Почетна / Репортаже / Космет – Дани наде и безнађа

Космет – Дани наде и безнађа

Пише Наташа Јовановић Фотографије Зоран Влашковић

Срби су привремено, само привремено остали без речи. Кад поново проговоре, биће то урлик до небеса, и чуће се много даље него што могу да замисле они који данас попују са телевизијских екрана „о нужности“ предаје сопствених институција

Сваки разговор на северу Косова и Метохије, свако весеље, сваку расправу или свађу – ма колико била необуздана и гласна – ових дана може да утиша помињање једног имена, онолико слављеног пре девет месеци, а сада прећуткиваног, малтене потпуно поништеног – Томислав Николић.
„Шта велите на то што је Томислав Николић најавио укидање српских институција у покрајини?“, запиткивали смо редом саговорнике по доласку у Косовску Митровицу, на дан када је председник Србије изјавио да недавно усвојена Платформа налаже замену „паралелних“ институција некаквим косовским. Ништа што барем подсећа на конкретан одговор. О изјавама Томислава Николића вероватно се размишља у Митровици, али се о њима упадљиво ћути.

НИЈЕ БЕСА НЕГО ОБЕЋАЊЕ „Мислите ли да Томислав Николић заиста намерава да укида српске институције?“ „Шта је по вама разлог овакве изјаве председника Николића?“ „Како ће се Срби са севера Космета понашати уколико Николић и Влада Србије истрају у намери да удовоље захтевима Брисела и укину преостале српске установе?“ Сва ова питања остајала су, као сирочићи, без икаквог одговора, зато што се у северном делу Косовске Митровице не одговара на питања која у себи садрже те две спорне речи – Томислав Николић.
Тек као одговор стигло би потврдно климање главом или кратко „да“, и наглашено скретање разговора на Дан државности (овде више, видљивије обележен српским тробојкама на сваком метру окупиране земље, него било где другде у Србији), варљиво време, спреман огрев…Тај колективни аутизам, решеност да се не зна, не учествује у сопственој будућности, то замирање иначе пословично на сваку врсту политичких надгорњавања навикнутих људи, слути, промишљам, на тешке одлуке. Оне са којима се иде до краја.
Утисак је да бисмо саговорника о председнику Србије лакше пронашли у јужном, шиптарском делу подељеног града на Ибру, него у северном, који је 20. маја прошле године експлодирао од радости када се прочуло да је управо Томислав Николић победио Бориса Тадића у другом кругу председничких избора. Сећање на ту прославу можда и може да послужи као најбоље појашњење овог својеврсног колективног аутизма. Срби очигледно сматрају да је Николић погазио реч коју им је ономад дао. Није им дао „бесу“, како би рекли Шиптари, него је и њима и осталим грађанима Србије дао реч да ће чувати целовитост државе. Данас му они узвраћају речитим, громким ћутањем.
Исто је и у другим српским општинама на северу окупиране покрајине. Ни у Зупчу, ни у Зубином Потоку, ни у Лепосавићу, о Томиславу Николићу се просто не прича, што је необично ако се има у виду да је тамошњи народ иначе веома причљив и непосредан.

У СВОМ ЋОШКУ НА СЕВЕРУ Фебруарске ноћи, варљиве зиме 2013. године, међу косовским Србима у Митровици и другде на северу Косова, препуне су тихог огорчења, туге и једне нове, још невиђене емоције, сличне оној кад дође до колективне катарзе, до сусрета са коначним истинама…Тачно је, Срби на Косову више никоме не верују и спремни су на све само да остану оно што су вековима били на овом поднебљу. Против њих су удружени и такозвана међународна заједница и албански тероризам. На улици свако хита својим послом. Сваке, па и ове ноћи, барем једна бомба експлодира, тек да се зна да нема мира и да га бити неће. „ Више је бомби ове године пало него снега“, коментарише последњу експлозију у Бошњачкој махали један од пролазника. „Знате за нашег суграђанина кога је прво летовање после 1999. задесило у турском летовалишту на које је бачена бомба. Туристи у паници пакују ствари, амбасаде и делегати сакупљају своје држављане, заказују летове из Турске, а наш Митровчанин ни да чује да се врати назад у Србију. Одлучио да остане. То је ваљда заинтересовало тамошње новинаре, па када су га упитали за разлог, он је кратко објаснио: ‚Код нас бомбе бацају сваки дан. Шта је једна‘…“
Али, много теже од дивљања дежурних непријатеља, косовским Србима пада, политика званичног Београда.
„Чуо сам да се један од креатора да кажем српске провалије недавно запитао шта ће грађани Србије мислити о влади ако не добијемо датум за преговоре. Сада кажу апстрактни датум добићемо или нећемо баш на Видовдан. Као да је то Србима важно. Као да је туђе важније од свога“, коментарише Митровчанин Ненад Јеремић.
Живот у данашњој Косовској Митровици нимало не подсећа на онај космополитски живот којим је ова индустријска и рударска варош живела последњих пола века и више. Није то она Митровица у којој је професорка у гимназији била Силвира Томазини, италијанско-словеначка левичарка коју су Немци убили на железничкој станици. Није то ни она Митровица у којој је владала једна висока грађанска свест препуна разума и толеранције. Све што је постојало згазили су албански екстремисти. Остали су Срби, у свом ћошку на северу, „са оне стране Ибра“. На свакој кући српска застава.

ДОК ЈЕ БЕОГРАД ДЕЛИО ОРДЕЊЕ НА СРЕТЕЊЕ Дуге зимске ноћи гласног ћутања у Митровици неописиве су речима. У хотелу „Бишевац“, у центру Митровице, гости, разасути по столовима, прате локалну телевизију. Вести. Нема уобичајеног жагора. Када би проговорили да ли би из њих прокуљао бес, туга или помиреност? Не успевам да домислим. Ово је за мене ново лице Митровице.
Та појава нимало веселе природе, поред описаног, колективног „завета ћутања“, везаног за непомињање Томислава Николића, увукла се у четири српске општине. Оно, Косово и Метохија већ вековима не нуде никакав натприродан мир и спокој, то и јесте тренутно најборбенији део српског националног корпуса, који је већ 13 година у безмало непосредној ратној опасности, од које је некад дели само зацементирана барикада на мосту преко Ибра, некада тек добра повезаност и организованост мештана, некада неочекивана и ненадана будност КФОР-а. Косметски Срби, дакле, одавно су се поздравили са мирним начином живота, па и понашања.
Ипак, чини се да много тога говори да је дошао судњи час, да више није битна ни политичка, ни идеолошка прошлост, него је оно људско дошло на испит. Тако би, ваљда, требало схватити и понашање Канцеларије за Косово и Метохију која се први пут појављује као институција која је препознала шта мора и шта никако не сме да уради за добро свог народа. Десило се то на Дан државности у Зубином Потоку, док је у Београду дељено „ордење на Сретење“. Управо тада, пред народом из четири општине и свих општина са југа, у организацији Канцеларије за Косово и Метохију, уприличена је свечана академија, у оквиру ње кратка монодрама глумца Ивана Вучковића. Обучен у српског вожда Карађорђа, Вучковић, у пратњи гусала, изговара: „…ви видите како силују наше мајке, наше сестре и наше жене. Ово се зло браћо више трпети не може. Ту сад другог суда ни спасења нема него да се бранимо, да бијемо и ми њих, када ћемо већ свезани женски мрети од њихових џелата и сеиза. Боље да умремо јуначки ко људи, бар да своје главе заменимо и да покајемо нашу браћу..“ говорећи, заправо, о дугој, предугој, вековној патњи коју неће да разуме ни такозвана цивилизована Европа, нити домаћи политичари. Срећом, ова мала, али несагледиво важна територија, има народ који одлично разуме и овог „уметничког“ и оног правог Карађорђа. Не на речима, већ на делу, и то сваког дана.
После академије, како то иначе бива на Косову, председник општине позвао је не пробране званице, него све присутне на ручак. И ту искрсава ново лице Косова. Када се у сали Дома културе слегло све што на том делу Косова српско живи и хода, кренуло је наздрављање. По старом косовском обичају који се чува из времена турске окупације, домаћин наздравља првом до себе, и тек укрштених руку испијају се чаше. Онај који држи чашу унакрсно је додељује следећем, тако исписујући знак крста. „Тако је пре ослобођења Старе Србије обележавана Крсна слава. Да се ага не досети…“ И овде се осећа она притајена агресивност. Када певају, пију и плачу они знају да ће морати сами. Домовина их неће, Албанци би да их протерају. Командир полиције из суседног села који је ратних година прошао сву Метохију, па како каже, зна сваки камен на путу, прилази нашем столу. И плаче. Не објашњава зашто. У овој огромној хали људи или плачу, или се грле и љубе. И пију. Сви одреда. Пукнуће из њих нешто, ускоро, и то нешто скупо ће коштати продавце Косова.

МАНИФЕСТ НЕПОКОРЕНОГ НАРОДА „Нису Срби из Косовске Митровице јефтина роба на кинеској пијаци, како нас наше београдске вође посматрају. Ми смо, бре, озбиљан камен у њиховим лакираним ципелицама којима ходају од Брисела до својих кожних кабинета. Вера беше искрена, но, како у мудрим књигама пише: Идолима не ваља веровати“, каже Иван из Лепосавића, присутан на овом необичном слављу.
Чији су Срби на Косову, то питање неће нико гласно да изговори, чак ни они који су у свакој прилици грлати кад у београдским медијима „тумаче“ косовску стварност, мада тамо никада ногом нису крочили.
Чак ни сами Срби усред Косовске Митровице не знају више чији су. Некако прећутно знају да су своји, особени и предати себи. Управо таква једна неизговорена мисао лебди ових дана над њима.
У Звечану вече џез музике. Давно, још за време предратних енглеских колонијалних улагања у митровачке руднике, ово је био град џез музике. Чудно или не, али је ова последња станица хришћанске цивилизације до данас сачувала обичај „кафанске свирке“ англосаксонске музике. Још једно лице Косова. На најнеобичнијем месту на свету, усред царског Звечана, у кафани „Џезбина“ код Бобија, где је кафа бесплатна („…Немој неко да ми се жали на кафу!“), траје џез вече у атмосфери која је равна велеградској. Зашто неко у Бриселу и даље види Србе као неартикулисано племе?
Ни дан, ни ноћ на северу Косова нису обична смена дана и ноћи. Овај последњи урбани центар где још живе Срби на Косову препун је ината, тихог и сабијеног, оног ината са којим је славна српска песникиња из Приштине Даринка Јеврић умирала док је као последњи Мохиканац одбијала да напусти своје Косово. Остала је иза ње величанствена оставштина, најбоља српска поезија којом би сваки Србин требало да се дичи, понајвише оном „Хвостанском земљом“ у којој је рекла све што Србима са Косова на души лежи. Кад би неко у митровачким кафанама знао да устане и да изрецитује њене стихове, био би то најбољи манифест непокореног народа који се у овом часу пожелети може. Али, Срби су привремено, само привремено остали без речи… Кад поново проговоре, биће то урлик до небеса, и чуће се много даље него што могу да замисле они који данас попују са телевизијских екрана „о нужности“ предаје сопствених институција.
Време и догађаји пред њима даће им за право да изговоре судбоносне речи великог мајора Гавриловића: „…Војници, јунаци, наш пук је избрисан из бројног стања, зато напред у славу…“

 

3 коментара

  1. Dolazi Toma Grobar, pazi te se Braco Srbi, pop daca je zavrsio opelo.




    0



    0
  2. U Srbiji je jasno na delu proces uništavanja Srbije, u najvećoj meri podstican od zapadnih mentora, uz saradnju svojih balkanskih satelita i uz voljnu i nevoljnu saradnju samih prozapadnih elita u Srbiji, koje im u velikoj meri olakšavaju namere, slamajući unutrašnju opoziciju. Zapad je ostvario svoju vekovnu težnju da se osveti Srbima i da ih kazni kao pobunjenički i remetilački narod na Balkanu. Uspeli su u tome što su vekovima sanjali. Srpski okupatori i njihove domaće sluge koji su instalirani voljom zapada 2000.god zajednički deluju na ostvarivanju zapadnih interesa , pre svega interesa SAD i Nemačke kojima jeste cilj nestanak Srbije kao države, a po mogućstvu i Srba kao naroda. Time bi se u mnogome olakšao geostrategijski interes Nemačke da izađe na topla mora i interes SAD da opkoli Rusiju sa svih strana i osigura leđa u eventualnom sukobu sa Rusijom.Naravno, tu je nesumnjiv ekonomski interes da se rudna bogatstva Kosmeta otmu od Srbije i besplatno stave u ruke lešinara sa zapada.Da su ekonomski interesi u pitanju vidi se po ponašanju Nemačke koja jeftino želi da se dokopa kosmetskog uglja, pogotovo što uskoro mora da zatvori niz svojih nuklearnih elektrana. Naravno da je zapad isparcelisao celokupnu teritoriju Kosmeta i međusobno se dogovorio šta će ko da otme. O tome srpski evropoliticari ne smeju ni da zucnu. Za cenu uništenja države i naroda, omogućeno im je neviđeno bogaćenje. Ogroman je jaz danas između 1% bogatih i sve bogatijih i onih 99% siromašnih i sve siromašnijih građana. Taj 1% bogatih je vezan isključivo za partije na vlasti. Pogledajte vrhove partija na vlasti i videćete da se ne zna ko je od koga bogatiji.Ako sve ostane ovako kako je danas, onda je sasvim sigurno da ćemo izgubiti državu i da će Srbi zaista i nestati. Srbija, kao eksperiment, je dobar primer kako se jedna nacija može razbijati, ne samo kroz instrumentalizovan separatizam manjina, već i sistematskim stvaranjem novih naroda od tkiva same te nacije. Stvaranje Crnogoraca, muslimana i delom Hrvata,a u bliskoj perspektivi Vojvođana, kao posebnog naroda, je taj primer. To ukazuje da je moguće razbijati srpsku naciju do tačke njenog nepostojanja. Po teoriji domino efekta, svaka odcepljena grupa, koja se odvaja od Srba preuzima na sebe zadatak podrivanja preostale srpske teritorije, jer se njihov novi identitet psihološki zasniva na negaciji starog.Time ti novi narodi postaju sveži regruti za zapadne interese, koje slede sa velikim oduševljenjem.Odavno govorim da nam Zapad sprema nestanak kao naroda , jer se već naslućuje stvaranje Vojvođana kao naroda koji će uz blagoslov ove vlasti to i postati. Naravno, da bi se to postiglo, moraju se naći neprijatelji Vojvođana i stalno stvarati osećaj ugroženosti od nekoga. To su naravno Srbi. Već se to uveliko radi uz podršku Zapada.Egzibicionista Nenad Čanak stvara vojvođansku naciju, državu i jezik. Folksdojčeri traže milijarde evra da im Srbija isplati, kao da to sve nije već završeno sporazumom Tito-Brant, naravno, na štetu nas Srba.Pomahnitali muftija Zukorlić otvoreno zagovara stvaranje bošnjačke autonomije koja će, kako to u nas biva, postati država u državi. Pritisci koji se pojavljuju u Raškoj (Sandžaku) i Vojvodini su najverovatnije najava onog što nas čeka, kad Kosovo bude potpuno „pacifikovano“, imajući u vidu spomenuti „domino efekat“. Kad već mogu da nam uzmu sve bez ikakvog otpora sa naše strane, što ne bi uzeli i ostatak? Sve ovo što sada gledamo u poslednjih 20 godina, od dana raspada SFRJ,već se desilo na početku 1941.god. Isti akteri,isti zločinci,iste žrtve. I tada je Srbija prestala da postoji kao država, isto nam se i sada događa. Razlika je jedino u tome što je ološ sa zapada našla pravi način da nas uništi. SRBIJU UNIŠTAVAJU IZNUTRA.




    0



    0
  3. Kada bi mi neko ponudio dve opcije,da budem predsednik Vlade ili Republike Srbije,ali da potpisem ukidanje institucija Republike Srbije na Kosovu i Metohiji,nezavisno od objasnjenja i uslova…
    ili,da me momentalno sprovedu u kazamat Seveningena,bez prava na advokata i odbranu…netremice bih izabrao ovu drugu opciju.

    U najtamnijoj samici bio bih srecan,jer bih znao da nisam potpisao nesto sto nam nije trazio ni Adolf Hitler.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *