Датум или Вирус питање је сад!

Пише Драгомир Антонић

У време кад је осмогодишња школа била обавезна ђаци су певали песмицу која би, преведена на данашњи медицинско-политички речник, гласила: „Датум и вирус то су срца два, волели се, волели све до пола два“

Две су ствари данас доминантне у Србији. Вирус и Датум. Нешто вам фали, не осећате се добро, хтели бисте да знате шта вам је, кад ће вам бити боље. Одете код доктора медицинских наука за савет и евентуалну терапију, а они спремно одговоре: Вирус! Упитате докторе владајућих наука, лажне или праве – свеједно – кад ће нам бити боље, а они одговоре као из пушке: Кад добијемо Датум!

НИЈЕ ТО БЕЗАЗЛЕНА ЛАЖ У време кад је осмогодишња школа била обавезна ђаци су певали песмицу која би, преведена на данашњи медицинско-политички речник, гласила: „Датум и вирус то су срца два, волели се, волели све до пола два“. Песмица је била зачикавајућа и односила се на дечаке и девојчице (њихова имена су се помињала у песми) за које би се сумњало да се домунђавају не желећи да други сазнају њихову тајну – да симпатишу једно друго.
У ђачко доба безазлена лагарија. Додуше тад нисмо знали за вирусе. Било је заушки, малих богиња, назеба, шарлаха, великог кашља, запаљења плућа… али се све то лечило у Дому здравља, плус бабине облоге и чај од лековитих трава које су бабе саме брале. Уз обавезно лежање. Није било телевизије, те се морало читати. Или су нам бабе и деде причали приче. Двострука корист: опорављаш организам и стичеш нова знања. О оснивању евроунијатске фирме нико здрав, али ни болестан – без алтернативе – није ни помишљао. „Али не зна младост шта носи старост“, говорио је деда Танасије, те тако стигосмо до две чаробне речи – Датум и Вирус. Данас то није безазлена лаж. Данас је то лаж са опаком намером. Боже, како ће испаштати наши унуци кад на својим леђима буду осетили последице великих безалтернативних мисли и изјава данашњих владајућих доктора, а богами и магистара.
Ваљда је Творац све намерно удесио. Ми са радошћу, поносом и сетом сећамо се својих предака, а наши потомци ће нас памтити, ако уопште буду хтели, као похлепне мизерије, кукавице, кловнове или гусане који тумарају по магли извикујући речи у које ни сами не верујемо, нити знамо шта оне значе.

[restrictedarea]

 

РЕАЛНОСТ ОКУПАЦИЈЕ Нема те ствари које у име Европске уније – која је узгред створена 1992. у Мастрихту у време кад је Југославија разорена, а Срби сатанизовани и проглашени јединим кривцима за сва злодела која су други учинили – власти у Србији нису учиниле у претходних дванаест година. Ухапсили и изручили председнике држава, војни врх и све друге храбре и јуначке Србе који су држећи се заклетве бранили државу. Оне које нису одмах ухапсили гонили су као рањене звери, оптужујући их да је нама, народу и држави, лоше зато што је ваљда њима било добро док су се од своје државе крили. На крају њих су ухватили и испоручили хашкој и евроунијатској звери… Да ли вам је после тога било боље, поштовани читаоци?
Онда су кренула сва могућа и немогућа извињења. Сваком злочинцу над Србима и српским грађанима бивши председник се извинио. Да ли вам је после тога било боље, поштовани читаоци?
Свака резолуција која је могла бити донесена на штету данашњих Срба, Србије и њихових потомака изгласана је у Парламенту државе Србије. Све на захтев евроунијата, а у име бољег живота који ће, одмах, уследити кад срамотну резолуцију усвојимо. Тако је гласало 127 „народних“ посланика за срамну причу о Сребрници. Да ли вам је после тога било боље, поштовани читаоци?
Данашња власт уводи границе у сопственој држави. Одриче се Косова и Метохије. Одриче се Српкиња, Срба и српске деце са Косова и Метохије. Убеђују нас да би требало учинити само још „један“ корак; да укинемо државне институције Србима на северу Косова и Метохије. Практично, да их оставимо на милост и немилост Шиптарима и њиховим маскираним убицама.
Позива се на „реалност“. Сурова реалност је да је део државе Србије окупиран од стране НАТО војске, која је поставила квислиншку власт. То би наша влада морала рећи јавно и додати да окупацију неће никад признати. Борићемо се свим средствима, макар и стотину година, али окупацију нећемо признати. Нажалост, власт се мири са квислинзима и окупатором узвикујући да то ради за наше добро и добро наше деце. Све зарад Датума који нам никад није био ближи. Вирус је већ стигао. Кад то урадимо обећавају они који ниједно обећање одржали нису, биће нам много боље, а они који нас деценију уцењују већ испостављају нове захтеве: признање независног Косова, чланство у Уједињеним нацијама, а богами и параду педера у Београду, коју мора предводити премијер Владе Србије са свим члановима кабинета. Шта је једно учешће на паради кад је Датум обешен на штапу. Само што га нисмо дохватили, али смо зато већ добровољно предали Косово и Метохију. Предаваћемо и даље. Кад год неко нешто затражи. Да ли вам је боље, поштовани читаоци?

ПОМЕНИМО ИХ… Зато, сетимо се ових дана свих оних који беху непослушни према евроунијатским злотворима и сад чаме у Хагу и другим затворима. Њима је била важнија држава Србија и српски народ, него Бриселска бирократија и НАТО мафија. Сетимо их се, кад већ не можемо да им помогнемо. Отиђимо у недељу у најближу богомољу. Запалимо свећу за здравље њихове душе и тела. Поменимо их. Од Војислава Шешеља, човека који пуних десет година лежи, на правди Бога, заточен у казамату који је смишљен за поносне и храбре Србе, до осуђених генерала, господе Павковића, Лазаревића, Перишића…и оснивача Републике Српске, др Радована Караџића, Момчила Крајишника. Сетимо се генерала Ратка Младића, Толимира…свих Срба осуђених на преко хиљаду година робије. Уђимо у богомољу, помолимо се за њихово здравље и упалимо воштаницу. Свима ће бити лакше. Њима што знају да њихова жртва није била бесмислена, а нама што верујемо да ће се они живи вратити. Тад ће нам свима бити боље, поштовани читаоци.

[/restrictedarea]