„Клип“ у српском филму

Пише Владислав Панов

Како је „Фипресци“ Србије одлучио о најбољим филмовима године

Велика победа „Клипа“ Маје Милош, једног у свему иначе маленог филма, на недавној додели годишњих признања домаћег огранка „Фипресција“ (Међународне асоцијације филмских критичара и новинара), показала је тужно стање духа „свих Србија“ које живе у овој земљи…

Међу педесетак земаља света које имају своје секције у оквиру Међународне асоцијације филмских критичара и новинара („Фипресци“), као врло важна карика у овом ланцу филмске седме силе налази се и Србија. Та наша секција састављена углавном од самозваних изузетних познавалаца филмске уметности и умишљених врхунских фактора филмске критике се обично оглашава у ово време када самоуверено и ауторитативно објави шта је од филмова у протеклој години вредно њихове узвишене пажње и врхунских, стручних и уметничких стандарда. Исподељују они тада годишње награде које у недостатку било којих других (у којима би се многи од њих, као што је и бивало, такође уденули као неопходан састојак одлучивања), јер Србија поред биоскопа, озбиљне продукције, пристојног пословног понашања у овој области, регулисаних правила игре, нема чак ни репрезентативно функционалну Академију филмских уметности која би се годишње меродавно и, што да не и мериторно, позабавила наградама. Тако „Фипресци“ друштванце има позицију јединог наградодавног стручног тела када је у питању вредновање домаћег филма. Отуд би ваљда и њихова одговорност требало да буде већа, а оцењивање филмова правичније, стручније и озбиљније. Ове су године међутим изостали сви ови квалитети. Њихова одлука да најбољи филм године буде почетнички склепана социјална драма „Клип“ је најблаже речено провокативна.

[restrictedarea]

Све је добро што се допада Западу Намерно или као последица уобичајеног доказивања своје просвећености и стручне прозападне „апдејтованости“ окренути одавно установљеној инерцији „све је добро што се допада Западу“ и „Клип“, и сви који су га одушевљено препознали као нешто најбоље што је наша кинематографија створила протекле године су у стварање и вредновање овог филма ушли трудећи се да испоштују једину формулу којој стреме наши аутори – да се филм допадне западним колегама, било ауторским, било онима међу критичарима, и да се с њим направи што дужа и атрактивнија туристичка тура по том Западу. „Клип“ је освојио две награде на Фестивалу у Ротердаму прошле године и за још неколико њих је номинован, укљућујући и две номинације канадске секције „Фипресција“ на Фестивалу у Торонту. То је било више него довољно да снисходљиви домаћи стручњаци подлегну императиву интереса и да се приклоне „свеопштем иностраном одушевљењу“ овим филмом, те да га зато обрадују наградама у скоро свим важним категоријама. На страну питања о томе у чему је продукцијски и уметнички инфериорни „Клип“ бољи од, рецимо, „Шешира професора Вујића“ или „Доктора Реја и Ђавола“ (два у свим сегментима над осталом конкуренцијом из прошле године супериорна филма).

Србија као најзаосталија земља у Европи Деби београдске режисерке Маје Милош, у чијем је резимеу и редитељско каљење на позицији асистента режисера у „Шишању“, још једном остварењу које се бруталном темом и тендециозно необјективним уопштавањима додворавало спољњим либералним и наводно друштвено правичним срединама, нови је допринос домаћег филма одржавању медијско-политичке импресије о Србији као најзаосталијој земљи у Европи. Слика о велеградском очају, свеопштој мизерији у друштву, људској покварености, безперспективности љуте и фрустриране младости која мрзи своје родитеље и препушта се хедонистичким, наравно западним социјално напредним технолошким пороцима и забавама (малолетнички секс и дрогирање на снимцима камера мобилних телефона, и размењивање „искустава“ путем друштвених мрежа), безобзирност, безосећајност, саможивост, приказани у овом филму као једини спектар наших осећања и врлина, дочарава овај свет на извозно идеалан начин, али ни близу поштено и истинито. А давање од нас самих таквом памфлету, заправо сасвим непоштеној гомили погрда, било каквих признања је трагикомично. Слично је патетично и проглашење „Уметника“ за најбољи страни филм дистрибуиран код нас током 2012. године. Пошто је Америчка академија за филмску уметност и науку с овим филмом поново открила неми филм доделивши му пет „Оскара“ за ту иновацију, и наш „Фипресци“ је морао да подржи овако препознату оригиналност филмског стварања и вредновања. Што се тиче одушевљења „Клипом“ једино је вредно што је показало да у овој Србији и поред супротних настојања „друге“, „треће“ или које већ Србије, да здраворазумски несрбомрзачки људи и даље постоје. Скоро једнодушне осуде коментатора на ову вест, представника те публике који би, узгред, требало да буде циљна група нашим филмским ауторима су разочаравајуће изненађујући резултат ове сонде стања српског духа. Показало се, ето, да је систематско убијање и ниподаштавање тог духа, које је одавно у току добрим делом и захваљујући упорним доприносима у том смислу од стране једног дела домаће кинематографије и већег дела медија који је прате, авај, и даље јалово.

„Фипресци“ признања

Најбољи филм: „Клип“ / Најбоља режија: Маја Милош („Клип“) /Најбољи сценарио: Мирослав Момчиловић („Смрт човека на Балкану“) / Најбоља женска улога: Исидора Симијоновић („Клип“) / Најбоља мушка улога: Уликс Фехмиу („Устаничка улица“) / Најбоља монтажа: Стеван Филиповић („Клип“) / Најбоља сценографија: Аљоша Спајић („Устаничка улица“) / Најбоља фотографија: Миладин Чолаковић („Устаничка улица“ и „Смрт човека на Балкану“) / Најбољи костими: Јелена Ђорђевић („Др Реј и Ђаволи“) / Најбоља музика: Влатко Стефановски („Кад сване дан“) / Најбољи страни филм приказан код нас 2012. године: „Уметник“ Мишела Азанавичијуса

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Znate sta, ne znam ko je pisao ovaj clanak i zasto smatrate da je ovaj film vredja ne znam vec sta, ali kao neko ko je skolovani esteta i veliki poznavlaac filma sa velikom samouverenoscu ,koja mi inace nije jaca strana, mogu reci da ovo zaista jeste jedan od najboljih filmova koji su u zadnjih nekoliko godina srpski autori predstavili publici. Nije slucajnost da je film dobio vise prestiznih medjunarodnih nagrada pa kao neko ko voli svoju zemlju jako sam srecan sto je konacno neko pokazao da filmska umetnost Srbije nisu samo Dragan Bjelogrlic i Srdjan Dragojevic vec da postoje i oni drugi koji nisu toliko populisticki al su zato pravi!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *