Хајдегер: светла и сенке

Пише Данило Н. Баста

Реч на додели награде „Радио- Београда 2“ „Никола Милошевић“  за 2012. годину (Камена сала „Радио- Београда“, 8. 2. 2013)

Сложено је и узбудљиво искуство погледа у „осојну и присојну страну човека пониклог из скромних и скучених прилика маленог Мескирха, који се уздигао до врха немачке филозофије у двадесетом веку, па и до мислиоца који је обележио светску филозофију претходног столећа“

На самом почетку свог обраћања, желим да изразим захвалност трочланом жирију награде „Никола Милошевић“ Другог програма „Радио- Београда“ – дакле, уваженим колегама професорима Милу Ломпару, Сими Елаковићу и Милету Савићу – што је одлучио да ту награду за годину 2012. додели мојој књизи „Над преписком Мартина Хајдегера“. Наравно да ме је одлука жирија обрадовала, као што је, свакако, обрадовала и издаваче књиге, „Драслар партнер“ и „Досије студио“. Међутим, молим вас да ми верујете када кажем да би ми исто толико, ако не и више, причињавало радост да је ова угледна награда отишла у руке једног од двојице аутора чије су књиге биле у најужем избору и о којима је жири, баш као и о мојој, изрекао читаву прегршт оштровидих запажања и похвалних судова, несумњиво заслужених. Не би требало сумњати да су књиге Зорана Арсовића и Јована Попова подједнако вредне као и награђена књига, али је предност њих двојице у томе што су млађи и што би им због тога снага подстицајности награде каква је „Никола Милошевић“ кудикамо више значила неголи ономе ко је већ прекорачио праг старости и зенит напорног духовног рада.

ОСЛОБАЂАЊЕ ОД „ДОГМАТСКИХ БУКАГИЈА“ С неверицом примамо чињеницу да већ шест година нема међу нама Николе Милошевића. Деценијама се његова реч могла слушати на јавним трибинама, на нашем Универзитету, у Академији, напослетку и у Парламенту. Увек је то била реч упечатљива, аналитична, зналачка, разложна, аргументована, истинољубива, крилата – све и када је била страсно полемична или беспоштедно убојита. Човек не само широких интересовања и великог знања него и широких видика, крећући се лака хода по безобалним пространствима филозофије и књижевности, Никола Милошевић је особито на моју генерацију – која је почела да студира баш оне године када је он, тридесет петогодишњак, у чувеним Нолитовим „Сазвежђима“ објавио своје „Антрополошке есеје“ – деловао не само просветитељски него и ослободилачки, помажући нам да одбацимо догматске букагије и уједно оплеменимо, али и уравнотежимо, младалачке заносе, те да се усмеримо ка изграђивању критичког и образованог духа свагда отвореног за велике и непролазне вредности свеколике културе писане речи – српске, европске, светске. Његове нове књиге, као што су, рецимо, „Негативни јунак“, „Зиданица на песку“, „Шта Лукач дугује Ничеу“, очекивале су се у оно време с нестрпљивом знатижељом, биле читане помно и коментарисане ватрено. Равнодушност их није пратила, ниједну од њих. Важило је то и за наредна дела Николе Милошевића, за његова тумачења Црњанског, Достојевског, руских филозофа и боготражитеља: Берђајева, Шестова, Соловјова, Булгакова и других. Важило је то, разуме се, и за његове књиге (да поменем само неке): „Идеологија, психологија и стваралаштво“, „Андрић и Крлежа као антиподи“, „Филозофија структурализма“, „Марксизам и језуитизам“, „Психологија знања“, „Царство божје на земљи. Филозофија диференције“. У све чега би се латио да изложи, размотри или протумачи, он је изливао своју танану душу која није била без рана и позледа. Отуда је његов продоран психолошки метод, који је примењивао умешно и доследно, могао да донесе тако вредне и тако трајне херменеутичке плодове. Јер, тај метод био је код Николе Милошевића проживљен и зато аутентичан, а не тек научен и увежбан.
Нека ми буде допуштено да баш овом приликом кажем да сам 29. јануара, дан после одлуке жирија, отишао да посетим гроб Николе Милошевића на парцели 13. Новог гробља, да се поклоним и запалим свећу. Као и раније, тако сам и овога пута, сâм са својим мислима и осећањима, на полеђини споменика прочитао речи из Светога јеванђеља по Јовану (I, 5): „Светло светли у тами, и тама га не обузе.“ Једва да има икога ко би оспорио да из дела што га је створио Никола Милошевић зрачи светлост коју ни наша тама, све гушћа и све тмастија, све погубнија и све неподношљивија, није кадра да обузме.

[restrictedarea]

СПОРЕДНИМ ПУТЕЉКОМ ДО СТОЖЕРА Истраживачи и тумачи неког великог филозофа прилазе његовом делу, по правилу које скоро да нема изузетка, тако што се усредсређују на оно што је у њему примарно, средишње и незаобилазно, на оно по чему је тај филозоф самосвојна појава у историји мишљења. Опремљени херменеутичким оруђима подесним за извршење преузетог задатка – претпоставља се да је реч о озбиљним истраживачима и тумачима – они у то дело улазе на главна врата, усредсређују се на његове носеће идеје и средишње књиге. Наравно, то је не само уобичајено и пожељно него и умесно и оправдано. Мени се, пак, учинило да ка таквом делу мишљења какво је Хајдегерово могу водити и стазе споредне, заобилазне, кривудаве, они путељци којима се, у крајњем исходу, такође стиже до језгра, до осовине, до стожера, до оне, хајдегеровским маниром казано, ствари мишљења коју има сваки мислилац од ранга и значаја.
Такве стазе открио сам у Хајдегеровој преписци, богатој и разгранатој. Чак и мањи део те преписке, који је до сада објављен и који је у целини обухваћен награђеном књигом, писаном, с прекидима, петнаестак година, јесте ретко вредан мајдан из којег се штедро могу црпсти драгоцена сазнања и значајни подаци. У њој се Хајдегер, аутор епохалног „Бивства и времена“ (1927), открива и разоткрива као личност, као човек од крви и меса, са свим својим слабостима, страстима, заблудама, уверењима, посртањима, доживљајима, патњама, недоумицама, узлетима и падовима, надањима и разочарањима. Укратко, показују се и осојна и присојна страна човека пониклог из скромних и скучених прилика маленог Мескирха, који се уздигао до врха немачке филозофије у двадесетом веку, па и до мислиоца који је обележио светску филозофију претходног столећа и утиснуо јој снажан и неизбрисив печат. Што је нарочито важно, у Хајдегеровој преписци налазе израза и огледају се готово сви најзначајнији мотиви његовог мишљења. Довољно је само поменути, тек примера ради, питање о техници, питање о језику, певање и мишљење, проблем другог и друкчијег почетка. Захваљујући баш тој преписци, ти мотиви постају прозирнији, разумљивији, па и пријемчивији него када се с њима сусрећемо у Хајдегеровим списима, често магловитим, тешко проходним, каткад и несавладивим. То ће рећи да нам Хајдегерова писма, али и она која су њему била упућена, суштински помажу да се лакше и боље разаберемо у питањима и на путевима његовог мишљења.

„ХИТЛЕРОВА ИЗНУТРИЦА“ Не без јаких разлога, увек изнова се говори о Хајдегеру и национал-социјализму, о њему као нацистичком ректору Фрајбуршког универзитета (трајало је то ректорство девет месеци током 1933-1934). Сматрајући Хајдегера нацистичким филозофом, знаменити марксистички мислилац Ернст Блох назвао га је године 1936. „Хитлеровом изнутрицом“, што је, по свој прилици, и најтежа реч која је о Хајдегеру икада изречена.
Непобитно је да се Хајдегер једног тренутка приклонио национал-социјализму; непобитно је да је с национал-социјализмом повезивао могућност свеопштег препорода Немачке; непобитно је да је био члан Национал-социјалистичке немачке радничке партије; непобитно је да постоје веродостојни документи који све то потврђују; непобитно је да је неким својим поступцима, свакако недостојним, ишао наруку политици и циљевима национал-социјализма; најзад, непобитно је да никада доцније није објавио или изговорио ниједну реченицу којом би недвосмислено ставио до знања да је у томе погрешио и да се због тога каје. Ту реченицу нису од Хајдегера могли да чују ни његови (нипошто малобројни) јеврејски ученици који су постали велика филозофска имена – не само, рецимо, Херберт Маркузе, који се, хабилитован код Хајдегера, с овим разишао потпуно и заувек, него ни Карл Левит, који је написао оштру полемичку књигу о Хајдегеру, да би се на крају ипак измирио са својим учитељем.
Иако се ни у којем случају не може тврдити да је био нацистички филозоф, на Хајдегеру и његовом делу и дан-данас лежи тешка сенка национал-социјализма. Али, запитајмо се: Да ли нас та сенка унапред ослобађа од филозофске обавезе и насушне потребе да се, покушавајући да разумемо духовну ситуацију и повесно раздобље света у којем нам је дато да бивствујемо, удубљујемо у мисаоне токове и непорецива мислилачка постигнућа Мартина Хајдегера, да се с њима упознајемо, рвемо и мучимо, разматрамо их, оспоравамо, усвајамо или одбацујемо? Да ли та сенка сме за нас да буде довољан разлог који ће унапред оправдати наше одустајање од тога да се – да поменем само тај пример – упознамо с најдубљим, најизазовнијим и најдалекосежнијим увидима у суштину модерне технике, технички устројеног света и човековог – нашег – живота у њему?
Нека та питања означе крај мога данашњег „лауреатског“ обраћања поводом награде „Никола Милошевић“ коју примам с великом благодарношћу. Уосталом, питања су и за Хајдегера свагда стајала изнад одговорâ на њих.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. …честитке на награди… Једна тема, која се намеће, а која није без ѕначаја и за садашње обмањиво доба, јесте, како се то Хитлеров режим, у припремама за берлинску олимпијаду 1936.г “представљао” свету ?! …. Иначе тема “писама” може да нас одведе и до Ф. Ничеа ?! Настојање “касног” филозофа, са својим писамцем – “Видео сам Кајафу у ланцима”, да укаже на Свето Писмо, како “Освета је моја” (Божја) а не људска, нарочито не – антисемитиста, није произвело “ефекат” ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *