Почетна / Колумне / Чудне године Љубомира Петковића и Хинка Драгића

Чудне године Љубомира Петковића и Хинка Драгића

Једно од најболнијих понижења у новој јужнословенској држави, Краљевини СХС, Срби су доживели на војном плану; дојучерашњи непријатељи постали су њихови команданти, губитници су, уз унапређења, прешли међу победнике

Били су то дани набијени догађајима које ће будуће генерације изучавати као необично важне, историјске. Испод плашта димног – од топовских салви, и спаљених насеља – који се растакао и нестајао, те 1918. године назиру се нове границе Европе и нове државе. Обичан свет видао је ране, сахрањивао очеве и децу, тражио начин да започне нови живот, а они којима је било додељено или су мислили да им је додељено да праве нову конфигурацију Балкана, радили су свој посао.
Краљевина Србија је међу земљама победницима, Срби су народ о чијој храбрости и чудесном повратку са руба амбиса грми Европа. Србија је у могућности да скоро сама креира своју будућност. Србија може да бира; самосталан пут, испод ореола победника у рату или нешто друго. То друго је непознато, неизвесно, са ризицима. Србија бира ово друго и прави једну од највећих грешака у свом постојању.

КАМЕН ТЕМЕЉАЦ КРЕМАТОРИЈУМА Краљ Александар Карађорђевић и влада у Београду доносе одлуку да иду на уједињење јужнословенских народа. Своју величанствену победу и завидну међународну позицију утапају у мутеж у којој ће се заувек изгубити савршена бистрина једне велике победе добра над злом. Створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Ударен је камен темељац крематоријума касније названог Југославија, у којем ће следећих деценија, на опште чуђење слободномислећих људи широм Европе, Срби безумно спаљивати своју биолошку супстанцу и своје територије.
Само што је потписан акт о уједињењу Александар Карађорђевић, врховни командант нове армије у новој држави, доноси одлуку да се бивши официри аустроугарске војске, пре свега Хрвати, са нешто мало Словенаца, исти они који су ратовали против Србије, учествовали у језивим злочинима над српским народом – у Мачви, на пример – приме у састав Војске Краљевине СХС. Та одлука остала је до данашњег дана једна од најслабије обрађених и истражених у српској историографији. Зашто? Пре свега тај чин је сам по себи био јединствен, до тада незабележен, шокантан. Било је, то су познати случајеви, да појединци у ратовима или после њих мењају страну, напуштају своју армију и прелазе у редове противника. Њихови мотиви били су морални, идеолошки, понегде изнуђени или нечасни, последица кукавичлука или жеље за бољим животом.
У Краљевини СХС било је другачије. Љути српски непријатељи, међу којима и ратни злочинци или људи одговорни за страшне злочине над Србима у Првом светском рату, добијали су чинове у српској, сада есхаес армији, чак више од оних које су имали у униформама аустроугарске двојне монархије. Није то било човекољубље, хуманизам, гест праштања… Не, радило се о безумљу, уводу у нешто што се није окончало ни до дана данашњег, а све на штету Срба као народа. Не спомиње се ни данас, а требало би, да је после одлуке Александра Карађорђевића да у састав Армије Краљевине СХС прими велики број официра Хрвата, дајући им више чинове – један број српских официра извршио самоубиство.

[restrictedarea] ПУТ СЛАВКА КВАТЕРНИКА Међу онима који су лагодно прешли на другу страну био је и Славко Кватерник. Рођен је у Српским Моравицама, данашњи Горски Котар, у породици кроатизованих немачких досељеника, мајка му се презивала Франк. Из Моравица, којима је српски префикс скинут 1993. године, порекло вуку интересантно је, Никола Хајдин, актуелни председник Српске академије наука и уметности, филозоф Гајо Петровић, сјајни загребачки глумац Перо Квргић, владика Данило.
Славко Кватерник је Први светски рат провео у штабу легендарног маршала аустроугарске војске Светозара Боројевића, познатог као Лав са Соче, иначе Србина са Баније, најбољег дефанзивца тог великог светског сукоба, пред чијом се вештином и данас клањају војни аналитичари и историчари.
Какав је Кватерник био официр (имао је чин потпуковника) у Првом светском рату најбоље говори „Жељезни крст Првог степена“, орден који је добио од највише аустроугарске команде, односно бечког двора. Понуду да 1918. године, по окончању рата, из табора поражених пређе у ред победника, Кватерник, наравно, прихвата, тим пре што му је Команда Армије Краљевине СХС понудила унапређење, еполете пуковника.
****
Иста та команда одбила је молбу маршала Боројевића да и он приступи војсци новостворене државе Јужних Славена. Био је сувише велико име. По установљеном принципу, да су га примили, добио би команду над свим српским генералима, а то би, оцењено је у Београду, било превише рискантно и провокативно према српским генералима, и официрима уопште. Боројевић окончава живот 1920. године у једном санаторијуму у аустријском
Клагенфурту, без игде ичега, напуштен од свих.
****
Само неколико месеци пошто је обукао униформу пуковника Краљевине СХС Славко Кватерник јавно испољава хрватски национализам и сепаратизам. Покушавају да га умире његови сународници, официри, али он наставља са отвореном агитацијом о неопходности успоставе самосталне хрватске државе. Пензионишу га 1921, у 43 години. Ожењен Олгом Франк, кћерком Јошуе Јосипа Франка, покатоличеног осјечког Јеврејина, следбеника политичких идеја Анте Старчевића и изворне Хрватске странке права – Славко Кватерник практично наставља политички пут свог таста, преминулог уочи Првог светског рата. У пуној физичкој и интелектуалној снази Кватерник се приклања Хрватској странци права, улази у редове усташког покрета, успева да догура до заменика Анте Павелића и на крају, као врхунац политичке каријере и националне борбе, добија част да преко „круговала“ „Радио- Загреб“, 10. априла 1941. године, прогласи Независну Државу Хрватску.
****
У лето исте године, као велики заговорник безусловне хрватске оданости Немачкој и нацистима, путује у Берлин где га прима Хитлер лично, а састао се и са Рибентропом и Герингом. Две године касније улази у сукоб са Павелићем, напушта све дужности и повлачи се из Хрватске у Словачку, а касније у Аустрију. То је дочекао крај рата и слом свих његових политичких идеја и личних циљева. Американци га хапсе и изручују новим, комунистичким властима Југославије. Стрељан је у Загребу 13. јуна 1947. године. Његова супруга Олга извршила је самоубиство још 1941. године, августа месеца. Опште је мишљење да је то урадила због онога што су њен супруг Славко и њихов син Еуген, звани Дидо, чинили њеним сународницима, Јеврејима.
****
ХОД ПО МУКАМА ДОБРОВОЉЦА ПЕТКОВИЋА Нема трагова који би навели на закључак да је Славко Кватерник био у саставу аустроугарских јединица чији се први окршаји са Армијом Краљевине Србије бележе на дринском и ратиштима Сувобора, Поцерине, ваљевског краја, Мачве, али једна епизода управо са тог простора на савршен начин илуструје оно што се 1918. године догодило и њему и многим другим Хрватима.
****
Био је хладан, магловит, новембарски дан, 1914. године. Јединице српске војске, под командом Живојина Мишића, држе линију фронта у судару са неупоредиво боље опремљеном аустроугарском војском, у бици која ће касније ући у уџбенике као Колубарска битка. Добровољац Љубомир
Петковић, предратни конобарски приправник из београдског хотела „Москва“, стоји иза једне живице. У даљини се чује подмукло грување топова, помешано са гласовима врана. Одједном чује разговор неколико особа који постаје све гласнији. Непознати људи прилази месту где је Петковић и овај их сада већ види; четворица официра аустроугарске војске, међу њима, испоставиће се касније, двојица Хрвата. Млади српски војник искаче пред њих са пушком на готовс, ови у потпуном изненађењу дижу руке и ускоро као ратни заробљеници завршавају испред шатора командира Петковићеве јединице.
****
Рат се наставља, Срби у муњевитом противудару избацују Аустроугаре из Србије, долази трагична 1915. година, Петковић са војском и народом прелази Албанију и 1918. године опет долази у Србију. Сада као припадник српске армије која се овенчала славом у пробоју Солунског фронта. Покушава свој конобарски занат да замени војничким, али све иде некако тешко и са муком.
Најпре га одбијају, па траже да напише нову молбу, дуго је разматрају…
****
Лето 1922. године затиче га у Ваљеву; „Пети пешадијски пук „Краљ Милан“. Чује од војника да су добили новог команданта пука, али не обраћа пажњу, шта он има са тим. Сутрадан Љубомир Петковић седи испод једног дрвета укругу касарне и чује глас који му беше познат. Окрене се и види човека у униформи пуковника, тог новог команданта „Петог пешадијског…“
****
Не може да верује, трља очи, мисли да сања; нови командант је један од четворице аустроугарских официра које је заробио на Колубари 1914. године. Зове се Хинко Драгић. Хрват. Петковић одлази у вишу команду и повлачи молбу за стално служење у војсци Краљевине СХС. Узима папире и потпуно сломљен враћа се у Београд. Деведесет година касније, његов унук постаће министар у Влади Србије. Потомак Љубомира Петковића зове се
Братислав Браца Петковић и актуелни је министар културе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *