Почетна / Друштво / Француски Шарл и српски кандидат

Француски Шарл и српски кандидат

Поводом поређења Весне Пешић, која је недавно изјавила да је „Ивица Дачић нека врста нашег Шарла де Гола“ склони смо да закључимо да су Дачић и Де Гол слични таман толико колико и Весна Пешић и Јованка Орлеанка или Драгољуб Мићуновић и Блез Паскал

Све је почело од тренутка кад је Весна Пешић почела да хвали нову Владу Србије („Данас“, 15-16. децембар 2012): „Драго ми је да неке идеје које је заступао Грађански савез Србије добијају данас своју потврду у таборима негдашњих следбеника Милошевића и Шешеља“. А онда је, еуфорично, изјавила да је Ивица Дачић нека врста нашег Шарла де Гола. Наравно, под тим је подразумевала једну аналогију: као што се Шарл де Гол одрекао француске власти над Алжиром, тако се и Дачић одриче Косова и Метохије. Ипак, да видимо има ли сродности између славног француског генерала и „кооперативног“ српског премијера.

МЛАДОСТ РОДОЉУБА Шарл де Гол (рођен 1890) у мемоарима пише: „Моја мајка гајила је према домовини осећање бескрајне љубави, упоредиво само с њеном побожношћу. Моја три брата, сестра и ја сам поносили смо се домовином. Тај понос, помешан са бригом за њену судбину, постао је наша друга природа“. О детињству Ивице Дачића и његовом патриотском образовању не знамо много. Из депеша „Викиликса“ с почетка 2008. сазнајемо само то да су „Тадићев саветник Мики Ракић и Ивица Дачић из истог села“, па Ракић на основу својих веза у СПС-у сматра да би се између Тадића и Дачића могао постићи известан „дил“.
[restrictedarea]

НЕПРИЗНАВАЊЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ Године 1940, кад маршал Петен признаје пораз пред Хитлером и потписује капитулацију, Де Гол на енглеском радију 18. јуна позива отаџбину на Отпор. Обраћање „Свим Французима“ је јасно: „Француска је изгубила битку, али не и рат. Настаће дан кад ће Француска вратити своје величанство и славу“. Зато има право да каже: „Пред изгубљеношћу француских душа, пред распадом једног режима који је пао у непријатељско ропство, пред немогућношћу деловања наших установа, ја, генерал Де Гол, француски војник и војни старешина, осећам да говорим у име Француске“. (Што се Ивице Дачића тиче, после избора 2008, он прелазак у табор „жутих“ правда исказом свог коалиционог партнера, Палме, да се „патриотизам не сипа у трактор“). Де Гол успева да убеди Черчила да га призна за војног и цивилног представника слободне Француске, а борбу почиње из француске колоније, Конга, из града Бразавила. У окупираној отаџбини организује Покрет отпора.

ПРОТИВ АМЕРИЧКОГ МЕШАЊА Американци настоје да међу француским борцима створе раскол, јер им је жеља да после рата Париз ставе под своју шапу. Генерал одлази да преговара с Рузвелтом, тражећи његово признање самосталне француске цивилне власти на ослобођеним територијама и, како каже у својим „Мемоарима“, схвата да Француска мора да се ослони само на своје снаге. (Дачић и слични њему сматрају да бисмо умрли од глади без Империје и њених испостава, попут ММФ-а). И као председник привремене владе, и као опозициони вођа (повукао се с власти после 1946. због штетних партијских сукоба, који не дозвољавају да се донесе одговарајући Устав) труди се да сачува независност Француске. (Што се Дачића тиче, његов је циљ само власт: „Дачић је рекао Чанку: Баш ме брига за Милошевића, али не смем то да кажем јавно, јер ћу изгубити гласаче (…) Упркос свом одвратном педигреу, лидери СПС-а већ дуго наговештавају да би желели да партију приближе демократском мејнстриму“, обавештава нас „Викиликс“ о садржају америчких депеша 2008. године).

ПРЕДСЕДНИК СЛОБОДНЕ ДРЖАВЕ Почиње распад француског колонијалног система, и држава се налази у хаосу, тако да 1958. Скупштина зове на власт Де Гола. Он добија шест месеци да среди стање и предложи нови Устав. После референдума, на којем је преко 72 одсто грађана гласало за његов предлог основног закона земље, почиње Пета Република. Покренут визијом Европе отаџбина, од Атлантика до Урала, године 1963. потписује споразум о помирењу с Немачком. Француска производи своју нуклеарну бомбу и, мада савезница САД-а и Енглеске, излази испод контроле НАТО-а. Генерал вишекратно ставља вето на улазак Велике Британије у Европску економску заједницу. Говорио је, још 1948. године: „Мислим да би Европу требало бранити у Европи и мислим да се, с обзиром на географију, на историју, на психологију, Европа не може бранити у Лондону“. Изразито се противи наднационалној европској влади. Франсоа Моријак каже да је Де Голу јасно „да ниједан народ у Европи не би пристао да своју судбину преда у руке неком савету високих стручњака састављеном углавном од туђина“. То јест, опет по Де Голу: „Није, наравно, забрањено маштати да ће једног дана сви народи нашег континента сачињавати један народ, и да би тада могла постојати влада Европе, али било би смешно поступати као да је тај дан већ дошао“.

НАПРЕДАК СЛОБОДНЕ ДРЖАВЕ На Де Гола врше атентате, али се он не плаши, сматрајући то уобичајеним ризиком своје службе. Парола му је: „Чврста држава, модерна одбрана, окупљен народ!“ Комбинује тржишну и државно надзирану привреду, а Француска постаје светски моћна, при чему се повећава и природни прираштај. (Од пописа 2002. до пописа 2011, при чему су Дачић и другари на овај или онај начин повезани с влашћу од 2004, мање нас је за 400 хиљада, што је својеврсни „геноцид у доба мира“). У спољној политици Де Гол не слуша диктате: признаје Кину упркос противљењу САД-а, са СССР-ом одржава одличне односе. У посети Канади, јула 1967, у Монтреалу ускликне: „Живео слободни Квебек!“, што изазива међународни скандал. Осуђује Американце због мешања у Вијетнамски рат, а због аграрне политике, која иде на штету Француске, блокира рад Европске економске заједнице.

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ШАРЛ ДЕ ГОЛ У својим „Мемоарима“ Де Гол описује како се за време рата осећао: „Наднет над понором у који се Домовина сурвала, ја сам њен син који је дозива, који јој осветљава и показује пут спаса (…)Ах, мајко, такви какви смо, ево нас да ти служимо!“ Од тада, па до краја, говорио је у име Мајке Француске, уверен да јој служи као одани син. Тако се 1950. године, као вођа опозиционог покрета, обратио следбеницима, позивајући их на одбрану основних вредности отаџбине – „социјалне правде, националне традиције, хришћанског пламена“. Јер, по Де Голу: „Демократија је, по мом схватању, сасвим исто што и национална сувереност. Демократија је управљање народом од стране народа, а национални суверенитет значи народ који несметано остварује свој суверенитет“. Зато је најважније ствари износио на референдуме. Тако је било и после борби за Алжир, када је од својих земљака тражио да се изјасне: „Како је битка коју би требало извојевати заиста тешка, потребна ми је сагласност нације, другим речима, већина која би била сразмерна ономе што је у њу уложено.“ Француска Алжир није предала тек тако, већ после великог рата. Када је давала независност бившој колонији, постигнут је договор о повлашћеном положају Париза у будућим политичким и економским односима. Алзас и Лорену Де Гол никад и ником није нудио (а Космет је за нас управо то, и више!)

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ИВИЦА ДАЧИЋ Дачић је, на први поглед, некад био „деголистички“ патриота. Тако је, као портпарол СПС-а, 1998. америчког представника за Косово Питера Гелбарда назвао „срамотом и бруком за САД“ не само због тога што „подржава наоружане банде на Косову“, него и зато што се у Хагу састајао са представницима опозиционог Савеза за промене, чиме је повредио суверенитет независне државе. Американци запажају (а „Викиликс“ преноси) да је 2008. Дачић рекао да је „Косово колевка Србије, и нико нема право да каже да она неће ићи у рат за Косово“. Почетком маја 2008, у предизборној кампањи, све је надвикао тврдњом да Космет никада нећемо дати, „а они који су бомбардовали Србију на челу са Соланом требало би да седе на оптуженичкој клупи у Хагу, а не наши народни хероји који су бранили Србију од НАТО бомби“. Међутим, чим је ушао у владу са ДС-ом, већ 14. јула 2008, „патриота“ је спреман да се сретне са амбасадором САД-а Камероном Мантером, упркос, како сам рече, „косовској политици Владе Србије“. Данас од Дачића слушамо: „Сувереност Србије на Косову и Метохији готово да не постоји“… Он нам поручује да морамо „прекинути успаванку и заблуду коју имамо да је довољно сакрити се иза резолуције и Устава, и да ће проблем Косова и Метохије бити решен“… И још: „О Косову не можемо више да причамо на основу мита и бајки“. Кад су односи са Империјом у питању, Дачић нас уверава да „не можемо корак назад, због тешких последица по Србију“… У Скупштини виче на патриотске посланике: „Докле ћете говорити да без Косова нема опстанка?“ На крају, Марку Јакшићу у парламентарној дебати открива тајну свог бића:„Шта ви мислите да ћете сада због тога што имате локалне замисли које су неостварљиве, да ће колективно због вас да се жртвује седам милиона људи? Неће!“ Наравно, Дачићу, за разлику од Де Гола, који о кључним питањима расписује референдуме јер верује да је народ суверен, ни на памет не пада да пита грађане Србије да ли су спремни да се због пропале ЕУ одрекну своје Свете земље.
Кад све ово знамо, онда нам поређење Дачића (човека који од афере „Коферче“, преко сервилности САД-ЕУ Империји док преговара са „вадисрцем“ званим Хашим Тачи, до дружења са луменима типа Мише Банане, сведочи сав јад наше „шојићевске демократије“) са Де Голом изгледа стварно смешно. Дачић и Де Гол су слични таман толико колико и Весна Пешић и Јованка Орлеанка или Драгољуб Мићуновић и Блез Паскал.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *