Антологија живог живота

Пише Петар В. Арбутина

Важност ове антологије не почива само у њеном сакупљачком аспекту и вредном и целовитом раду антологичара, већ у успостављању контекста, сагледавању континуитета и генеалогије једног, више него јасно, структуралног феномена уметничког дела

Да ли нас писање о сновима обавезује на ружно или лепо, и да ли би тај могући експлицитни предзнак требало да одреди природу сна или природу живота? Да ли симбол или његов стварносни стереотип одређује садржину, или је она дефинисана неким другим сферама ума, подсвести или сазнања? И, да ли је бележење снова само низање фактографије подсвести или је литерарна форма са својим закономерностима и стилистичким и симболичким нијансирањима? На ова и многа друга питања покушава да одговори Бојан Јовановић у „Антологији снова“, стварајући један сасвим другачији антологичарски принцип, умногоме обавезујући изнад искључиво естетског критеријума (очекиваног и подразумеваног у антологијама), јер како другачије растумачити несвесно у књижевној баштини ако не понирањем у комплексан свет аутора и њиховог дела, и његову ониричку „стварност“ и условљеност. Шекспир је говорио да је све створено од снова, да су снови градивни елемент живота и то је, уз извесна уопштавања, тачно. Поготово када знамо да моралне, друштвене и све друге законитости живота не важе у свету снова, на њихово место скоро увек долази нагонско; оно што је дубоко скривено иза навике живота и лица које показујемо другима. Зато снови нису само паралелна стварност већ простор аутентичног дешавања, иако правила те и такве „аутентичности“ не можемо у потпуности да растумачимо.

[restrictedarea]

ПОСЛЕ КАФКЕ И БОРХЕСА… Овдашње књижевне генерације читалаца и писаца су склоније сновима као иреалним обрасцима фантастичног, које заузима литерарни облик, али и функцију стварања слојевитости и посебне драматургије књижевног дела. После Кафке и Борхеса, али и Фројда и Јунга снови се другачије тумаче и пишу. Они нису више простор у којем се сукобљавају прошлост и будућност, као у митолошким обрасцима. У модерној књижевности сан је добио нови креативни замах у драматургији и језику изражавања. Зато се динамична стварност подсвесног добро уклапа у дело модерне фактуре наговештавајући (стварајући) свет виртуелне реалности, који ствара низ других мотива од ониричког двојника до дуализма живота ситуираног између свесног и несвесног. Отуда подела „Антологије снова“ на три поглавља: „Снови у књижевној аури“, „Снивање на јави“, „Од записа до жанра“, бива више него функционална. Литерарно уобличавање снова постаје један од основних предзнака сна као посебне књижевне форме, наглашавајући аутентичност доживљаја и њену књижевну раван, која се посматра и тумачи искључиво књижевним средствима. „Снивање на јави“ нас приближава нејасној граници између снова и стварности, више ситуирајући сан у визију него у магичну тамнину ониричког. Самим тим границе између свесног и несвесног бива релативизована и дубоко индивидуализована кроз визуализацију унутрашњег света или митског подражаја. Иако најкраће по обиму ово поглавље успоставља један од важнијих критеријума – немогућност дефинисања границе између свесног и несвесног. Различите „реалности“ су условљене међусобно, али питање: Која је права? више није питање фактографији или искуствене истине, већ смисла и духовног доживљаја. Смисао и богатство се у пуноћи доживљаја расплиће у последњем поглављу „Од записа до жанра“, када све оно што је у претходна два наглашено добија пуноћу, богатство, интензитет и лепоту књижевног текста и његове рецепције и доживљаја. У овом поглављу се најбоље види основни антологичарски захват кроз скуп најлепших снова из велике баштине светске и домаће књижевности. Од „чувених“ снова као што су Дантеов сан о Беатричи, сан Лазе Костића о Ленки или сан Бориса Пастернака о Цветајевој, све до Андрића, Бретона, Борхеса, Павића…

РЕВЕРЗИБИЛАН ПРОЦЕС Веома је занимљив реверзибилан процес који није тако чест у тумачењу књижевног дела, када се од једне детерминанте покушава да реконструише квалитет и садржинска вредност дела. Успелост таквог принципа је углавном еквивалентна књижевном квалитету. На сличан начин можемо из перспективе склоности ка сновима или из перспективе структуралне важности и улоге снова у књижевном делу да одредимо важност ониричких предала у инспирацији и књижевној реализацији. И заиста, тешко је наћи важнијег писца који се није опробао у литерарном уобличавању снова и тежњи да се дело употпуни надсвесним – бескрајним пределима ониричког. Важност ове антологије зато не почива само у њеном сакупљачком аспекту и вредном и целовитом раду антологичара, већ у успостављању контекста, сагледавању континуитета и генеалогије једног, више него јасно, структуралног феномена уметничког дела. Како све више улазимо у виртуелне светове или како виртуелни светови све више „освајају“ нашу стварност, јасније увиђамо колико су нас снови одредили између две стварности или између времена искуства и (без)времена вечности.
Бојан Јовановић је урадио велики и значајан посао, али његова успешност није почивала у свести о присутности и креативности снова и сакупљању најкарактеристичнијих егзамплара, већ у сагледавању ониричког бескраја. Ко тога постане свестан неће престати да сања.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *