Почетна / Друштво / Искривљена стварност

Искривљена стварност

Скупштина Општине Врбас је донела једногласан закључак да осуђује постављање овог спомен-обележја: на нагорелој табли на споменику јасно се види порука „Невиним жртвама 1944-2012“

Пише Милица Кековић

 Вест да се „у Врбасу пале споменици невиним жртвама мађарске и немачке националности који су страдали 1944. и 1945. године“, коју је објавио „Мађар со“, а убрзо затим пренели други штампани и електронски медији, не би била спорна када би била – истинита!

Ових дана, запажено место у многим медијима имао је и Врбас. Разлог томе није тај што се наш суграђанин, фудбалски судија Мажић, нашао на 12. месту листе најбољих арбитара света или пак положај радника у врбаским фабрикама, већ вест да се у Врбасу пале споменици невиним жртвама мађарске и немачке националности који су страдали 1944. и 1945. године. Вест коју је објавио „Мађар со“, а убрзо затим многобројне редакције пренеле, не би била спорна да није извесно да она просто – није истинита. Ове новине су уз текст објавиле и слику нагореле табле која се налази на споменику, и на којој пише „Невиним жртвама 1944-2012“. Ипак, остаје питање да ли је могуће да нико није видео или није хтео да види да на табли пише цитирана тврдња“. Разлика између бројева 1945. и 2012. је велика, а разлика у симболу који ове године представљају – још већа.

ВАНДАЛИЗАМ И „ВАНДАЛИЗАМ“ Неки медији су чак ишли толико далеко, па је на једном интернет порталу пренета ова вест уз наслов „Сада руше и мађарске споменике“, неки су актере овог чина назвали вандалима, док су остали, нешто бенигније,пренели само оно што је писао „Мађар со“. Узалуд смо данима после тога чекали да видимо мало шири текст и сазнамо шта се то заправо десило, и узалуд смо чекали да неко увиди разлику између броја 1945. и 2012.Насупрот томе, осуде су долазиле са свих страна. Странка Савез војвођанских Мађара је у саопштењу за јавност најоштрије осудила покушај спаљивања споменика невиним мађарским и немачким жртвама страдалим у периоду 1944. и 1945. године на територији Општине Врбас, а у истом тону се осуђује и било који други вид изазивања међунационалне мржње, уз изражену наду да је ово само изоловани вандалски чин, али и да ће починиоци бити приведени правди.
Не можемо, а да јавно не упитамода ли се вандалским чином може назвати ако неко са територије друге државе дође у Врбас и без икакве дозволе постави споменик у којем оптужује и тврди даи данас на територији наше општине страдају људи само зато што су Мађари или Немци? Додуше, можда нас тренутно – у 2013.не оптужују, али свакако да они који су поставили споменик сматрају да су у 2012, 2011. и тако уназад страдали људи у Врбасу само зато што су друге вере или нације ! Такође, умесно је птање: зашто се сад у помоћ зову државни органи Републике Србије и тражи да починиоци буду приведени правди кад није било битно мишљење државних органа да споменик, овај и овакав, не би требало да буде постављен.
Каже новинар часописа „Мађар со“: „Крст са плочом налази се у неупадљивом делу старог гробља и окружен је дивљим растињем које прекрива и цело гробље. Та скривеност, међутим, није била довољна заштита од покушаја непознатих починилаца да запале спомен-плочу“. Мора се признати да ово помало плаши…Да ли то значи да сутра иза сваке закоровљене површине можемо очекивати да неко постави споменик или неку другу врсту обележја које нас оптужује за неко злодело? И то све уз оправдање да зато што се не види на први поглед може ту и да остане.
Колико је ова вест имала одјека, довољно говори чињеница да су се јављали и људи који живе ван граница наше земље да питају „шта ми то радимо у том Врбасу“?Како објаснити да није реч о вандалима, кад медији тврде другачије!

ЈАБУКА РАЗДОРА – ИЗ УВОЗА Истог дана када се ова вест појавила у готово свим медијима, у емисији „Радио-Телевизије Војводине“ „Један на један“ ауторке Данице Вученић је гостовала Анико Мушкиња Хајнрих, покрајински омбудсман, па су њих две говорећи на ову тему заједнички закључиле да је паљење споменика у Врбасу повезано са уклањањем споменика Ослободилачкој војци Прешева, Бујановца и Медвеђе у Прешеву??? Ако смо добро разумели, припадници Жандармерије дали су негативни модел понашања, па сад становници ове земље мисле да би требало да уништавају све што је несрпско. А можда и зато што су, после уклањања споменика у Прешеву, Албанци на Косову и Метохији бесомучно рушили српске споменике, па се сад Срби у тамо неком Врбасу свете Мађарима и Немцима. Мора се одмах рећи онима који се са сигурног одстојања баве овом проблематиком, а нису дошли у Врбас да провере о чему се ради, да им истина измиче
О споменику су недавно расправљали и одборници у локалном парламенту. После састанка шефова свих одборничких група, Скупштина општине је донела једногласан закључак да осуђује постављање овог спомен-обележја. Ретко се деси да позиција и опозиција имају једнак став у вези са неким питањем, али то је овога пута био случај. Али, и поред тога што је Врбас показао да нема дилему око тога да ли би споменик са оваквим натписом требало да стоји, људи из других градова и других држава улажу значајне напоре да нам објасне да ипак нисмо у праву.
Није само Врбас „почаствован“ да има овакво спомен-обележје. Током 2011. и 2012. године идентични споменици су постављени у неколико места у Војводини. Према сазнањима, у сваком од тих места су порушени и то од стране грађана.
О овој теми разговарали смо и са некадашњим Врбашанима др Тибором Зађвом и његовом мајком Емом Зађвом – Мереи. Емин отац Стеван Мереи је убијен 1944. године у Сомбору због сумње да је сарађивао са окупаторима. Пре неколико година, суд у Србији је рекао другачије и Стеван Мереи је рехабилитован. Ипак, и поред личне трагедије, Ема не осуђује никога већ само жели да се зна истина. Волела би, како сама каже, да на старом гробљу у Врбасу стоји споменик са именима оних који почивају на том месту. Од њих се могло чути да су тамо сахрањени људи и мађарске и немачке и српске националности. Они сматрају да се мора тачно утврдити ко су жртве, односно да ли међу њима има оних који су се борили на страни фашистичке војске.
Ема Зађва – Мереи је сведок тог времена и како сама каже живо се сећа свега што се дешавало за време Другог светског рата. Тачно зна ко је свечано дочекивио мађарску војску 1941. године, а затим током ратних година и сарађивао са њима, а ко је помагао својим комшијама и пријатељима који нису били Мађари. Говорећи о периоду после рата, онаистиче да никада није имала непријатности зато што је Мађарица и да јој због тогапосебно смета што о међунационалним односима у Врбасу суди неко ко не живи овде.
„Признајући да нисмо компетентни да судимоо томе шта се дешавало 1944. године и надајућисе да ће то урадити неко много стручнији од нас, под пуном одговорношћу сваке врсте, као грађани Врбаса,можемо да тврдимо да у овом граду нико није страдао 2012. године само зато што је друге вере или нације.“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *