Арогантно штимовање историје

Пише Владислав Панов

Тријумф „Арга“ Бена Афлека и на прошлонедељеној додели награда Британске филмске академије (БАФТА ), као и нешто раније када су му додељени „Златни глобуси“ у најзначајнијим категоријама, уздижу овај филм на место главног кандидата за освајање предстојећих „Оскара“.  Не баш заслужено, али с обзиром на тему и њен третман сасвим очекивано

После успеха на додели „Златног глобуса“ почетком године када је освојио награде у две главне од пет номинованих категорија, нови ауторски филм холивудског срцоломца и увек добро плаћеног глумачког јунака углавном стереотипних, сапунастих и бесмислених холивудских хитова, Бена Афлека, „Арго“ је сличан успех поновио и с друге стране океана. Његово ново редитељско-продуцентско остварење је прошле недеље у Лондону на додели после „Оскара“ најзначајније филмске награде када је реч о избору националних филмских академија, БАФТА-е, коју додељује Британска академија за филмску и телевизијску уметност, изабран за најбољи филм протекле године, Бен Афлек за најбољег режисера, а од преосталих пет номинација додељено му је и признање за монтажу. Врло необичан избор, тим пре што је Афлек зарад „уметничке слободно и давања темпа својој причи“ из садржаја изоставио неке за Британце можда и значајне историјске чињенице. Али нису му узели за зло, можда јер и не знају за њих или их не сматрају грубим превидима.

[restrictedarea]

„ДОТЕРИВАЊЕ“ СТВАРНОСТИ „Арго“, то вероватно знате с обзиром на то да је приказиван код нас (премијерно на „Синеманији“ јесенас), глорификује холивудски подвиг спасавања шесторо дипломата из запоседнуте америчке амбасаде у Техерану у време чувене иранске кризе с таоцима, када су Хомеинијеви фанатици (у филму су управо приказани као такви) улетели у амабасаду жедни америчке крви и потом месецима држали као таоце све које су затекли. „Арго“ се бенафлековски „озбиљно“ бави причом у сенци те драме са таоцима. На холивудски арогантни начин преправљајаћи историјске чињенице и по својим потребама штимујући истину, он ствара забавни акциони хит с тек мало праве политичке драме у којем посматрамо како су холивудски махери оног времена, прерушени у канадске филмаџије жељне да баш тада по прокључалом Техерану снимају филм, шпијунски одважно и ефикасно пребацили своје дипломате из Техерана. То снимање је било само параван за неустрашивог спасиоца у лику и телу Бена Афлека који глуми Тонија Мендеза, човека који је целу операцију смислио и организовао. Шесторо одбеглих дипломата из америчке амбасаде, сакривени у канадској резиденцији јер су наводно сви други, укључујући и Французе и Британце били престрављени да их приме код себе (иначе, неистинит део приче пошто их нико од њих није одбио и чак су их једно време и чували, па су на крају у заједничком договору изабрали канадску резиденцију као најсигурнију), извучени су у спектакуларној акцији током које су војници Хомеинијеве „хорде“ представљени као својеврсни глупаци и, наравно, острвљене примитивне силеџије. Афлек је за овај бизарни подухват својих колега одабрао да екранизује не оно што је забележено у историјским документима и хроникама, већ оно што су романсијери одлучили да је историја у својим књигама. Тако је на великом екрану осванула екранизација романа „Мајстор прерушавања“ Тонија Мендеза (чији лик Бен Афлек тумачи у свом филму) и Џошуе Бермана „Бекство из Техерана“. Комбинација, дакле, неколико верзија истине и уметничких слобода довела је у време када се Америка увелико спрема на ратовање са Ираном (свакако „случајна“ коинциденција) до комерцијалног и, ето, чак и уметнички врло употребљивог филма који патриотски усхићени воле у добром делу западног и у комплетном англосаксонском делу света. Недавна британска верификација његове „изузетне“ вредности и значаја је највероватније увод у сличан тријумф и на предстојећој вечери „Оскара“, за које је „Арго“ номинован у седам категорија. Иако су неки у фаворите сврставали Спилбергову локалпатриотску историјску гњаважу „Линколн“, која је примила чак 12 номинација, све је изгледније да ће „Арго“ бити препознат као круна прошлогодишње америчке филмске продукције. Њега је, занимљиво, прихватила и публика, па је од већине номинованих за „Оскара“ „Арго“ комерцијалнији. Недавне награде које је добио су га вратиле публици, тако да је све са светском дистрибуцијом овај Афлеков филм успео да заради преко двеста милиона долара и постао је не само његов најисплативији филм који је режирао, већ и један од најгледанијих у којем је глумио.

ДОБАР ТАЈМИНГ ПОЛИТИЧКИ ПРОВОКАТИВНЕ ТЕМЕ  Нема, међутим, много разлога да овај трећи редитељски напор у каријери славног глумца буде вреднован овако повољно. А ипак јесте. Делом због доброг тајминга и избора политички провокативне теме, захвалне за медијско спиновање у надолазећим медијским и свим другим разрачунавањима са Ираном, а делом јер је конкуренција била очајна, „Арго“ је тријумфално избио у први план. Срећа је једино да је и поред све умешности холивудских опсенара скоро немогуће да нас дочека наставак који би Афлек и екипа, па и холивудски студији, без сумње прижељкивали. Ако ништа друго због оних двеста милиона долара. Интересантно је, иначе, да су Британци као и у свему другоме изгледа и на филмском плану потпуно фасцинирани Америком. Како другачије објаснити бизарност да, рецимо, међу номинованим режисерима није било ниједног Британца, чак ни као аутора америчког филма или да је међу добитницима БАФТА-е у десет главних категорија само један Острвљанин. И то Денијел Деј-Луис који је у америчком филму Стивена Спилберга тумачио чувеног америчког председника Абрахама Линколна!

БАФТА награде

Најбољи филм
„Арго“
Најбоља режија
Бен Афлек („Арго“)
Најбољи глумац
Денијел Деј-Луис („Линколн“)
Најбоља глумица
Емануел Рива („Љубав“)
Најбољи споредни глумац
Криштоф Волц („Ђангова освета“)
Најбоља споредна глумиц
Ен Хатавеј („Јадници“)
Најбољи оригинални сценарио
Квентин Тарантино („Ђангова освета“)
Најбољи адаптирани сценарио
Дејвид О. Расел („У добру и злу“)
Најбољи британски филм
„Скајфол“

[/restrictedarea]