Почетна / Друштво / Банана држава

Банана држава

Пише Никола Врзић

Шта изазива већу мучнину: премијер који се састајао са челницима најтраженијег наркоклана, доскорашњи шеф државе и његов први сарадник који су за то знали, а та су сазнања, приватизујући службе безбедности за своје криминалне намере, користили за уцену и рекет, државне службе безбедности које су пристајале да буду на тај начин приватизоване и злоупотребљене или пак чињеница да нам Запад неће дозволити да се ратосиљамо овог накарадног система који нам је разорио Србију, све док му он буде предавао Косово као што је то чинио досад. Јер, поручено нам је неувијено, ванредних избора у Србији, до пуне нормализације односа са Косовом, не сме да буде

Када је Џон Дојч, некадашњи шеф америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА), 1996. године напустио ту позицију, у његовим је (приватним) лаптоп компјутерима откривено неколико поверљивих докумената њихове државне обавештајне службе. Против Дојча је моментално покренут кривични поступак; осетљива сазнања осетљиве државне агенције смеју да се сакупљају – и употребљавају – искључиво у државне сврхе. Дојч би, вероватно, био и осуђен због ове злоупотребе – чак је са Министарством правде преговарао о признању кривице у замену за блажу казну – да га, последњих сати свог мандата, није помиловао председник САД-а Бил Клинтон…
Али далеко је Америка. Овде, у Србији, доскорашњи наш обавештајни цар Миодраг Мики Ракић и његов (такође доскорашњи) шеф и главни покровитељ Борис Тадић јавно признају да су приватизовали сазнања до којих су дошле полиција и Безбедносно-информативна агенција; признају да су још 2008. и 2009. године знали за контакте „високих државних функционера“, укључујући и тадашњег заменика председника Владе Србије Ивице Дачића, са наркокланом Дарка Шарића, а да тим поводом нису учинили баш ништа. То јест, ништа од онога на шта их закони приморавају да учине (не говоримо, при том, о моралном закону да се не дружите – или склапате владу – са оним ко се дружи с криминалцима; знамо још одраније да они за морал баш и не хају). Што не значи да су откривене им информације оставили не(зло)употребљеним…

ОТКРИВАЊЕ ЗАВЕРЕ Како смо сазнали да нисмо Америка него смо банана држава? Пошто нас је у то и дефинитивно уверио онај који нас је пре само седам дана уверавао – какве ли ироније – да банана држава нисмо; премијер Ивица Дачић, својим дружењем са мозгом Шарићевих операција Мишом Бананом, алијас Родољубом Радуловићем. Зашто за то дружење нисмо сазнали и раније? Шта то говори о онима који то јесу сазнали раније – о Ракићу и Тадићу – и због чега ће се тешко, стварно тешко опоравити држава којом су управљали Ракић, Тадић и Ивица Дачић, ти сарадници у завери против сопственог народа и државе?
О вези Дачићевог окружења – првенствено тадашњег шефа његовог кабинета Бранка Лазаревића – са кланом Дарка Шарића писало се још пре три године. Писање је, међутим, убрзо прекинуто; слутимо да је неке везе с тим могла да има и дуга уредничка рука тадашњег Кабинета Бориса Тадића, познатог по својој склоности да српским медијима управља по сопственој вољи, потребама и интересима. А Лазаревића – гле случајности – склањају на саветничко место у нашој амбасади у Атини, у Грчкој.
Прича о везама Шарићевог наркоклана са врхом власти из дубоке се коме – наизглед, ничим изазвано – враћа почетком ове године; Владимир Божовић, државни секретар у МУП-у Србије изабран са СНС-ове квоте, најављује истрагу у МУП-у о одавању информација и државних тајни Шарићевој групи. Спомиње том приликом приватна путовања, летовања и зимовања о Шарићевом трошку – упућујући тиме прилично јасну поруку функционеру МУП-а који је на високу позицију стигао почетком мандата претходне владе, када је Ивица Дачић преузео Министарство полиције; овај је функционер, иначе, означаван и као главни кривац за прошлогодишње, још неразјашњено прислушкивање Александра Вучића и Томислава Николића – а открива Божовић и да „поседује одређена сазнања“ и о политичарима који су били у вези са одбеглим наркобароном (премда, ех, после такве паљбе, ено сад Божовића у Вашингтону, уз Ивицу Дачића на Молитвеном доручку).
Иако, рекосмо, без очигледног повода, Божовићева изјава погађа јавност усред закулисне, али рововске борбе за место новог директора полиције, борбе у којој – нема ко други – учествују двојица невољних партнера у актуелној влади, челници СНС-а и СПС-а Александар Вучић и Ивица Дачић. Осетивши се прозваним, јавља се за Божовићем Ивица Дачић – „Дајте ми име онога ко је разговарао са Шарићем и данас ће бити ухапшен. То су тешке оптужбе и нећу да пређем преко тога, јер нећу да будем у влади у којој министри причају са Шарићем. Уколико то није тачно, очекујем извињење“ – али и председник Србије Томислав Николић, који без сличне ограде („Уколико то није тачно…“) изјављује да не зна да ли је расплитањем „афере Шарић“ „угрожен неко из Владе Србије“, но: „Свако ко је са њим сарађивао, посебно од момента када је постало јасно да се бавио криминалним радњама, нека му лети глава.“ А Александар Вучић објављује да се „у кривично-правном смислу стеже обруч око наркоклана Шарића“; упоредо с тим, и информацијама о масовној операцији прања Шарићевог кокаинског новца преко овдашњих фирми, Вучић наводи и да толиког прања није било без помоћи – помоћи! – људи из претходне власти.
И прво име, прошле недеље, излази у јавност; ново-старо име Дачићевог Бранка Лазаревића, који се сада означава као особа која је Шарићевом клану дојављивала информације о полицијско-обавештајним акцијама против клана. Нањушивши да ће и сам бити истеран начистац, нови потпредседник Демократске странке, некадашњи координатор рада свих српских обавештајних служби Миодраг Мики Ракић одлучује да се сам пријави, као да је невин. Саопштава јавности да су „што наше, што стране тајне службе дошле до сазнања о комуникацијама које су припадници клана Дарка Шарића остварили са високим државним функционерима. Неколико функционера у више наврата остварило је те комуникације и све су документоване. Сви су докази фиксирани.“ При том, оптужује самог себе за кривично дело прикривања кривичног дела, уз образложење недостојно било каквог коментара: „Ми у том тренутку нисмо истраживали те комуникације да не бисмо клану показали колико знамо“ (ипак кратак коментар: као да је рекао да убицу нису хапсили да му не би открили да знају да је убица).
И потом, за викенд, оно што је све време висило у ваздуху: открива се постојање везе Ивице Дачића и господина Банане, Родољуба Радуловића, једног од најважнијих припадника Шарићевог клана. Схватамо, тог истог дана, и зашто је Дачићу толико лако било да се састане са Хашимом Тачијем, трговцем људима, њиховим органима и дрогом. Зато што је искуство с таквим трговцима већ стекао, а први пут је најтеже…
Дачић истог дана, на ванредној конференцији за новинаре, признаје ове контакте, а своју одбрану своди на тврдњу да није био обавештен да је Банана криминалац.
И да трагикомедија од (банана) државе постане потпуна, побринуо се виновник њене потпуне бананизације, бивши председник Борис Тадић. Признаде, у уторак, да је и сам знао за Дачићеве контакте са Шарићевим кланом, али да је ћутао (и држао га у влади) зато што – тврди Тадић – никада није добио информације да је Дачић „под кривичним гоњењем“.

УЦЕНЕ И ПРИЗНАЊА Шта је из свега овога, досад изреченог, неспорно? И шта, из тога што је неспорно, проистиче? Остављајући, при том, смртно озбиљне последице по државу, од функционисања привреде, па све до текућих преговора о Косову и Метохији.
Неспорно је да се Родољуб Радуловић, звани Миша Банана, мора сматрати озбиљним криминалцем, човеком из врха наркоклана Дарка Шарића. Неспорно је и да се Ивица Дачић са господином Бананом сретао пошто је истрага против њега, и његовог Шарића, већ била покренута. Неспорно је и да су се информације из истраге одливале према Шарићевом клану (сам Ракић је и то признао). И неспорно је да су за сусрете Дачића и Банане Радуловића, и садржину њихових разговора, знали и Мики Ракић и Борис Тадић, и да тим поводом нису учинили ништа. У кривично-правном смислу, то јест.
Позабавимо се, најпре, њиховим оправдањима, да бисмо показали колико су бесмислена, увредљива и лажна. Ако су, наиме, ти разговори Дачића, Лазаревића и ко зна кога још из врха државе и полиције са шарићевцима били толико безазлени, ако Ивица Дачић заиста није знао с ким се заправо састаје када се с њим (Бананом) састајао – иако је то морао да зна јер је и сам члан Савета за националну безбедност, који је управљао акцијом против Шарићеве групе – зашто јавност о овим састанцима није била обавештена раније, то јест одмах? Баш да би се избегле садашње сумње. Зашто су крили, ако су недужни? Зашто, уз ово јавно признање кога није било, нису моментално похапшени људи из врха МУП-а који су Шарићу и његовима – по Ракићевом признању – одавали информације из истраге? Зашто Ивица Дачић моментално није дигао узбуну у МУП-у и БИА-и због своје толико лоше контраобавештајне заштите, која га није упозорила да се виђа са човеком који је под истрагом због своје припадности врху најмоћнијег наркокартела који је ова земља икада видела, а видела је многе? Него су и Ракић, и Тадић, и Дачић признали шта су чинили и нису учинили тек када више нису имали куд.
Зашто? Зато што њихова садашња објашњења значе исто што и њихово досадашње ћутање; покушај да се прикрије истина. А истина ће – и њихова завера – понајбоље бити откривена када буде обелодањен садржај оних 130 дискова Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије, на којима су документоване везе Шарићевог клана и врха ове мучене земље, и који су предати Тужилаштву за организовани криминал. Хоће ли се у њима пронаћи одговор на Вучићево питање, ове среде јавно упућено Борису Тадићу: Како је Родољуб Радуловић побегао из земље? И где је сада?
Одбацујући објашњења која су, да би се извукли из невоље, сад понудили Ракић, Тадић и Дачић, основано сумњамо – а имамо право да сумњамо. Новинарство је, ваљда, још толико слободно – да је прича, отприлике, текла овако: под спољним притиском (америчким, највероватније) почиње да се ради истрага Шарићевог клана, дотад иначе већ добро етаблираног у Војводини Бојана Пајтића; радећи Шарића и његову екипу, овдашњи истражни органи налећу на Дачића и његову екипу; уместо да их похапсе и предају у даљу надлежност Тужилаштва за организовани криминал (јер је управо то – веза криминалаца са политичарима – и дефиниција организованог криминала), предају их у надлежност Ракићу и Тадићу; Ракић и Тадић, уместо да га пријаве због кривичног дела које је починио, Дачића сад (од 2008-2009. године) имају у шаци. Тако рећи, кривично дело уцене и изнуде, а они најбоље знају шта су изнуђивали; по америчкој мустри дугогодишњег директора ФБИ Џеја Едгара Хувера. Уосталом, и Дачић рече, а он сам најбоље зна коме се обратио, „то је у тишини архивирано, како би се искористило за притиске и уцене када за то дође време“. С тим што је без икаквог објашњења оставио питање које смо већ поставили, зашто је дозволио да буде уцењен, зашто сам није признао ако већ ништа страшно нема да крије из тих састанака? И сам би тражио да се његова невиност докаже уз помоћ оних 130 дискова; можда му и успе.
Но, ако већ јесте тако, ако је био уцењиван због садржаја тих састанака са Радуловићем – Бананом, како је Дачићу ипак успело да се уцењивачима – Ракићу и Тадићу – измигољи, и владу после прошлогодишњих избора направи са Вучићем а не са њима? Јер су га у тој влади, иако су све ово о њему знали, и даље жарко желели, што иначе сасвим довољно говори и о њиховим људским и моралним квалитетима. Измигољио им се Дачић зато што је проценио да ће се са њиховим уценама лакше изборити ако је у власти без њих, односно са напредњацима. Ако је веровати Александру Вучићу, да ће са истрагама ићи до краја и да у тим истрагама поштеђених бити неће, а верујемо да јесте и у томе га подржавамо, Дачић се у својој калкулацији преварио. Видећемо. Вучић још није разрешио ни претходну велику полицијско-криминалну аферу, ону с прислушкивањем; а сва је прилика да се актери и једне и друге много и не разликују, тако да се садашња афера може схватити и као наставак претходне…

ПОСЛЕДИЦЕ КРИМИНАЛНОГ УДРУЖИВАЊА Постоји ту још неколико проблема о којима би требало размислити. Најпре, ако су ухваћени у овој уцени и изнуди, колико је још сличних уцена и изнуда било док су Ракић и Тадић управљали овдашњим безбедносним службама, потчињавајући их сопственим уместо државним потребама немилице? Поготово што и Ракић признаде да су још 2008. установили да се „путеви легалног бизниса и кокаинског новца укрштају“. Па ни то није процесуирано, као што нису раскринкани ни Дачић и његови сарадници. Да ли су овдашњу привреду пустили да се задужи код Шарића, можда и не знајући да се задужује код њега, само да би онда могли да је рекетирају?
Даље. Имамо ли ми, уопште, институције које се, по слову закона, боре против организованог криминала и корупције? Пре ће бити да су и саме организовано и криминално избушене, темељно поједене изнутра, па не реагују кад би морале да реагују (на пример, кад открију недостојне везе министра полиције са наркобаронима), а одреагују тек када помисле да ће том реакцијом очувати своје позиције. Мислимо, при том, и на полицију, и на БИА, и на Тужилаштво за организовани криминал. Да ли бисмо за овакву повезаност Дачића (и Ракића и Тадића) са Шарићевим наркоцарством уопште и сазнали, о евентуалном процесуирању да и не говоримо, да није у току борба за место директора полиције, и с њом повезана борба против високе корупције и криминала? Не бисмо, као што и нисмо пре него што је та борба започела.
Треће. Смеју ли, уопште, икакву политичку будућност да имају партије чији се челници, и то у најблажој варијанти, састају са припадницима наркокартела (Социјалистичка партија Србије), и чији челници за те састанке знају и о томе ћуте, а своје ћутање – сумњамо – наплаћују на овај или онај начин (Демократска странка)? При чему Демократска странка Драгана Ђиласа није начинила никакав отклон од Демократске странке Бориса Тадића, јер је код Ђиласа Миодраг Ракић добио потпредседничко место. Желимо ли, заиста, да овакве странке владају овом земљом, данас или сутра, свеједно? Да од ње, заиста, направе банана државу.
И четврто, и тренутно најважније. Какав, уопште, морални кредибилитет и политичку тежину данас може да има Ивица Дачић, док са Хашимом Тачијем у Бриселу разговара о кључном државном и националном питању, о судбини Косова и Метохије? Не само што је, открићем његовог дружења са господином Бананом, и ћутањем којим је то дружење покушао да сакрије, актуелни премијер морално потпуно унакажен, већ је, управо због такве компромитације, и сасвим подложан жестоким притисцима из иностранства. Јер и западне обавештајне службе, баш као и наше, поседују сазнања о његовим контактима са Шарићевим кланом, што је уосталом признао и Миодраг Ракић; и сигурни смо, сасвим сигурни, да се не либе да та сазнања и употребе да би од Дачића на Косову, у Бриселу, изнудили и више него што би био спреман да им да. Тако да је Србији императив да Дачића спречи да учествује у било каквом даљем преговарању и споразумевању. Једноставно, слаб је и подложан утисцима, и као такав је опасан по наше државне и националне интересе.
Значи ли то да је једино решење за Србију излазак на нове изборе? На којима ће се грађани определити да ли су за странке које сарађују са наркокартелима, и странке уцењивача и јатака сарадника наркокартела. Да, ванредни избори, што пре то боље, јесу једино решење за Србију. Значи ли то да ће ванредних избора и бити? Авај, не. Баш зато што је Дачић такав какав и јесте, зато су му западни господари његове и наше судбине и дозволили да постане премијер Србије; не заборавите да смо само ми, српска јавност, шокирани сазнањем о његовој вези са Шарићевим криминалним кланом. У Вашингтону, Берлину, Лондону, Бриселу… то је познато већ годинама уназад, и не само да на таквог Дачића немају замерке, већ су га и лансирали у средиште преговора с „Косовом“, добро знајући колико ће кооперативан он постати када га подсете на Шарића, и Бог зна шта још.
Да ванредних избора не сме да буде, да упркос свим сазнањима имамо и даље да трпимо актуелног премијера све док премијер Косову не додели сву државност која из њега (нашег премијера) може да се исцеди, поручују нам и прилично отворено. Данијел Сервер, бивши амерички дипломата који и даље учествује у креирању америчке политике према Србији, тако, изјављује да се „нада да ће Вучић чекати (са обарањем Дачићеве владе) макар док Дачић и Тачи доврше оно што су започели“, а немачки амбасадор у Београду Хајнц Вилхелм објашњава да је „за нове изборе кључни фактор време. То захтева много времена, времена које Србија нема. Избори би довели до прекида у дијалогу са Косовом и губитка времена за приближавање ЕУ. Србија не може себи да дозволи да губи то време, и сигурно да не жели да га изгуби.“
При том, са говорнице Безбедносне конференције у Минхену, 2. фебруара, шеф ЕУ дипломатије Кетрин Ештон поручује: „Желим свима да вам кажем да ће следеће две недеље (у дијалогу Београда и Приштине) бити кључне.“
Шта то има да нам се догоди у наредне две недеље, због чега не смемо да мењамо премијера-сарадника? Договор о телекомуникацијама и енергетици најављује наш новоименовани официр за везу у Приштини Дејан Павићевић (уз опаску Крстимира Пантића, градоначелника Северне Митровице и заменика директора Канцеларије за КиМ, који открива да „и ЕУ притиска да официри имају дипломатски статус); Кетрин Ештон ове среде најављује да се „сада окрећемо питању северног Косова“, то јест њиховом (Брисела, Вашингтона и Приштине) захтеву да укинемо институције државе Србије између Јариња, Брњака и Ибра; функционер немачких либерала и члан Бундестага Рајнер Штинер пак напомиње да „без једне споразумне регулативе с државом Косово не постоји никаква могућност чланства (Србије) у ЕУ“, што Крстимир Пантић прецизира: „Плашим се да ће нам Немачка крајем фебруара и формално затражити потписивање изјаве о добросуседским односима са Косовом, као услов за наставак европског пута“.
Е, зато им је потребан Ивица Дачић, баш овакав какав јесте.
И заиста, кад буде суочен са овим захтевима, у сенци Дарка Шарића и са Хашимом Тачијем на свом левом боку, шта мислите, шта ће Ивица Дачић урадити? Све бусајући се у своје невине, уз то и српске груди.
Срби, ако допусте да му то и прође, боље и не заслужују. А у Америци онај само што није завршио у затвору, зато што је имао неколико докумената у свом компјутеру…

 

9 коментара

  1. VAMA CESTITAM KAD STE DRZALI U SACI SAV POLITICKI SMRDLJIVI OLOS PRO-SRPSKO IZDAJNICKI KOJI SU OSRAMOTILI,OPLJACKALI I UNAZADILI SRBIJU PO NALOGU SATANISTA PROKLETIH…VAS BIZNIS JE VAS PROBLEM…




    0



    0
  2. U „banana drzavi““,postoje i banana mediji,koji vise vole da pricaju o „bananama“,nego o drzavi.
    U banana drzavi,postoje i banana politicari,koji vise vole da pricaju o „bananama“,nego o drzavi.

    Banana drzava,voli banana Uniju…koja,preko svojih banana fondova,finansira banana medije u toj banana drzavi…koji, preko svojih banana novinara,stvara banana javno mnenje,sa krajnjim ciljem, stvaranja „banana naroda“.
    Banana narod,kao krajnji cilj „banana vizije“,tada je potpuno spreman za konzum…pakovanje,transport…i „stavljanje u promet“.

    U banana drzavi,jedina OZBILJA stvar je…KRIMINAL.
    Kriminal je u banana drzavi,planska,visokoorganizovana,
    koordinirana,ekipirana ,visokoprofitabilna,opsteprihvacena i marketinski ispracena,tj.popularna…aktivnost.
    Banana Unija, se „divi“ kako u banana drzavi,kriminal ima…“ljutski lik“.
    Nosioci kriminala,u banana drzavi,ne nazivaju se kriminalcima…
    nazivaju se savetnicima,podsekretarima,atasiama,nacelnicima,
    sudijama…ministrima.

    Na svu srecu,“Srbija nije banana drzava“…rece Ivica Dacic.




    0



    0
  3. Samo Seselj ima kapacitet i moc da ocisti Srbiju od gadova! Pa ,cekajte, on je i Pravnik!




    0



    0
  4. @ Мајк,Ви рекосте да нам гос, Шешељ може решити наше проблеме???
    Знамо када је наметнута прича о КОРИ БАНАНЕ и адвокату Баровићу
    тада је Шешељ витлао и пиштољем и зарђалим кашикама. Пустимо
    њега дасе брани од лажи које му је напаковао ДОС. Има Србија
    снаге дасе одбрани ако смо јединствени и ако занамо што желимо.




    0



    0
  5. Godinama citamo sve nove i novije DOKAZE da ljudi na vlasti u SRBIJI prodaju vlastitu drzavu, da u SRBIJI vlada kriminal i kriminalci, da postoji cvrsta veza izmedju politicara i kriminalaca, da se vise ne zna tko je politicar a tko kriminalac, da stranci vode politiku DRZAVE SRBIJE protiv same SRBIJE, da IZDAJA i EUROPSKA UNIJA nemaju alternative…………………..E sada dosta vise……AKO ista znate pisite KAKO SPASITI SRBIJU, KAKO DOVESTI RODOLJUBE NA VLAST, KAKO SE RIJESTITI IZDAJICA, KAKO STVORITI D R Z A V U u pravom smislu te rijeci!




    0



    0
  6. Kad je već reč o državi „Banani“, koja je nastala posle „dvehiljadite“, neke stvari u informacijama DS, koji su inače dobro obavešteni, su preskočene. Interesantno bi bilo njihovo saznanje o vezi /sprezi/ njihovog ideologa i „vizionara“ Djindjića i zemunskog klana. Njihov doprinos bi bio od „neprocenjivog“ značaja za čistotu stranke kojoj pripadaju. Pogotovo, što njegovi poštovaoci, ne čekajući „sud istorije“ brže-bolje dadoše silnim ulicama i trgovima njegovo ime. O „fondu“ da ne pričamo! A dok se istorijski ne verifikuje, predlažem ime – Banana bulevar!




    0



    0
    • Djindjic je tabu tema za srpsku istoriografiju.
      On je u stvari „banana men“,on je osmislio DS,kao „najbolju stranu investiviju u Srbiji“,do sada.
      Oni se druze sa kriminalcima i dobijaju ordenje,pocasti…sahranjuju ih u Aleji velikana…cijih?

      Samo u nasoj zemlji,moze da se desi da jedan „klan“,ubije predsednika Vlade,nezavisno ko je…da se proglasi vanredno stanje,koje potpise vd.Predsednik…da se svi tragovi toga klana ,rusenjem njihovog sedista,uniste,a da posle,politicar koji je napravio stranku,a koji je evidentno boravio u tom objektu vise puta,primi u tu svoju stranku,kao visokog funkcionera od poverenja…upravo tu osobu,koja je bila v.d.predsednik Drzave,i koja je munjevito potpisala uklanjanje toga objekta i svih tragova u njemu???

      Ispada da se ne radi o tome ,da narod ima „banana drzavu“,vec da MAFIJA,ima svoju,vrlo „ozbiljnu“, drzavu.




      0



      0
  7. Na žalost, tabu tema. To samo govori da je medijski prostor još uvek „okupiran“, skrivajući se, tobože, iza pijeteta i velikih zasluga ubijenog premijera. A zasluge su, više nego diskutabilne! Euforija i „pragmatičnost“ su tada bili na najvišem nivou – do bezumlja! A što se tiče poslednjeg srpskog DRŽAVNIKA Miloševića, sve je dozvoljeno i još bez prava na odbranu. To što je ceo život posvetio borbi za dostojanstvo države čiji je bio predsednik, što je poštovao Ustav i VEROVAO u medjunarodno pravo, uzima mu se za zlo. Jedino što nije shvatio, a nije ni hteo, da je došlo vreme nečastivih i zlih! Kada dodje vreme „otrežnjenja“ i istorija stavi svakog na odgovarajuće mesto taj ČOVEK će prevazići nazive ulica!




    0



    0
  8. Kako to da sve organizacije sveta nisu uhvatile, presrele trgovinu drogom sa Kosova, gde su te pare i sta je sve njime kupljeno, mozda drzava Kosovo. Kako to da politicare sa Kosova niko ne povezuje sa trgovcima drogom. Ali ako spolja neko hoce da iskoristi medije u Srbiji kao malj kojim se udata u potiljak Srbije, onda svi zdusno, oprostite sa moje tacke gledista idiotski glupo, navale na Ivicu Dacica, i neke trgovce drogom iz Srbije. Sad ne samo da smo genecodni narod, nego i svetski dileri drogom. Ma dajte molim vas. Mislite li vi na sudbinu ovog naseg jadnog naroda, i ove nase nezasticene dece. Imala bih jos dosta da kazem, ali ovo nije mesto za to.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *