Да ли је уредник покушао да од аутора издејствује било какво прилагођавање, можда чак враћање на верзију пре распада СФРЈ? О томе Солар не каже ништа, али је индикативно да је чак и илустрација на корицама дело покојног хрватског сликара Александра Срнеца. Из тога би се дало закључити да је ауторов чврст услов био да се ништа не мења „ни за јоту“. Једино што је уредник испословао јесте да у списак секундарне литературе буде увршћено „Гласниково“ издање избора текстова Светозара Петровића („Наука о књижевности“, 2009), а и то по свој прилици из пијетета који је Солар задржао према свом некадашњем свеучилишном колеги. Све остало морало је бити хрватско, па је на списак стављен и хрватски, а не српски, у „Службеном гласнику“ објављен превод поменутог Калеровог приручника. Југосфера да, али кроатоцентрична – у томе је поента.

САМОУБИЛАЧКА СТРАТЕГИЈА Значи ли то да би обнову некада (привидно) јединственог културног простора требало спровести по новом, хрватском моделу? Да ли је то заиста крајња замисао уређивачке политике Гојка Тешића? Или је напросто реч о пуком немару? Можда уредник није ни погледао уџбеник до чијег му је објављивања било толико стало? На ту помисао навео нас је један занимљив детаљ. Некада се (нпр. осмо издање из 1983) међу препорученом литературом налазила и књига Драгана Стојановића „Феноменологија и вишезначност књижевног дела“ (1977), да би и она касније дошла под удар метле, мада је реч о теоријској студији лишеној било каквог националног обележја. Стицајем околности, она је прошле године поново објављена баш у „Службеном гласнику“, истовремено са Соларовом „Теоријом књижевности“. Ако је, дакле, уредник сматрао да није застарела за протекле три и по деценије и да је вреди поново публиковати, зар није могао сугерисати свом загребачком колеги да је врати на списак секундарне литературе? Могао је, али није. Или јесте, али безуспешно. А можда ништа од тога није приметио. Или је проценио да је довољно што се на том списку већ налази књига једног српског аутора, макар и објављена давно и код другог издавача, па сад не би требало тражити „преко хлеба погаче“.
Без обзира на то да ли је реч „само“ о аљкавости и површности или о дубоком осећању културне инфериорности, или пак о издавачкој стратегији која свесно делује у туђу корист, она је за националну културу самоубилачка. Утемељена је на ономе што Мило Ломпар назива одсуством српског и „поунутрашњењем хрватског становишта“. И зато ће, ако је до „Службеног гласника“, наши ђаци и студенти убудуће учити стилске фигуре и метричке облике искључиво на примерима из хрватског песништва: уместо Његоша – Мажуранић, уместо Војислава Илића – Назор, уместо Попе – Тадијановић, уместо Миљковића – Крањчевић. За то не би требало кривити Миливоја Солара. Он је преправке извршио у складу са потребама своје заједнице и са становиштем којег се држао и за време Титове Југославије, али је то чинио „минималистичким“ средствима. А чим се за то указала прилика посегао је за „максималистичким“, скинувши тако са себе подозрење због претеране блискости са Београдом. Могли бисмо му, можда, замерити што бар у томе није остао доследан, па одбио сарадњу са српским издавачем, пошто је већ свој приручник етнички очистио. Али, зашто би, ако се од њега не тражи никакав уступак? Привлачност хонорара се подразумева, али постоји још нешто што је мотивисало професора Солара: потписавши уговор, под условима које је поставио, он је извршио културну мисију, не више у своје него у име свог народа. Био је свестан да постоји трајни национални интерес који је изнад пролазног партијско-политичког или личног. О таквој свести код његовог београдског колеге и пословног партнера нема ни наговештаја.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *