Баласт година, афера и интрига

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Оставка као сензација: иза „добровољног“ повлачења Бенедикта ХVI с папског трона, (наводно) под теретом старости (86 година), крију се очигледно дубљи мотиви – суочен с бројним аферама, интригама и скандалима који су потресали Ватикан, он више није био у стању да влада својим „црквеним царством“

Хоће ли Немци опет чекати пола миленијума да добију свог папу? Толико времена је било потребно да њихов земљак постане први папа после Хадријана VI, који се кратко задржао на папском трону (1522-1523). Избор кардинала Јозефа Рацингера, у априлу 2005, за примаса светске католичке црквене империје (више од милијарду верника) и челника ватиканске државе, изазвао је у овој земљи, не само међу верницима, праву националну еуфорију, коју је високотиражни и булеварски „Билд“ сажео у многоцитирани, еуфорични наслов „Ми смо папа“. Од тог осећања националне понесености и аплауза, после његових осам папских година, у часу кад је саопштио неочекивану одлуку да се добровољно повлачи с трона, мало шта је остало, осим респекта за тај чин (готово) без преседана у дугој историји Католичке цркве (хроничари су приметили да је то, 1294, учинио још само папа Селестин), који је изазвао шок за вернике и светску медијску сензацију.

ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА За декана кардиналског колегијума (тело које ће „владати“ до избора новог папе) Анђела Содана та вест је стигла као „гром из ведра неба“. Ватикански гласноговорник Федерико Ломбари жели да увери јавност како је одлука, којом је папа показао „храброст и одлучност“, крајње лична, донета „без икаквог притиска“, а кћи протестантског свештеника, немачка канцеларка Ангела Меркел је затечена папином одлуком у кондиционалу саопштила: „Ако је сам папа после зрелог размишљања дошао до закључка да његове снаге више нису довољне да обавља своју дужност, то у мени буди најдубље поштовање“, уз опаску да он „јесте и остаје један од највећих верских мислилаца наше епохе“.
Високообразовани теолог, професор и полиглота (осим матерњег немачког, говори латински, француски, енглески и шпански) Јозеф Рацингер очигледно није успевао да као папа Бенедикт ХVI „ухвати корак“ са временом „брзих промена“ и одговори на многе изазове и искушења пред којима се у 21. веку нашла Католичка црква.
Иза његовог „добровољног“ одласка у „манастирску тишину и молитву“, који је објаснио теретом година (86), крију се очигледно дубљи мотиви. Папа Бенедикт више није био у стању да влада, констатују неки немачки медији, својим „црквеним царством“. Поклекао је под баластом ватиканских интрига и афера које су потресале Католичку цркву, од оних с дуго прикриваном и раширеном педофилијом међу свештенством у великом броју земаља, до одавања строго чуваних тајни Свете столице и криминалног прања новца у ватиканској банци. Папини блиски пријатељи сведоче да је све то „тешко доживљавао и подносио“. И није поднео.

[restrictedarea] А на папски трон стигао је као кардинал који је боље од свих других познавао, изнутра, ватиканске и црквене лавиринте: годинама је био десна рука његовог претходника, папе Јована Павла II (Војтиле) и шеф конгрегације црквеног учења и догме.
Управо захваљујући тој чињеници, и очигледно огромном утицају који је имао с те позиције, изабран је, у „минут до дванаест“, као дотад настарији кандидат за папу (из тог избора искључени су кардинали с навршених осамдесет година), у релативно брзом поступку, после само двадесетак сати већања и четири круга гласања 115 „заточених“ кардинала.
„Наследио“ је Војтилин конзервативизам, али не и његову харизму, одбијајући стриктно све захтеве и покушаје да реформише цркву и отвори је према изазовима времена. „Најспорније“ ставке у његовој тврдокорној догми тицале су се улоге жене у Католичкој цркви (ускраћен приступ црквеној хијерархији), целибат, сексуални морал и забрана абортуса, хомосексуализам, улога цркве у светској политици, негативан став према црквеним реформама у Латинској Америци, али и у „европској“, верски „све празнијој кући“.
Никад, наиме, није било толиког осипања верника, и то из најбогатијих диоцеза (што, поред осталог, угрожава и ватиканске финансије) у Немачкој и САД-у. Папини критичари у његовој домовини саопштили су податак да је од 2010. далеко више људи напустило цркву него што их је у њој крштено.
Рацингеров колега с једног од универзитета где су заједно предавали, познати швајцарски теолог Ханс Кинг, коме је Ватикан 1979. године забранио да предаје католичку теологију – јавно се успротивио догми о непогрешивости папе – оштро је критиковао „апсолутистички стил“ владавине црквом Бенедикта ХVI, тврдећи да ни Луј ХIV није био толики аутократа. Уз опаску да је „црква болесна“, он је за ту болест окривио „римски (ватикански) систем“.
Данас у Католичкој цркви преовладава невероватан култ личности који је у супротности свему написаном у Новом завету, констатовао је Кинг у септембру прошле године, у интервјуу „Шпиглу“. Илуструјући ту тезу, споменуо је чињеницу да је Бенедикт ХVI прихватио „поклон тијаре“, папске круне, као средњовековни симбол апсолутне папске моћи који његови претходници нису узели. То је, наглашава Кинг, нечувено.
Ханс Кинг је „високо тајанствену“ Конгрегацију за доктрину вере, на чијем челу се кардинал Рацингер годинама налазио, означио као наследницу фамозне (средњовековне) Конгрегације римске и универзалне инквизиције: „Она је инквизиција упркос новом имену.“

РАСТАКАЊЕ УГЛЕДА Уважаван као веома „учен човек“, Рацингер никад, ни у сопственој земљи, није био (посебно) вољен, а италијански медији су његов избор за папу чак поспрдно пропратили, спајајући (духовито) титулу и почетак његовог презимена: стигао је „папараци“.
У једном од више текстова којим је пропраћена, за јавност неочекивана папина одлука (само његов старији брат, такође свештено лице, Георг, тврди да га је папа још пре неколико месеци обавестио о својим намерама), „Шпигл“, у онлајн издању, констатује како је Бенедикт ХVI католике у својој домовини више поларизовао него уједињавао. Његово повлачење би, због тога, за вернике у двадесет седам немачких бискупија могло да се доживи као олакшање и ослобађање. Није „успостављао мостове“, делио је цркву (у Немачкој) на два фронта: на разочаране реформисте и либералну струју, с једне стране, и фундаменталисте, тврдокорне „чуваре вере“, с нагласком на ауторитет и хијерархију, с друге стране.
У тексту под насловом „Наслеђе строгог оца“, следи констатација која звучи као пресуда: углед цркве у Немачкој је под „немачким папом“ почетком 2013. спао на најниже гране. Ни најревноснији верници, према једној скорашњој студији, не верују више својим бискупима, а „професор папа“ је, у иностранству, сам растакао сопствени углед „саплићући се“ учесталим „несрећним изјавама“. Изазивао је, због тих изјава, жестока реаговања власти у земљама Латинске Америке и у Кини.
У једном часу је, на предавању које је одржао у Регенсбургу, изазвао гнев муслимана широм света, цитатом стављеним у уста византијског цара, у којем је ислам означен као „агресивна“ и насилничка религија. Трудио се потом, и у томе прилично успео, да тај спор изглади и успостави дијалог са муслиманским великодостојницима, шиитским и семитским, које је примао у Ватикану. Из јеврејског света и Израела као државе, поводом вести о његовом повлачењу, стигле су упадљиве похвале одлазећем папи.
Запажено је, такође, и његово настојање да успостави динамичније и садржајније односе са православцима, тврдећи да су православци, и по веским догмама, ближи католицима него – протестанти.
Силазак Бенедикта ХVI с папског трона отвара, по уверењу једног броја аналитичара и познавалаца „унутрашњег бића“ Католичке цркве, велику шансу за њено „проветравање“, (радикалне) реформе и „усклађивање с временом“.
У том контексту се кандидати за његовог наследника траже у географски и верски „свежијим“ вилајетима, у Африци и Јужној Америци. Међу кардиналима који ће учествовати у избору новог папе, а очекује се да би то могло да буде до краја марта, постоје, међутим, снажна интересна груписања и жестока, у потаји, борба за власт која се поодавно распламсала иза ватиканских кулиса и леђа одлазећег папе. Једну од тих групација чине и италијански кардинали које, упркос личним суревњивостима, уједињује снажна жеља да се „папа врати кући“, и да после Пољака и Немца на ватикански трон опет заседне један Италијан.
Медији, иначе, саопштавају да ће се Немац привремено „настанити“ у летњој папиној резиденцији Кастел Гандолфо, док му се не спреме одаје у манастиру унутар ватиканских зидина где ће, окружен опатицама, провести преостале дане у „размишљању и молитвама“. Остала су, за сада, без одговора питања за која се медији такође интересују: хоће ли папа у оставци имати, и колику пензију, пошто папе не примају плату, хоће ли папа Бендикт после 28. фебруара у 20 часова бити опет кардинал Рацингер или „папа емеритус“, и каква ће његова индиректна улога (не може, ни због „крштенице“, бити директни учесник конклаве) бити у избору наследника и могући, такође из сенке, утицај на „усмерење“ новог папе.
Јозеф Алојз Рацингер је, иначе, рођен 1927. године у строго религиозној баварској породици. Био је, тврди принудно, члан Хитлерјугенда, а пред крај рата и активни припадник Вермахта. Кратко време после рата налазио се у америчком заробљеништву. Брзо је пуштен. Наставио је студије теологије и филозофије. Каже да му је, уз познате немачке теологе и филозофе, омиљена литература био – Достојевски.
Предавао је на више католичких универзитета пре него што га је 1981. папа Војтила „преселио“ у Ватикан, као свог „интимуса“ и узданицу, који је, као челник „инквизиције“ (по већ споменутом Хансу Кингу) чврстом руком и наглашеном ригорозношћу заводио ред у црквеној империји.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Папа дао оставку!

    Кркобабић коментарише:
    “Омалдина више неће да ради!

    Драган Славнић

  2. Ovo je politicka odluka Vatikana da bi se ubrzano na papski presto doveo kardinal iz Afrike. Ocekuje se da bi se na ovaj nacin usporila ako ne i zaustavila ekspanzija Muhamedanaca i sprecila dalja islamizacija stanovnistva crnog kontinenta koja je vec uzela maha.

  3. Treaba uz boziju volju opljackati Afriku, lakse je uz crnog papu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *