Блефер из Устаничке улице

Пише Маријана Милосављевић

Помоћу којих трикова тужиоцу за ратне злочине Владимиру Вукчевићу и његовом верном заменику Бруну Векарићу успева да се, кроз све промене власти и своје пропале оптужнице, одрже на својим функцијама?

Последњег дана јануара Србија и БиХ потписале су Протокол о сарадњи у предметима ратних злочина, чији је циљ да се укину паралелне истраге и омогући проток доказа. То можда значи да више нећемо морати да црвенимо гледајући како се, једна за другом, немилице одбацују Вукчевићеве оптужнице, што по белом свету, што у региону, тај дебакл случајева као што су Илија Јуришић и „Тузланска колона“, Тихомир Пурда, Ејуп Ганић, Јован Дивјак, Шакић, Кепиро… Сви су они власници ослобађајућих пресуда по Вукчевићевим тужбама (Вукчевић је потерницу расписао за мртвом Надом Шакић, а Кепиро је недавно умро као слободан човек). Његови непријатељи, безобразно, тврде да би се после његових тужби и Химлер лично нашао на слободи…

ВИНО И ХАПШЕЊА У јулу ће Тужилаштво за ратне злочине обележити 10 година од оснивања. Иако је непријатно замислити прославу тим поводом, ипак, није реално ни очекивати скромност и повученост од двојца који персонификује ово тужилаштво: Владимира Вукчевића и његовог заменика Бруна Векарића. Прославу ће им, без сумње, организовати координаторка за односе са јавношћу Јасна Шарчевић Јанковић, која је каријеру новинарке на Радију Б92 подредила лову на новинаре које би требало денацификовати, баш као што је учињено у само две земље на свету – постнацистичкој Немачкој и Руанди.
Уосталом, Вукчевић и Векарић одавно прижељкују забаву. И то не са било ким. Када је ухапшен Ратко Младић, Вукчевић је јавно позвао Карлу дел Понте, бившу главну тужитељку Хашког трибунала, да заједно попију бутељке вина са ликовима Ратка Младића и Радована Караџића које му је она својевремено поклонила. Како су се, као пријатељи, договорили да их попију кад Србија ухапси хашке бегунце, отворила су се врата за пријатно вече уз „каберне совињон“. Карла је тада ексклузивно за „Ало“ (30. 5. 2011) потврдила да једва чека да наздрави с Владимиром, а он је рекао да се нада да ће се то догодити до краја године: „Надам се да ће Карла дел Понте доћи у Београд на премијеру филма ‚Устаничка улица‘ крајем године. Временом сам са њом постао искрен пријатељ.“
У истом тексту „Ало“ је дознао и да је заменик тужиоца за ратне злочине, и по сопственом признању продуцент, Бруно Векарић понудио Карли дел Понте да глуми себе у филму „Устаничка улица“, али је она то одбила. За неупућене, радња филма „Устаничка улица“ бави се истрагом о ратном злочину почињеном почетком деведесетих на територији бивше Југославије.
Фасцинација згодном тужитељком Хашког трибунала траје одавно у Вукчевићевом тужилаштву. Јасна Шарчевић Јанковић је у часопису „Правда у транзицији“, који је уређивала у режији Тужилаштва за ратне злочине, у фебруарском издању 2006. године објавила текст дописнице из Холандије, са овим распеваним почетком: „Очи у очи с Карлом дел Понте, главном тужитељком Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију. Али не уживо, већ преко огромног портрета, изложеног у Музеју фотографије у Хагу. Без наочара, у тамној мајици и светлом сакоу, с предивном огрлицом и минђушама, гледала је одлучно и мирно у објектив холандског фотографа Фриса Кериса. Упућени кажу да најпре није желела да се слика, али је Фрисо био упоран и успео је, после две године, да је наговори да му позира…“ Аутор Фрисо Керис је, пак, са ентузијазмом прихватио идеју српске новинарке да се његове фотографије прикажу на изложби у неком београдском музеју, и додао да би волео лично да дође, јер: „Ради се о реконструкцији ваше историје, зар не?“

[restrictedarea] У међувремену, Јасна Шарчевић Јанковић је, преко своје НВО Центар за транзиционе процесе, а у сарадњи са Вукчевићевим тужилаштвом, издала први том монографије „Речи и недела – Позивање или подстицање на ратне злочине у медијима у Србији 1991-1992“, коју је направила са екипом сарадника. Може се претпоставити да ће се на забави коју буде уприличила, у име старог доброг времена, слушати само једна радио-станица, Вукчевићева омиљена: „За себе могу да кажем да припадам, ипак, соју људи са којима је било најтеже медијски манипулисати и да сам доста добро обавештен, али сам се о догађајима у Босни и Хрватској информисао искључиво преко ‚Радија Слободна Европа‘ и преко иностраних станица“(„Време“ број 784)… Дакле, о српској ратној пропаганди суди – оптужује човек који се о догађајима информисао слушајући америчку ратну пропаганду. „Поносан сам када видим у ‚Гардијану‘ да је мисија завршена, да је Србија победила у борби против некажњивости много успешније него што је то урадила постнацистичка Немачка“, није крио понос Вукчевић у „Политици“ после хапшења Ратка Младића…
Ту и тамо ово друштванце, помало у неверици, поклекне пред доказима о неодговорном раду Хашког трибунала, али такво стање их брзо пролази. Тако је, после ослобађајуће пресуде Рамушу Харадинају, Вукчевић оптужио Хашко тужилаштво да је одговорно за смрт 19 сведока у том случају. Главни тужилац Серж Брамерц је изјаву окарактерисао као „у потпуности неприхватљиву, неоправдану и непрофесионалну“, а са њим се сложио и Брамерцов специјални саветник Фредерик Свинен. Али, Свинен је још додао и да је о тој изјави разговарао са Вукчевићем, и да му је он рекао да је информација погрешно пренесена („Танјуг“, 28. 11. 2012). Увек исти сценарио наших званичника – једна прича за домаћу, а друга за инострану јавност.
После ослобађајуће пресуде хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, Владимир Вукчевић тужно примећује, али нигде не види своју одговорност („Вечерње новости“, 19. 11. 2012): „Злочини у Крајини, убиства цивила и њихово протеривање, судбина тих људи један је од највећих злочина на подручју бивше Југославије, за који још нико није одговарао…“
У интервју „НИН“-у (22. 12. 2005), на питање да објасни на чему се заснива његово, више пута поновљено уверење да ће се у Трибуналу озбиљно судити како Харадинају, тако и Хашиму Тачију и Агиму Чекуу, одговорио је: „Ово тужилаштво учествовало је у прикупљању доказа против Харадинаја. За остале, причу је отворио бивши министар правде Владан Батић, па смо и ми наставили у том правцу.“ Правац се, као што добро знамо, показао као ћорсокак…
Да ли ова дружина свесно помаже нашим страним пријатељима, да се случајно не разреши макар и један случај српских жртава?
Потпуно су преузели најкритикованију методу деловања Хашког трибунала. Реч је о правно недопустивом поступку да се прво подигне оптужница, а потом прикупљају докази. Доведени су у питање углед и кредибилност Тужилаштва, а тужитеља даве неумерене правне и политичке амбиције, односно жеља да удовољи господарима на власти. Када га новинари питају како издржава, Вукчевић одговара: „Па, тешко и незахвално. Поготово када се на сваком кораку сусрећете са опструкцијама. Прво имате опструкције полиције, потом истражних органа, па судова… Врховни суд је био седиште антихашког лобија…“
Кад и како је то открио, нико не зна, а и не пита. О доказима којима би морао да располаже за тако озбиљну тврдњу и да не говоримо. Све је, наравно, постало боље, неко време, када је Снежана Маловић, генерални секретар Вукчевићевог тужилаштва од 2004, одлепршала у Министарство правде…

СЛУЧАЈ СУДИЈЕ БОЖИЛОВИЋ-ПЕТРОВИЋ Да Вукчевић и њему верна екипа ипак нису нимало наивни, можда понајбоље доказује смена судије Гордане Божиловић -Петровић из свих процеса за ратне злочине. Једино је „Глас јавности“ те 2007. године писао о њеном уклањању из Већа за ратне злочине, чему је претходила оштра кампања против првостепене осуђујуће пресуде „Шкорпионима“ за ратни злочин над цивилима у Републици Српској. Жалбе на ту пресуду су се тек писале, али је неко пожурио да судијама Врховног суда који жалбе буду решавали, покаже шта их чека ако буду већи професионалци него послушници. Суштина пресуде ражаловане судинице је у одбацивању тврдње Наташе Кандић, тада директорке Фонда за хуманитарно право, да су „Шкорпиони“ били јединица МУП-а Србије – трочлано веће којим је председавала ова судија, наиме, поседовало је доказе да су „Шкорпиони“ били паравојна јединица, настала 1993. године из интерног обезбеђења нафтних бушотина у Ђелетовцима у Источној Славонији. Други грех је тај што је њено веће потписало пресуду у којој стоји да тужилац за ратне злочине Владимир Вучковић и Наташа Кандић нису дали доказ да су „Шкорпиони“ наредбу за стрељање шесторице младића у Трнову, јула 1995. године, добили од Војске Републике Српске. Установљено је, насупрот томе, да је наредбу дао командант „Шкорпиона“ лично.
А коме је било важно да буде другачије, Гордана Божиловић-Петровић је објаснила „Гласу јавности“, истичући да је веза између Сребренице и Трнова некоме била потребна: „Кад је Међународни суд правде у Хагу ослободио Србију кривице за геноцид у БиХ, некоме је требало да повеже ратни злочин над цивилима у Трнову са Војском Републике Српске, у циљу слабљења преговарачке позиције Србије у преговорима о статусу јужне српске покрајине, и, истовремено одговара на најаву Републике Српске да ће се референдумом изборити за независност – уколико га добије Космет.“
Али није Вукчевић баш обичан продавац магле. Он одлично зна како да се прилагоди захтевима времена. Наравно, и изборима, поготово кад је сигуран да типује на победника. Тако смо сазнали да су из притвора у Београду 29. маја прошле године пуштена петорица Албанаца, који су уз присуство камермана ухапшени 4. маја, првог дана предизборне тишине, у Великом Трновцу и Брезници, под оптужбом да су починили ратни злочин над Србима 2001. Акцију су, уз Ивицу Дачића, спровели и тужиоци Тужилаштва за ратне злочине, демонстрирајући силу државе како би Дачић подигао свој рејтинг, иако су били свесни да је наводним починиоцима ратних злочина, за кривична дела која им се стављају на терет, још 2002. године проглашена амнестија.
На новинарско питање да ли је „режимски човек“, с обзиром на то да је био заменик тужиоца и пре 5. октобра, Вукчевић је лаконски одговорио: „Питање је којег режима, ја сам у послу од 1976. године, а чињеница да и дан-данас обављам исти посао сама за себе демантује такве тврдње.“ Председница УНС-а Љиљана Смајловић међутим, мисли другачије, што је и написала у тексту „Нека тужилаштво само истражује“ 2010. године. „Прочитала сам у ‚Времену‘ (број 784) како се Вукчевић изговара да пре његовог доласка на положај тужиоца за ратне злочине 2003. године, није било пуне политичке воље за гоњење политичких злочинаца. Управо је у томе проблем: што увек чека на политичку вољу. За време Милошевића градио је стрпљиво и тихо каријеру у правосуђу, и то баш у оном тужилаштву које је било надлежно за ратне злочине“.
Како год, у међувремену се друштванце које уједињује интересовање за ратне злочине сасвим опустило. Прошлог лета, док се још формирала влада, на конференцији за новинаре Вукчевић је признао да још увек нема правне квалификације кривичног дела новинара хушкача, али: „Да их ми изведемо на оптуженичке клупе, па ћемо видети за казне.“ Па је, онда, прозвао и наводне Младићеве и Караџићеве јатаке, на челу са Радетом Булатовићем, да га сами посете и све признају, иако нема никаквих доказа да су помагали у скривању оптужених за ратне злочине, нити против њих може да покрене кривични поступак. Векарић се том приликом такође истакао, показујући цртеже покојног Моме Капора, тврдећи при том (неистинито) да је он за Караџићеву књигу песама за децу нацртао доктора Дабића… А када је влада коначно формирана, решили су да се уозбиље, и из рукава потегли џокер који је требало да потврди њихову незаменљивост. На РТС-у су пустили ексклузивну исповест њиховог крунског сведока, како су га описали, учесника у вађењу и трговини органима киднапованих Срба. Од свега, опет, није испало ништа, али су Владимир Вукчевић и Бруно Векарић задржали своје положаје…

Лекција за новинаре из тужилаштва

Сарајевски „Дани“ објавили су 2009. године интервју са Владимиром Вукчевићем, под насловом „Јуришић је жртва једног времена“. Уследио је деманти тадашњег потпарола Тужилаштва Бруна Векарића аутору и уреднику „Дана“ Сенаду Пећанину. У реаговању Векарића се, поред осталог, истиче да је Пећанин прекршио новинарску етику, кодекс и правила новинарске професије. „Објавили сте неауторизован текст упркос договору и законској обавези да се интервју ауторизује“ (таква законска обавеза, иначе, не постоји – прим. аут). Даље, оптужио је Векарић, „нисте објавили 70 одсто текста“, „објавили сте прегршт неистина, као што је она да Србија неће да потише Споразум са БиХ“, и на крају, „сматрамо да сте овакав интервју могли урадити и без господина Вукчевића“.
Из одговора Сенада Пећанина: „Читам оно што Ви, господине Векарићу, називате ауторизованим интервјуом. Нисам могао доћи себи од шока: не само да сте у потпуности променили обим и суштину одговора, већ сте при том најважније делове и изоставили. Али, ни то није све: изоставили сте и моја питања, а она која сте оставили прилагодили сте потпуно различитим одговорима.“ Пећанин, који је снимао разговор видљивим диктафоном, позвао се да дође поново у Београд на јавно преслушавање, да би се сви уверили у веродостојност његовог текста.
Ко год је поштен, а правио је интервју са Вукчевићем, мораће да призна да зна да је Пећанин био у праву. Интервјуе за њега ради читава служба, без обзира на то шта је новинар снимио и са њим уживо разговарао, крајња верзија је увек другачија. Као саговорник он се не сналази и једва разумљиво говори, и то само општеприхваћене фразе. Тужно је што је храбрости да то јавно изговори имао једино гост из иностранства, а не домаћи послушни новинари.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. И сокаци воде некуд!

  2. VLadimir vukcevic i Bruno Vekaric,odlicno su odadili posao za zapad, od srbije su napavili satanu, od patriota zlocince. Nji dvojica i dalje vrse genocid nad Srbijom.

  3. Ovde je dovoljno samo pogledati ovu fotografiju… Iz ove slike bi svaki psihijatar i psiholog mogli da naprave “na blic” psiho-analizu licnosti…i ko je taj covek i kakav mu je karakter i koji mu je moralni nivo i koji je to profil licnosti i sta se od tog itakvog coveka moze ocekivati…Zakljucak : Kod ovog “coveka” jedna ruka drugoj ruci ne misli dobro…Zlo na kvadrat ! ?

  4. Nema nejasnoća. Operativac Haga na srpskom prostoru. Prevelik “zalogaj” i za ovu vlast. Kad si OKUPIRAN, a nisi svestan, onda i postavljaš takva pitanja, otkud on na slobodi. Nama je dozvoljeno jedino borba protiv korupcije i kriminala (?) i ništa više. NVO i dalje vršlja po Srbiji a pri pomenu NACIONALNIH INTERESA i dalje je zabranjeno bilo kakva rasprava!

  5. Ja se odavno pitam sta oni rade, Vukcevic i Vekaric su zasticeni bolje od belog medveda a nista nisu uradili za Srpski narod. Tu sigurno nesto smrdi….

  6. Немојмо се заваравати, Србија је одувек имала и имаће изрода као што је горе насликана фукара. Није проблем у појединцу, проблем је у подрепашком систему, који на свим пољима уништава Србију и то по задатку издиктираном из Брисела, Берлина и Вашингтона. Тако већ двадесет година, Србија увек добија квислиншку власт, без обзира како се она народу представљала и подметала као кукавучје јаје. Жутичари се чак отворене издаје нису ни стидели, поносили су се тиме, док актуелна власт, представљјајући се као патриотска, чини и горе од предходне. Да то нису учинили жутичари, Младића и Караџића би сигурно испоручио Вучић, а све уз мантру “Еуропа нема алтернативу”. Можда за њих, лопове на власти, али за народ увек постоји алтернатива.

  7. Убрали смо глогов колац, па да се ради сестре и браћо…За сараднике, грубо тесани, наравно!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *