Хроника најављене Милошевићеве смрти

Пише Дејан Булајић

Холандски новинар Робин де Рајтер је у књизи „Ко је убио Слободана Милошевића… И зашто?“ представио своју подробну истрагу о невешто прикривеној хашкој ликвидацији бившег српског и југословенског председника

Да Хашки трибунал за бившу Југославију, под покровитељством утицајних земаља западног света на челу са САД-ом, представља политичку, а не правну институцију, познато је чак и онима који су годинама демагошком реториком уображавали ауторитет међународног права. Данас ни они не могу да оспоре да Трибунал своју функцију подређује превасходно интересима наведених држава, а пре свега утврђивању алибија за злочине које су починиле током разбијања Југославије.
Последње одлуке суда до бесмисла су довеле правну потрагу за наводним кривцима у спирали злочина једног грађанског рата, поставивши при том темељ „будућем“ тумачењу међународног права, у којем ће одговорност бити селективно примењивана на унапред одређене кривце. Да ли нас изненађује чињеница да стара римска крилатица „Што важи за Јупитера, не важи за вола“ реално описује позицију права у савременом свету? Зар и до сада нисмо имали пред очима темељно гажење основних правних норми, са животно драмским заплетом, који је под сводовима Шевенингена већ имао фаталне исходе?!
О једном од њих читамо у књизи холандског новинара Робина де Рајтера „Ко је убио Слободана Милошевића… И зашто­?“, коју је објавила издавачка кућа „Метафизика“.

У ИМЕ ИСТИНЕ Аутор, који је већи део живота провео у Шпанији, где је и дипломирао теологију и историју, у дугом низу година био је познат по чланцима из области религије и политике, стекавши нарочити ауторитет у САД-у, Јужној Америци и Западној Европи. Његова дела се заснивају на јасно утврђеним чињеницама и на одличном увиду у савремене геополитичке односе.
Књигу о трагичној судбини Слободана Милошевића написао је, према сопственим речима, у име истине, са намером да читалац стекне реалан увид у оно што се догађало током распада југословенске заједнице. Свестан да је наводну истину о грађанском рату у СФРЈ обликовала моћна медијска империја, као ударна снага глобалних центара моћи, Де Рајтер је кренуо у истраживање које му је открило сасвим другачије обрисе стварних догађаја, њихове узроке и последице. Зато ова књига позива читаоца да као поротник, на основу чињеница, лишен услуга бесрамне новинарске мелодраматике, донесе закључке о трагичним балканским догађајима на измаку 20. века. Сам аутор не ослобађа кривице никога од актера грађанског рата, нити међу страдалницима проналази веће или мање. За њега су они само жртве крупних политичких махинација, док упире прстом оптужбе у глобалне центре моћи, оличене у владама утицајних западних земаља, НАТО-у, „Светској банци“, ММФ-у, који немилосрдно руше све баријере на путу ка светској доминацији.
Једна, наизглед мала препрека, која се на истеку века претворила у неупоредиви светски проблем, био је и Слободан Милошевић, кога аутор препознаје као једног од ретких политичара тог доба, који су реално увиђали стварне намере Новог светског поретка и последице које су из тога могле настати. Његова настојања да сачува југословенску заједницу, а свој народ поштеди колонијалне потчињености, изазвала су гнев моћног света који је кулминирао убиством у Шевенингену.

[restrictedarea] Робин де Рајтер не сматра, међутим, да је то кулминација жељене освете непослушном лидеру једне мале земље, већ једини могући начин да се он спречи да своју одбрану доведе до краја, што је претило рушењем сценарија сложне медијске кампање која је унапред прогласила кривце у име наводних жртава. Смрт је пружила прилику колико површним, толико и послушним аналитичарима да објаве како је „балкански касапин“ избегао заслужену казну. Био је то идеалан начин да се избегне питање о његовом нарушеном здрављу, које је наводно било под контролом висококвалификованог медицинског тима у Шевенингену. Нико од њих није поменуо да тај „тим“ чине тек један лекар опште праксе и једна медицинска сестра, и да се у првој години заточеништва лечење сводило на један аспирин дневно, а да је касније пацијент добијао лекове за успављивање.

УЗБУНА У ПАВИЉОНУ Аутор наводи да су бригу за Милошевићево здравље изражавали не само чланови његовог адвокатског тима, већ и лекари из Русије, Немачке и неких других земаља, са јасним опоменама и препорукама, али да је свака њихова сугестија одбацивана у суду, па и она да му се омогући лечење у Русији, са гаранцијама да ће се вратити. Због његовог нарушеног здравља често су прекидана саслушања, а истовремено је од суда проглашаван сасвим здравим. Када је на видело изашла чињеница да су му преписиване погрешне терапије, појавила се отворена сумња у добронамерност надлежних лекарских служби. Де Рајтер посебно упозорава на један догађај који су новинари свесно прећутали. Наиме, током једне од редовних вечера Милошевићев оброк је грешком додељен неком од других затвореника, због чега је избила узбуна у павиљону. Када је о томе покушао да говори у судници, искључен му је микрофон.
Тешко је разумети како је могуће да после пет година у затвору, током којих није узео ниједан антибиотик, у лекарском извештају из јануара 2006. године, стоји да су му у крви нађени трагови лекова против туберкулозе и лепре! При том, тај извештај је каснио два месеца, што се никада пре тога није догодило! Већ у то време осећао се све лошије, што је јасно показивао, али нико у суду није желео да било шта предузме упркос бројним приговорима. Тврдили су да је све под контролом.
Мистеријом је обавијена и ноћ у којој је преминуо. Чак је и Карла дел Понте, која је о његовим здравственим проблемима говорила са подсмехом (аутор открива да је својевремено, док је била судија, Карлу дел Понте швајцарска полиција опоменула због подршке картелима дроге), потврдила да те ноћи није било редовних контрола на пола сата! Штавише, чак ни видео камере те ноћи нису биле укључене!
Породични захтев за независну аутопсију је одбачен. Почеле су бесмислене приче о наводном самоубиству, које су изазвале гнев међу многим посматрачима. Рајнер Руп је тим поводом изјавио: „Изузетно инвентивно. Прво је пуцао себи три пута у леђа, а потом се обесио, отровавши се претходно забрањеним лековима. И све то у најобезбеђенијем затвору на свету!“
Робин де Рајтер брани у својој књизи уверење да је Слободан Милошевић убијен због чињенице да је дотадашњи ток суђења показао недостатак чврстих доказа тужилаца. Што је време више протицало, сведоци оптужбе су бивали све неубедљивији, а неки од њих су чак јавно тврдили да је Тужилаштво покушало да их уцени и примора на лажно сведочење. Аутор такође наводи да када је Милошевић навео имена неких од сведока које ће позвати на саслушање, настала је паника, јер је постојала опасност да се његова одбрана отме контроли. Уосталом, саветник Хашког суда Џејмс Гав је у интервјуу једној британској телевизији изјавио још 2004. године, да би било боље када би Милошевић умро током суђења, јер ће у противном бити осуђен за „релативно мало кривично дело“.

РАВНОДУШНОСТ МЕДИЈА Једна оваква књига била би непотпуна када аутор не би понудио реалну анализу самог феномена распада СФРЈ. Он се потрудио да читаоцима укаже и на неке битне детаље из заједничке историје, који су посредно утицали на стварање међунационалне нетрпељивости. Посебну пажњу посветио је самом чину разградње државе, указујући на планске акције у Словенији, Хрватској и БиХ. На том месту Де Рајтер поткрепљује чињеницама ставове да су агентуре западних земаља, а пре свега Немачке и САД-а, непосредно креирале токове трагичних догађаја, са свесним предумишљајем да се коначан распад земље одигра на штету српског народа. У истом контексту анализира догађаје на Косову који су претходили НАТО бомбардовању, посебно се осврћући на епизоду са Рачком, која је добро дошла Вилијаму Вокеру и Мадлен Олбрајт за коначну оптужбу против српског народа. Корисно је открити да је Вокер својевремено био један од организатора контрашког рата против Никарагве, а у Ел Салвадору је кумовао терористичком покрету. Рајтер такође указује на бесмисленост оптужби за српске злочине на Косову, јасно истичући да је претходно скован план морао да буде преточен у дело, па макар и на основу лажних информација, не пропуштајући при том да укаже на размере језивог злочина који је учињен српском народу током бомбардовања.
Посебна епизода којом се аутор бави јесу медији, који углавном служе као својеврсна претходница у свим акцијама планера Новог светског поретка. Он је бројним примерима илустровао бесрамну манипулацију која је демонизовала српски народ, попут агенције „Рудер-Фин“, чији су се челници хвалили тиме да су били плаћени да раде за Хрвате и Бошњаке и да при том од Срба створе нове нацисте. Аутор је, међутим, указао и на бројне коректне извештаје који откривају стварну позадину појединих догађаја, који нажалост најчешће пролазе неопажено.
У том контексту поставља се питање: како је могуће да једна оваква књига у Србији не наилази на заслужену пажњу? Шта је то што српске медије чини равнодушним пред једним оваквим делом, које при том потписује човек кога нико не може оптужити за пристрасност према Србима? Постоје ли истине које су погодне за презентацију и оне којима је боље не бавити се? Српском народу је осећање кривице наметнуто од стране оних који нам суде због права на самоодбрану, али и од оних који то исто право сматрају за непристојно у свету савремених послушника. Тешко је помирити се са тиме да их у нашој околини има превише.
Ако је истина подударна слободи, ко има право да је прећути у име слободе? Уосталом, Ралф Хартман, бивши амбасадор Немачке у Југославији, говорећи о суђењу Милошевићу је изјавио:„Можемо изврнути и прећутати истину, али је не можемо победити!“

[/restrictedarea]

 

Продајна места: Књигу „Ко је убио Слободана Милошевића… И зашто­?“ можете да поручите телефоном (011/292-00-62; 064/307-36-68) или купите непосредно у издавачкој кући „Метафизика“, у Солунској улици број 10 у Београду