Почетна / Култура / Двобој и књижевност

Двобој и књижевност

Ствар сумњива, друштвено и морално штетна, плод сујете и уобразиље, сан о измишљеним вредностима, избор заљубљеника у смрт, двобој је постао вредносно оповргнут, јер је у модерној осуди двобоја положен залог за откриће хуманости, за слављење помирљивости и толеранције, за проналазак љубави и биофилног осећања света

Усредсређено одмеривши дужину сваког корака, напето ослушнувши сваки звук за леђима, нагло се окренуо према противниковом лицу, нанишанивши у његовом правцу: Пушкин или Љермонтов, стварност или књижевна фигура, Нафта или Сетембрини? Како је нестало двобоја? Синоним одважности и части открио се као знак глупости. Модерна не воли двобоје. Зашто би их волела? Зашто их, међутим, исмејава и ниподаштава? То је питање. Све остало је лако разумљиво.
У књизи Јована Попова – нашег познатог и угледног књижевног проучаваоца и преводиоца – „Двобој као књижевни мотив“, која оцртава путању књижевног и историјског разумевања двобоја, можемо пронаћи бројне показатеље промене која се одиграла. Ту су издвојене преокретне тачке. Бројна су сазнања о људима који су у различита времена откривали себе у новим поимањима двобоја. Проналазимо увиде у то како је књижевност мењала нагласке у приказивањима двобоја. Драгоцени су подробни екскурзи о променама оружја, о часу када је пиштољ сменио мач, о секундантима који су често били онемогућени у својим помиритељским намерама. Посебан је значај напомена о епохалном чилењу аристократског поимања части у корист новоуспостављене части грађанства. Књижевност је, дакле, приказивала двобоје као чворове једне перспективистичке мреже како литерарних, тако и друштвених значења.

[restrictedarea]

ЗАВЕШТАЊЕ ЕПСКИХ ДВОБОЈА Да би своја истраживања двобоја као књижевног мотива могао да обликује у прецизном интерпретативном поретку, Попов је потражио теоријско залеђе у тематологији као битном моменту компаратистике. Док је чувао дистанцу према тематској критици, која теме одређује само као оквире „унутар којих се одвија рад песничког духа, свести“, Попов је прионуо уз схватање тематологије као науке у чијем се објективу „налазе теме по себи“, која се креће „широким пољем светске књижевности“ и „настоји да буде наука, са својим метајезиком и чврсто постављеном методологијом“. Да би, пак, осветлио еволутивне моменте књижевног приказивања двобоја као репрезентативне моменте саме књижевности, Попов је ограничио своје подручје истраживања. Ако би то изостало, онда би се „екстензивни енциклопедизам исцрпљивао… у минуциозном набрајању хронолошким редоследом“. Које би последице биле неизбежне? У том случају би било искључено „било какво вредновање“. То нас доводи до трећег момента теоријског и интерпретативног залеђа ове књиге: она подразумева односе вредности као односе који обликују књижевно приказивање двобоја.
Како су на делу вишеструке вредности, друштвене и књижевне, епохалне и егзистенцијалне, тако ове анализе репрезентативних дела светске књижевности, поглавито из француске и руске традиције, подразумевају више сврха. Оне настоје да историјски контекстуализују књижевна дела, да – потом – раскрију како поетичка и жанровска детерминација условљава представу о двобоју и да – на крају – ситуирају сам двобој у целокупност људске ситуације. Ове три сврхе подразумевају да је на делу „студија из области историје књижевности, тематологије и херменеутике“.
У разматрању различитих момената у књижевној еволуцији двобоја Јован Попов прелази дуг пут. Он отпочиње истраживањем структурних и значењских садржаја које су нам завештали епски двобоји, попут оних у „Илијади“, „Песми о Роланду“ и „Српским народним пјесмама“. Већ у структури епског двобоја препознајемо образовање двобоја као уговорене борбе оружјем између два лица, по строго утврђеним правилима и у присуству сведока. Анализа двобоја из „Илијаде“ омогућава Попову да одреди образац који ће бити поштован како у епским, тако и у свим потоњим књижевним приказивањима двобоја: почев од витешког романа. Тај образац подразумева константне елементе: повод, изазов, припреме, уговарање правила, опис двобоја, приказивање исхода и тријумф победника. Када је издвојио елементе који устројавају структуру двобоја, Попов је одредио правац својих будућих анализа: он почиње да прати књижевне и стварносне варијације унутар сваког од константних елемената, као и промену односа између самих елемената, током књижевне еволуције двобоја. Јер, књижевне варијације нам показују како наступа промена смисла који оспољавају двобоји у различитом времену.
То можемо уочити већ у структури епских двобоја. Учесници двобоја у „Илијади“ приказани су са идеалном безинтересношћу, јер „у том трагичном положају сви су исти, Грци и Тројанци“. Како је, међутим, у средњовековном спеву „Песма о Роланду“, који је „као и песме српског Косовског циклуса… песма о поразу, која такође има свог издајника“? Ту француски епски песник „у потпуности дели етику ратника које велича“, па је „тој епици појам чојства… непознат“. Смисаона варијација унутар структуре епског двобоја, коју уноси верска различитост сукобљених сила, ствара – дакле – разлику између античког и средњовековног приказивања двобоја. Слично је и у српским народним песмама, у којима Јован Попов издваја елементе карактеристичне за двобоје „у ‘Парсифалу’ Кретјена де Троа и, нарочито, у Корнејевом ‘Сиду’“, будући да „у сва три случаја, недорасли јунак преко ноћи се потврђује као херој“. Структура двобоја остаје, дакле, очувана упркос жанровским и поетичким разликама, као што – из компаративне перспективе – бива осветљено стапање античког и средњовековног осећања света у двобојима које опевају српске народне песме.

ЈУНАЧКО, ВИТЕШКО, ЉУБАВНО… Промену битних значења двобоја отискује разлика између јуначког епа и витешког романа. Открива је еротички мотив. Јер, док се у јуначком епу љубав и смрт сусрећу макар на тренутак, попут „Песме о Роланду“, дотле у средњовековним романима сâм тај сусрет постаје „жариште приповести“. Тако се проблем витешке љубави, култ даме и идеализована љубав трубадурске лирике појављују – у новом стадијуму двобоја – интегрисани у култ витештва. Попов наглашава како је служење дами, као индивидуални мотив, најважнија новина витешког романа у односу на еп. Јер, води га стожерно место племићке етике и покретачка снага аристократског идеала – појам части. Част племића постаје елемент једног света вредности који улази у основну структуру двобоја. Када је та част подигнута у славу обожаване даме, као у „Ланселоту“ и „Парсифалу“, показује се како – напоредо са описом промењених елемената у драматургији двобоја – Попов анализира и одиграну вредносну промену: „Ризиковати живот због љубави јесте подвиг, али понизити се због ње – још је већи.“
У часу када је мотив двобоја на најузвишенијој тачки – у једном поетичком периоду – неминовно наступа промена перспективе. Саму промену отискује ренесансно обликовање двобоја, у „Бесном Орланду“ и „Дон Кихоту“, јер очитује општије залеђе из којег долази слика двобоја: то је иронични поглед на свет који се протеже до свесне пародије. Од значаја је тренутак у којем – док описује поетичка и жанровска преображења – Попов мења правац свог излагања и осликава друштвену праксу једног времена. Јер, у двобоју двојице сенатора, у Болоњи почетком XVIII века, Ариостов присталица, задобивши смртоносни убод мачем, пожалио се како умире због Ариоста, кога није ни читао и кога не би ни разумео, „јер сам обичан глупак“. Овако призмично херменеутичко осветљавање сугерише нам обухватније подручје вредности у које су ситуиране Поповљеве анализе.
Љубав је свакако нови моменат који разликује витешки од епског двобоја: било да је дата у узвишеним или ироничним тоналитетима. Али, она није једини такав моменат. То је и осећање дужности и части аристократије. Корнејев „Сид“, у светлости едикта Луја XIV који је настојао да појам части сведе у разумне границе моралних вредности, обележава проблематизацију двобоја као друштвене појаве. Корнејев „Хорације“ приказује, пак, ситуацију у којој је двобој оправдан, јер решава сукоб који би иначе изазвао рат. Аристократски идеал дужности, било породици, било отаџбини, и извесна општост из које извире испунили су – у детаљним анализама Јована Попова – наслеђену структуру двобоја.
Највећи део књижевних анализа које доноси књига „Двобој као књижевни мотив“ посвећен је значењској вишесмерности коју грађанска епоха уноси у структуру двобоја. Отуд је грађанска слика двобоја најслојевитије, најдиференцираније и најразуђеније представљена у Поповљевој студији. Јер, она открива вишеструке промене и у књижевности и у историји. Тако двобој у француском роману XIX века показује дотицај аристократског и демократског начела, са постепеним приповедним релативизовањима самог појма части. Јер, на делу је одбрана части у часу када је част епохално превазиђена, када су њена значења поткопана и релативизована, када време уноси нове тонове у човекову племићку укрућеност. Тада се двобој претвара у смртоносни ритуал, трагедија у фарсу, трагични јунак у старудију пропалог режима. И код Балзака и код Стендала. Овај распад аристократског идеала, у часу када је грађанство однело победу и у роману, дозвољава само пародијски повратак витештва: код Флобера.
Има, пак, средина и околности у којима ствари снажно иду in extremis: „У време када двобој у Француској, и у стварности и у књижевности, почиње да добија разнолике црте, па и да доживљава деградацију, у Русији се он тек расцветава као специфичан обичај манифестовања племићке гордости“. Та појава – коју изузетно живописно, документовано и занимљиво анализира Попов – назива се „бретерство“, по угледу на француску реч која обележава кавгаџију. Карактеристично је – и поучно за оне који о стварима закључују на основу давно укорењених и негованих предрасуда – да сама појава није аутохтона, ни традиционална, јер није условљена руском средином, него је плод иновације и знак западних утицаја. Оно што јој даје драматичну смртоликост, у таласању особеног јавног темперамента и осећајне ускомешаности, јесу успон и јачина нихилистичког осећања света у руској јавној свести XIX века. Јер, они уводе у неупитно прихватање идеје о томе како појединачни људски живот није највећа вредност.
Тако се двобој појављује – како Попов сугестивно описује – у значајном паралелизму између књижевних и животних ситуација: и код Пушкина, и код Љермонтова. Обиље књижевних појединости, распростртих дуж песничких и прозних дела, обиље драматичних назнака, помисли и фигура, као књижевних сугестија које обликују представу о двобоју у њиховим делима и прожимају читаочев доживљај, делују као подсвесни наговештај и свесна опредељеност, као егзистенцијална и дубока припрема за искушавање истине двобоја у животу песника. Чињенице књижевности упечатљиво приањају уз чињенице стварности.

МЕТАФИЗИЧКЕ МОТИВАЦИЈЕ Попов – у анализи двобоја – наглашава како постоји један моменат у којем се оно потпуно периферно, случајно, као нешто што је лако могло да буде избегнуто, као нешто што ће у будућности изгледати тако безначајно, попут тривијалног повода, отима свакој неочекиваности и променљивости, добија сиву сенку неизбежности, јер ставља у покрет механизам који неумитно доводи до двобоја. Наступио је моменат после којег ниједна разборитост није делатна, ниједан страх није довољан, ниједна мисао не може постати опомињућа, чак је и самопосматрање ишчезло са хоризонта: човек не види – нити му је важно и ако види – како можда већ јесте, а како ће сигурно у будућности изгледати смешан. То је час незаустављиве закономерности поступака и одлука које доводе до двобоја. Двобој се појављује као вршни чин сила које га условљавају: „Тај механизам заједнички покрећу два нагона сливена у један – самоодржање и освета.“ И отуд „механизам двобоја је ирационалан, упркос свим кодексима и правилницима, упркос опхођењу које наизглед потпуно искључује емоције.“
Ово неумитно и механичко дејство сила које човека доводе до двобоја добија своје политичке, психолошке и реалистичке мотивације: код Тургењева, Достојевског и Толстоја. Шта значи Тургењевљева спремност да се – помоћу двобоја као књижевног мотива – обрачуна са злокобном ирационалношћу „бретерства“, као и да двобој мотивише идеолошким размимоилажењима супарника? Попов указује на напоредност пишчевих мотивација, јер у идеолошкој мотивацији – вели он – ваља препознати и интелектуалне и сентименталне разлоге: „Очеви и деца“. Своје анализе величанствених ликова Достојевског, у часу када они увиру у механизам двобоја који је „умео да од људи начини аутомате, да их обузме до те мере да почну да се понашају мимо своје воље и постану оруђе у рукама слепе, убиствене силе“, Попов везује за метафизичке мотивације, јер указује на то да код Достојевског саме те силе наговештавају ђаволско порекло. Ако се – у приповедању Достојевског – стапају метафизичка и идеолошка мотивација, што има својих одјека и у књижевном приказивању двобоја, онда управо на том месту епохални успон нихилизма доживљава своју пунозначност, да би свој стварносни врх открио у надолазећој револуцији.

ПАРОДИЈСКИ ТОНАЛИТЕТ Како доба симболизма и декаденције, као „доба великог затишја“, доноси „последње велике обраде мотива двобоја у књижевности“, онда су оне испуњене карактеристичним пародијским тоналитетом: код Куприна, код Мопасана, код Томаса Мана. То кретање има у себи нечег од схеме декаденције, па се код Чехова покретачки моменат механизма двобоја карактеристично премешта са аристократског и грађанског поимања части, са романтичарског и политичког поимања нихилизма, на представу о нечем нагонском, попут биолошке условљености или природног закона. На делу је модерни такт, чија расцветала сумња у надлунарно бива праћена – под велом рационалистичке самоуверености – опсесивном усмереношћу ка ономе што је положено у дубоку таму несвесног и биолошког.
Јован Попов је описао унутрашњу закономерност у књижевном приказивању двобоја: херојски двобој (епски идеал и вредности) – витешки двобој (аристократски идеал и вредности) – грађански двобој (буржоаски идеал и вредности). У овом књижевном кретању проналазимо особено кретање ка значењској површини, јер долази до постепеног испражњавања гигантских размера сукобљених фигура: уклања се сложеност њиховог егзистенцијалног и епохалног пртљага, да би се – у модерни – поставили јаки нагласци на човековим људским особинама и својствима. Сам двобој – како га је Попов херменеутички упризорио – појављује се као знак једног далекосежнијег књижевног кретања.
Унутар сваке од књижевних целина које учествују у свеобухватном и спиралном кретању књижевног искуства – антика, средњи век, ренесанса, барок, класицизам, романтизам, реализам, модерна – понављају се истоветни унутрашњи стадијуми. Тако имамо успон (узвишеност, трагичност), апогеј (драматичност), кризу (модернизација), крах (пародичност) као обележја представе о двобоју у сваком књижевном периоду. Попов је танано обележио међуодносе и повратни карактер књижевних модуса кроз које пролази представа о двобоју, свагда имајући на уму да основни правац књижевног искуства води ка површини: тако је судбина двобоја као књижевног мотива разрешена у пародијском одсјају модерне. Утолико је умесно указати на то да Поповљево схватање структуре двобоја актуелизује Ничеове плодотворне назнаке о декаденцији, као и – што је посебно занимљиво – продубљене увиде раног Лукача.
У анализама „Двобоја као књижевног мотива“ посебна пажња бива посвећена положају књижевне мотивације, која се појављује у три вида: као мотивација жанра, мотивација радње и мотивација ликова. Премда усредсређена на велика дела светске књижевности, књига Јована Попова снажно наглашава паралелизам између књижевног уобличавања двобоја и друштвене праксе двобоја у појединим временским раздобљима. То нам показује да њен херменеутички циљ није пуко описивање двобоја као књижевног мотива него и продубљена анализа једног вредносног система на који сам двобој апелује. Отуд ова књига има три слоја. Промена у књижевном приказивању двобоја у дугом трајању књижевног искуства, са посебном свешћу о жанру, представљају њен књижевнопоетички слој. Особено рехабилитовање тематологије свакако представља њен књижевнотеоријски слој. Положај вредносних схватања у хуманистичком и постхуманистичком искуству, које дочарава књижевно приказивање двобоја, представља њен најобухватнији свој. Ако уочимо паралелизам који – у историји духа – несумњиво постоји између тематологије и историје идеја, можемо претпоставити да је херменеутички циљ ове књиге везан за различите књижевне и друштвене стадијуме у којима се очитује идеја двобоја.

МОДЕРНА „ТО“ НЕ ВОЛИ У међусобном прожимању питања о херојском, аристократском и грађанском поимању двобоја, о спиралној путањи вредности која врхуни у промени положаја двобоја у нашем искуству, о књижевном испражњавању драматике двобоја и о његовој идеолошкој и политичкој димензији, основни циљ књиге „Двобој као књижевни мотив“ добија свој прави израз у картезијански и рационалистички постављеној, документовано и занимљиво поткрепљеној и прегледно стилизованој јасноћи излагања Јована Попова.
Ствар сумњива, друштвено и морално штетна, плод сујете и уобразиље, сан о измишљеним вредностима, избор заљубљеника у смрт, двобој је постао вредносно оповргнут, јер је у модерној осуди двобоја положен залог за откриће хуманости, за слављење помирљивости и толеранције, за проналазак љубави и биофилног осећања света. То је хладни цинизам модерне – као њен комфор, њен страх и њена лаж – који негира сваки смисао двобоју. Али га уме осетити. Нико то није парадоксалније исказао од Фридриха Ничеа: „Двобој је последњи преостали, потпуно частан пут ка самоубиству, нажалост заобилазан и никако сасвим поуздан.“ Какав је то свет у којем је последња могућа част самоубиства сачувана у двобоју? Отуд модерна не воли двобој. Заиста, зашто би га волела?

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *