Почетна / Култура / ХЛАДНИ РАТ И КУЛТУРА (ПРВИ ДЕО): ЦИA – као  Министарство културе 

ХЛАДНИ РАТ И КУЛТУРА (ПРВИ ДЕО): ЦИA – као  Министарство културе 

За „Печат“ из Фиренце Снежана Симић

Суочивши се у периоду Хладног рата са чињеницом да су бројни европски интелектуалци пригрлили антикапиталистичке, филосоцијалистичке, чак и русофилске позиције, Америка је преко своје обавештајне Агенције покушала да преокрене или барем услови ову већ прилично раширену визију и верзију „левичарског интелектуалца“

Нови шпијунски роман енглеског књижевника Ијана Макјуана, враћајући читаоце у време културног хладног рата, експлицитно се позива на сензационално откриће из тог периода: један од тада најцењенијих књижевних часописа, лондонски „Инкаунтер“, основала је и годинама финансирала америчка обавештајна агенција ЦИА. Новинарка и историчарка Френсис Стонор Саундерс у обимном есеју „ЦИА и културни хладни рат“, поред ове епизоде, која је својевремено изазвала велики скандал, детаљно описује начин и обим двадесетогодишњег деловања поменуте америчке тајне службе на пољу културе и уметности. „Оперативне активности“ биле су спровођене са циљем да се овлада срцем и мозговима интелектуалаца и отупи утицај свих оних који су се противили америчкој спољној политици.

Последњи литерарни труд једног од највећих савремених приповедача, енглеског књижевника Ијана Макјуана, књига „Sweet tooth“, недавно преведена и објављена у Италији у издању куће „Еинауди“ (италијански наслов је „Miele“ – „Мед“), атипична је шпијунска прича, зачињена страственим љубавним елементима и прошарана аутобиографским детаљима из живота писца у младости.
У свом новом роману, богатом иронијом, двосмисленостима и драматичним преокретима, писац враћа читаоце педесетак година уназад, у време Хладног рата са Великом Британијом, тада у вртлогу политичких и социјалних немира. Протагониста и приповедачки глас је Серена Фром, млада и прелепа плавуша, која, поштујући вољу родитеља (отац – англикански бискуп), одустаје од жеље да студира књижевност и уписује се на математички факултет у Кембриџу. Без талента за математику, велики романтичар и сањалица, утеху проналази у читању и писању за студентске новине. Између једне и друге књиге препушта се понекој пролазној авантури, све док се у њен живот не умеша средовечни, ожењени професор историје Тони Канинг, који, у улози пигмалиона, припрема Серену за специјалну мисију. Када је она постала спремна, пре него што је дефинитивно напусти, „предаје“ је у руке, ни мање, ни више, већ Британске обавештајне службе, одељку ангажованом у „најслађем делу Хладног рата“: оном културном. Тако Серена постаје учесник у операцији (шифрирани назив „Sweet tooth“) са којом агенција МИ5 (безбедност и контрашпијунажа) тајно финансира рад неких писаца и интелектуалаца у циљу пропагирања антикомунистичких идеја.
У почетку смушена у улози шпијунке, Серена се представља као директорка фантомске фондације. Њен задатак је да се приближи младом и обећавајућем писцу Томи Халеју. Пред тога што млађаног романсијера обасипа не само новцем већ и женским чарима, Серенина основна дужност је да покуша да га победи на терену фикције који је заједнички обома.
Мекјуан, у савршеном ритму, спретно меша стварност и фантазију и вешто управља радњом, конструисаном на тајнама, лажима и преварама, причама које се надовезују једна на другу, и води читаоца ка изненађујућем и потресном финалу. Његова Серена се из тајне мисије враћа озлеђена. „Откачили су ме после осамнаест месеци, када су поткопали мој углед и уништили мог љубавника.“

[restrictedarea]

ЕСЕЈ О „ДУХОВНОМ РАТУ“ Приликом представљања ове књиге на књижевном фестивалу „Друга половина књиге“ у Ђенови, Макјуан је објаснио да је овај роман настао из његовог интересовања за хладни културни рат. „Од педесетих до седамдесетих година прошлог века ЦИА, а такође и Британска тајна служба, биле су упослене да преко уметности и књижевности промовишу западне вредности. Тада је постојао ‚Инкаунтер‘, један јако познати часопис који је уређивао Стивен Спендер, са којим сам и ја, као и многи други, сарађивао. Крајем шездесетих, међутим, избио је скандал када се открило да га је финансирала ЦИА. Ова прича ме је одувек фасцинирала: као сви литерарни часописи имао је потребу за новцем, али они нису знали одакле је новац заиста долазио. Ту се управо налази парадокс приче: ако желиш да подстакнеш отворено друштво, веома је лоше то радити тајно“, закључио је писац.
Наравно, Мекјуаново дело је фикшн, али не припада жанру научнофантастичне књижевности, нити потпуној литерарној „деформацији“ стварности: оно је истовремено и есеј о Хладном рату. У књизи се, наиме, експлицитно наводи једна од контроверзних епизода из времена великог Хладног рата који је поделио интелектуални свет на два блока, западни и комунистички: директор веома угледног и елегантног магазина „Инкаунтер“, песник Стивен Спендер, пошто је обелодањено да је лист финансирала ЦИА, био је принуђен да поднесе оставку, и управо овај догађај је инспирисао писца за његов изузетни „упад“ у Енглеску захваћену вртлогом културног рата.
О том сензационалном открићу, које је изазвало велики скандал (многи угледни сарадници су изјавили да никада не би писали за „Инкаунтер“ да су знали ко је финансијер), као и бројним другим дешавањима на пољу културе и уметности, која су се пак догађала под „покровитељством“ америчке Централне обавештајне агенције, читаоце детаљно упознаје књига енглеске историчарке и новинарке Френсис Стонор Саундерс „Ко је платио свирача? ЦИА и културни хладни рат“, објављена у Енглеској 1999, у Америци 2000, затим преведена на француски, италијански, шпански… (Овом значајном и интригантном темом, пре и после Саундерсове, бавили су се и други аутори, међу њима и Хју Вилфорд у књизи „Моћни Вурлицер“, 2008. године).
ЦИА у хладном културном рату Прича почиње убрзо по завршетку Другог светског рата када је Вашингтон био прилично несигуран да ће људи у западној Европи подржати демократске владе и да ће се државе успротивити Совјетском Савезу.
Имајући у виду да је Совјетски Савез у првим годинама Хладног рата много учинио да успостави културну парадигму као централну, а да је Америка, у пракси, била „невинашце у међународној културној борби“ (Културкампф), постало је неопходно што пре одговорити на опасност која је долазила са Истока. То је учињено осмишљавањем планова за „пацификовану“ борбу како против Совјетског Савеза, тако и против комунистичких партија у западној Европи.
Да би се изборила за своје принципе и супремацију Америка није увек ратовала ватреним оружјем. Тако је било и овог пута када је разрађена рафинирана техника за предстојеће битке на културном пољу. Одлука да се култура и уметност укључе у амерички хладноратовски арсенал донета је 1947. године пошто је Конгрес основао америчку обавештајну службу (ЦИА), која је потом без оклевања лансирала тајну кампању са циљем да, првенствено, Европу „запраши“ принципима слободе и демократије.
У намери да обезвреди зов комунизма и онемогући повећање „тежине“ левичарских партија на изборима, ЦИА је покренула окултну акцију широких размера у којој није штедела ни људство, ни финансијска средства. Суочивши се са чињеницом да су бројни европски интелектуалци у том периоду пригрлили антикапиталистичке, филосоцијалистичке, чак и русофилске позиције, Америка је, преко своје Агенције, покушала да преокрене или барем услови, ову већ прилично раширену визију „левичарског интелектуалца”. Идеја водиља је била да се прогресивни интелектуалци са некомунистичке левице или бивши комунисти, искористе у функцији антикомунизма, односно распршивања прилично присутног руског даха. ЦИА је дакле подржавала чланове некомунистичке левице, укључујући многе интелектуалце, а све са циљем да неке од најистакнутијих заговорника интелектуалне слободе на Западу учини обичним алаткама у рукама америчке владе. Уз мото „полако и потихо“, стратегија кампање је била – прво придобити некомунистичку левицу, па преко ње деловати на елиту, која би потом утицала на масе. Занимљиво је да се у тежњи за стварањем некомунистичког напредњаштва у Европи није претеривало: екстремно десничарске или сурово антикомунистичке позиције нису биле добродошле.

БИТКА ЗА ОСВАЈАЊЕ МОЗГОВА После истраживања у многим америчким и британским архивима, уз помоћ бројних докумената (који су у време писања књиге ослобођени статуса државне тајне) и ексклузивних интервјуа са (већином пензионисаним) ЦИА службеницима, ауторка је у својој књизи сведочанству успела да реконструише и осветли овај период „истинске битке за освајање мозгова“, коју је ЦИА заподенула са циљем да утиче на културни живот Запада. Ауторка доказује да су, у том смислу, покренути амбициозни пројекти: оснивање и финансирање политичких и књижевних часописа, одржавање међународних конференција и конгреса, музичких и балетских фестивала, оперских рецитала и значајних изложби широм планете.
Један од кључних корака за реализацију овог свеобухватног плана учињен је 1950, када је основан Одељак за међународне организације (ИОД) под руководством Тома Брадена.
Браден је објаснио (када је у својству бившег ЦИА агента и првог шефа ИОД-а прихватио да разговара са ауторком књиге) да је циљ његове организације био да уједини писце, музичаре, уопште уметнике, да би показали да су Запад и САД били посвећени слободи изражавања и интелектуалним достигнућима, без крутих баријера о томе шта мора да се пише и изговори, и шта мора да се уради, као што се дешавало например у Совјетском Савезу. По његовом мишљењу, ИОД је био најважније одељење у Агенцији и одиграо је енормну улогу у Хладном рату. Такође је образложио да је овај одељак морао да ради под велом тајне, првенствено због непријатељства према авангарди. „Да би охрабрили отвореност, ми смо морали да радимо тајно“, речи су бившег високог службеника Агенције.
Конгрес за културну слободу ИОД је финансирао организацију Конгреса за културну слободу (ЦЦФ) чија је функција, у борби против комунизма и совјетског тоталитаризма, такође била да промовише културну слободу у западном свету. Средиште кампање се тако преселило у Конгрес за културну слободу (оснивачки Конгрес одржан је крајем јуна 1950. у Западном Берлину) са седиштем у Паризу, финансираном из фондова Агенције и под вођством ЦИА агента, са канцеларијама отвореним у 35 држава. Конгрес је de facto представљао Министарство културе америчке обавештајне агенције са задатком да брани културу од напада из Москве и њених „сапутника“ на Западу.
У „Манифесту слободе“, камену темељцу Конгреса, слобода се дефинише као право да се имају и изражавају сопствена мишљења, нарочито мишљења која се разликују од ставова сопствених влада. Међутим, имајући у виду да су средства долазила од америчких државних органа са сопственим програмом политичких приоритета, такав начин финансирања нарушио је природу слободног интелектуалног деловања.
Начин финансирања и активности Конгреса Саундерс показује како је функционисање Конгреса, тог удружења слободних интелектуалца, зависило од тајног финансирања владе. Средства су већином била обезбеђена Маршаловим планом и новцем који је пристизао од америчких пореских обвезника. ЦИА је та средства додељивала прикривајући се наводним донацијама филантропских фондација. Огромне суме новца циркулисале су кроз легалне фондације (нпр. „Форд“ и „Рокфелер“) и постајале доступне онима који су желели део богатог колача заобилазним путем, а све у намери реализације пројеката антикомунистичке конотације. Новац је дакле даван фондацијама, које су га затим прослеђивале Конгресу, тако да се ЦИА ни у једном документу није појављивала као „покровитељ“ културних активности, које је генерални секретар Конгреса Николај Набоков, амерички композитор руског порекла (блиски рођак Владимира Набокова, аутора „ Лолите“), више од петнаест година, са ентузијазмом, подржавао.
Листа прикривених активности је дугачка. ЦИА је, уз благонаклоност Конгреса, не само узгајала разочаране левичарске интелектуалце у Европи и организовала истраживачке пројекте за интелектуалце прогнане из земаља Совјетског блока, него и помагала писце и научнике иза Гвоздене завесе. Тајно је финансирала публикације хиљаду књига, међу којима се нашла и „New Class“ (Нова класа), у којој је Милован Ђилас анализирао и критиковао савремени комунистички систем. И мрежа пропагандних радио-станица „Слободна Европа“ формирана је под окриљем Конгреса 1950.
У следећем броју:
Од Холивуда до „Канског фестивала“

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. баца ( nije Ci-CIJA)

    jel’te sada, osim ‘grandovaca’ imamo i „grantovce“, kojima smeta provinCIJAlnost ?! A da li ta ‘firma’ – sama otkupljuje ‘dela’ ‘drustveno korektnih’ umetnika, ili to ide putem organizaCIJA ‘ progresivnih’ NVO ?! …. Sta kaze C. Kesara ??




    0



    0
  2. Данко Б. Марин

    Емир Кустурица причао о Високим Дечанима и … Поднела ДРИ неку „неку“ пријаву,после ДРИ председник изјавио да нема ненаменског трошења али неки тендер … Емир Кустурица је поднео оставку – више није директор „Мокре горе“ – може ли горе?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *