Почетна / Други пишу / ДАЈАНА ЏОНСТОН: ДОБРЕ НАМЕРЕ, КОЈЕ ТРАСИРАЈУ ПУТ РАТУ

ДАЈАНА ЏОНСТОН: ДОБРЕ НАМЕРЕ, КОЈЕ ТРАСИРАЈУ ПУТ РАТУ

Свуда студије о геноциду ничу на универзитетима. Пре пет година формирана је Радна група за превенцију геноцида, чији је смисао под знаком питања, на челу са бившом државном секретарком Медлин Олбрајт и бившим секретаром одбране Вилијамом Коеном, ветеранима из Клинтонове администрације.

Библија ове кампање је књига Саманте Пауер „Проблем из пакла“. Теза Пауерове је да је америчка влада, иако добронамерна, као што смо и сви ми, превише спора када би требало интервенисати за заустављање геноцида. То је сугестија коју је америчка влада прихватила, чак узевши госпођу Пауер за саветника Беле куће.

Зашто америчка влада тако жељно подржава крсташки рат против геноцида?

Разлог је јасан. Од када је Холокауст постао најприсутнија историјска референца у западним друштвима, концепт геноцида је широко и лако прихваћен као највеће зло које погађа планету. Сматра се да је геноцид гори него рат.

У томе лежи његова огромна вредност за америчку војну индустрију као и за елиту, која се бави спољним пословима и тражи прихватљив изговор за војну интервенцију где год они одаберу.

Опседнутост геноцидом као примарним хуманитарним питањем у свету данас релативизује рат. То преокреће (одбацује) завршну пресуду Нирнбершких процеса у смислу да је рат у суштини зло. Његове последице нису ограничене на само зараћене државе већ утичу на цео свет. Покретање ратне агресије, стога, није само међународни злочин већ је врховни међународни злочин који се разликује само од других ратних злочина у томе што садржи у себи акумулирано зло целине.

Уместо тога, рат се претвара у витешки подухват како би спасао читаве народе од геноцида.

Истовремено се национални суверенитет, који је подигнут као брана која би спречила јаке нације да изврше инвазију на слабије, односно да се спречи агресија и зло рата, исмева као ништа друго до изговор за зле владаре (диктаторе) којима је једина амбиција да масакрирају сопствени народ.

Ова идеолошка конструкција је основа за доктрину, спонзорисану са Запада, а наметнута је више или мање невољним Уједињеним нацијама, Р2П, што је двосмислена скраћеница како за права (ригхт) тако и за одговорност да се заштите људи (респонсибилитy то протецт пеоплес) од сопствених влада.

У пракси ово даје доминантним силама одрешене руке да војно интервенишу у слабијим земљама у корист које год наоружане побуњеничке фракције коју они подржавају. Једном кад се ова доктрина прихвати, она може чак да служи и као подстрек опозиционим групама да изазову репресију владе како би тражили заштиту.

КЛИШЕ КЕНЕДИЈЕВЕ Један међу многим примерима ове домаће радиности је програм под називом „Свет без геноцида“ на Правном факултету „Вилијам Мичел“ у мом родном граду, Сен Полу (Саинт Паул), Минесота, чији је извршни директор Елен Џ. Кенеди недавно написала чланак за Минеполис стар трибјун (Миннеаполис Стар Трибуне), који испољава све уобичајене клишее те наизглед добронамерне, али погрешне кампање.

Погрешна, али и друге наводи на грешку. То је скретање пажње добронамерних људи са нечега што је суштинска борба у наше време – а то је да се преокрене ово срљање у светски рат.

Госпођа Кенеди сваљује кривицу на национални суверенитет – као правну баријеру која постоји да би се спречио агресиван рат – што уопште постоји геноцид. Њен лек за геноцид је очигледно да се укуне национални суверенитет.

Више од 350 година концепт националног суверенитета држао је примат над идејом индивидуалног суверенитета. Владе су, упркос кршењу људских права која су почињена у оквиру њихових граница, углавном, имале имунинтет од спољне интервенције. Резултат свега овога је био феномен геноцида, који се понављао од Холокауста, са милионима невиних жртава у Камбоџи, Босни, Руанди, Конгу, Гватемали, Аргентини, Источном Тимору – списак је дугачак, пише госпођа Кенеди.

Уствари, Хитлер је започео Други светски рат управо кршењем националног суверенитета Чехословачке и Пољске делом са циљем, како је тврдио, да заустави кршење људских права која су те владе наводно починиле над етничким Немцима који су живели у тим двема земљама. Управо су Уједињене нације основане на бази поштовања националног суверенитета како би се овај изговор оповргао и како би се будуће генерације спасиле ужаса рата.

Наравно, не постоји шанса да ће Сједињене Државе да се одрекну свог националног суверенитета. Боље речено, САД позивају све остале земље да се одрекну свог националног суверенитета у њихову корист (у корист САД).

Госпођа Кенеди проширује своју листу произвољно групишући потпуно различите догађаје под јединственом ознаком геноцид, углавном према њиховом месту у званичној повести модерних конфликата САД.

Али значајна чињеница је та да су се најгора од тих крвопролића – Камбоџа, Руанда као и сам Холокауст – десила током ратова и као резултат ратова.

Системско скупљање, депортација и убијање европских Јевреја догодили су се током Другог светског рата. Јевреји су били означени као унутрашњи непријатељ Немачке. Рат је савршен амбијент за такву расистичку параноју. Уосталом, чак и у Сједињеним Америчким Државама током Другог светског рата јапанско-америчким породицама је одузимана имовина, биле су сакупљане и послате у логоре. Последице нису за упоређивање, али је изговор био сличан.

У Руанди се ужасан покољ десио као одговор на инвазију коју су извршиле снаге Тутсија, из суседне Уганде и убиство председника земље. Геноцид се десио током инвазије и грађанског рата.

СЕЛЕКТИВНО О ГЕНОЦИДУ Покољ у Камбоџи није настао услед националног суверенитета. Заправо, то је тачније био директан резултат америчког кршења националног суверенитета Камбоџе. Године америчког тајног бомбардовања камбоџанских сеоских предела, за којим је уследило свргавање камбоџанске владе организовано од Американаца, отвориле су пут за преузимање власти од огорчених бораца Црвених Кмера, који су искалили незадовољство против пустошења сеоских области на несрећном градском становништву, за које су сматрали да је саучесник њиховим непријатељима. Покољи Црвених Кмера су се догодили пошто су САД поражене у Индокини од Вијетнамаца.

Вијетнамци су интервенисали да збаце с власти Црвене Кмере пошто су били испровоцирани њиховим наоружаним нападима, али они су (Вијетнамци) за то били осуђени у Уједињеним нацијама од САД.

Неки од најкрвавијих догађаја нису доспели на листу геноцида госпође Кенеди. Недостаје убиство више од пола милиона чланова индонежанске комунистичке партије 1965. и 1966. године. Али диктатор Сухарто, одговоран за то, био је пријатељ САД, а жртве су били комунисти.

Али, иако игнорише око пола милиона убијених Индонежана, она је укључила Босну на своју листу. У том случају највише процењени број жртава је био 8.000, сви су били војно способни мушкарци. И заиста, Међународни кривични суд (ИЦТY), који сарађује са НАТО, донео је пресуду да је масакр у Сребреници 1995. године био геноцид. Да би стигао до ове пресуде, упркос чињеници да су наводни починиоци поштедели жене и децу, ИЦТY је пронашао социолога који је тврдио да, с обзиром да је муслиманска заједница Сребренице била патријархално уређено друштво, убијање мушкараца једнако је геноциду у једном граду, с обзиром да се жене неће вратити у град без мушкараца. Ова неубедљива (натегнута) пресуда била је неопходна да се Босна сачува као доказни предмет за војну интервенцију НАТО.

Генерално се занемарује чињеница да је у Сребреници била касарна, тако да муслимански мушкарци који су тамо били 1995. године нису били мештани тог изворно мултниетничког града и они су нападали околна српска села. Нису сви западни медији посветили пуно пажње сведочењу муслиманских лидера Сребренице да су чули вођу исламистичке партије Алију Изетбеговића када им се поверио да је председник Клинтон изјавио како је потребан масакар најмање 5.000 Муслимана да би се увукла међународна заједница у босански грађански рат на страни Муслимана. Те муслиманске вође сматрају да је Изетбеговић намерно оставио Сребреницу без одбране како би олакшао масакр од осветољубивих Срба.

Без обзира на то да ли је та прича истинита, она указује на озбиљну опасност од усвајања принципа Р2П. Изетбеговић је био вођа партије која је желела да порази своје непријатеље уз помоћ спољне војне помоћи. Свет је препут таквих лидера етничких, религиских или политичких фракција. Ако они знају да им једина суперсила на свету може прискочити у помоћ једном, када оптуже постојећу владу за покољ свог народа, они ће бити изузетно мотивисани да испровоцирају ту владу да почини потребан покољ.

Неколико бивших припадника мировних снага УН сведочили су да су муслиманске снаге у Босни извршиле злогласно бомбардовање Маркала против сарајевских цивила како би окривили њихове непријатеље Србе и добили међународну подршку.

Како су могли да ураде тако ужасну ствар? Па, ако вођа земље може бити спреман да изврши масакар над сопственим народом, зашто онда не би вођа побуњеничке групе могао дозволити да део његовог сопственог народа буде масакриран како би он преузео власт? Посебно, узгред, ако је он лепо плаћен од неке спољне силе – на пример Катара – како би испровоцирао побуну.

ЗАШТО ЈЕ ОПАСНА Р2П Главна опасност доктрине Р2П је та да она охрабрује побуњеничке фракције да изазову репресију или да тврде да их прогоне из једног јединог разлога – како би увеле страну силу у борбу на својој страни. Сигурно је да су антигадафијеве снаге жестоко преувеличале величину претње коју је Гадафи усмерио на Бенгази како би испровоцирали НАТО рат против Либије 2011. године, који је предводила Француска. Рат у Малију је директна последица бруталног свргнућа Гадафија, који је био главни фактор афричке стабилности.

Р2П има улогу да првенствено креира јавно мњење које ће бити спремно да прихвати интервенције САД и НАТО у другим земљама. Није Р2П осмишљен да дозволи да Руси или Кинези интервенишу, рецимо, да заштите кућне помоћнице у Саудијској Арабији од тога да им се одруби глава, још мање да дозволи кубанским снагама да затворе Гвантанамо и окончају америчко кршење људских права на територији Кубе.

Америчке интервенције немају баш најбољу предисторију када је у питању заштита људи.

Децембра 1992. године маринци су се искрцали у Сомалији у операцији „Повратити наду“. Нада није враћена, маринце је масакрирало локално становништво и снаге САД биле су најурене у року од четири месеца. Лакше је да се замисли извођење ефикасне интервенције тамо где нико није покушао – на пример у Руанди – него спровођење исте (интервенције) у стварном свету.

Са свом својом војном моћи САД нису у могућности да креирају цео свет по својим жељама. Нису успели у Ираку и Авганистану. Рат на Косову 1999. године је проглашен за успешан – само зато што је студиозно игнорисано све оно шта се заправо дешава у провинцији од када ју је НАТО незаконито и насилно одузета од Србије и предао етничким албанским клијентима Вашингтона. Успех у Либији јавно се одвија много брже.

Као и сви Р2П заговорници и Кенеди тражи од нас да никада више не дозволимо да се деси Холокауст. У стварности никада се није ни поновио други Холокауст. Историја ствара јединствене догађаје који пркосе нашим очекивањима.

Али шта ако би се, људи ме питају, нешто тако ужасно стварно догодило? Да ли би свет само требало да стоји по страни и гледа?

Шта се подразумева под светом? Западна идеолошка конструкција претпоставља да би свет требало да брине о људским правима, али то само Запад чини. Та претпоставка продубљује јаз између Запада и остатка света, који не гледа ствари на тај начин. Већина стварног света сматра да је Запад узрок хуматинарних катастрофа а не лек против њих.

Либија је представљала прекретницу, када су снаге НАТО користиле Р2П доктрину не да би спречиле да људе бомбардују ваздушне снаге њихових земаља (идеја која стоји иза резолуције УН о зони забрањених летова), већ да сам НАТО бомбардује земљу како би омогућио побуњеницима да убију вође и униште режим. То је убедило Русе и Кинезе, ако су икада сумњали у то, да је Р2П лажан и да се користи како би се убрзао пројекат светске доминације.

Они нису усамљени у том мишљењу. Запад се сам изоловао веровањем у сопстену моћну пропаганду. Многи, можда већина света, сматра да су западне интервенције мотивисане сопственим економским интересом или интересом Израела. Сам тај осећај да могу доживети претње од САД подстиче друге земље да појачавају сопствену војну одбрану и да врше репресију над својим опозиционим екстремистима, који би могли да послуже као изговор за спољне интервенције.

Када су САД тврдиле да постоји геноцид тамо где га нема, оне су се понашале као пастир из приче о пастиру и вуку, и губиле су свој кредибилитет. То уништава поверење и јединство које би било потребно да се предузме међународна хуманитарна акција у случају истинске потребе.

Превела Дијана Марковић

http://www.balkanmagazin.net/novosti-i-politika/cid128-57317/dobre-namere-trasirale-put-ka-ratu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *