Врста кича, реликт, превазиђени модел ликовности 

Станко Зечевић, „Соба у врту самоће“, 1981.
СЛИКАРСТВО ПОСЛЕ 2000. ГОДИНЕ

Пише Дејан Ђорић

За сада још увек има простора за оне који су овладали анатомијом, перспективом и уљаном бојом, у време када деца у САД-у више не знају да се потпишу писаним словима и када предмети као анатомија, технологија и цртање акта постају факултативни на ликовним академијама

Гинтер Андерс, емигрант из Хитлерове Немачке, највећи део свог интелектуалног рада посветио је истраживању судбине човека у доба тоталитарног техницизма. Валтер Бењамин се прославио студијом „Уметничко дело у веку своје техничке репродукције“, а Андерс је у књизи „Застарелост човека“ тематику независно од Франкфуртске школе проширио на питање човека у време техничке репродукције. Дела немачке интелектуалне сцене између два светска и за време Другог светског рата, попут чувене „Пропасти Запада“ Освалда Шпенглера или „Мита XX века“ Алфреда Розенберга, књиге која проширује Шпенглерове идеје и која је битна за ликовну уметност, данас су актуелне на необичан начин, имајући у виду америчку социологију и друштвену теорију у којој су производи и циљеви високотехнизираног друштва разматрани као тзв. пријатељски фашизам. Пророчке негативне утопије као „1984“ Џорџа Орвела, књиге чије се поседовање у Стаљиново време кажњавало смртном казном, а која се односи на западна друштва (мада је Орвел био отпадник од комунизма), постају наивне у односу на сада развијану моћ и суптилност контроле ума, свести и осећања савременог друштва.

БЕЗ МЕСТА ЗА ЧОВЕКА И СРЕЋУ Када је Фројд разорио људски ум, а Ајнштајн докрајчио геоцентризам људског самопоуздања, прогласивши простор и време релативним, после чега је Опенхајмер разбио атом, за који се вековима веровало да је последњи недељиви темељ света, Иља Пригогин поставио је теорију хаоса као савремени светски принцип, математички доказавши старо масонско гесло „Из хаоса ред“. Сада не више велики научници већ анонимни техничари разбијају ген и ДНК, основе људског и планетарног живота. Постаје све више јасно да у врлом новом свету нема места не само за човека него ни за живи свет.
Само стотинак година од изума браће Рајт, остварује се једно по једно предвиђање Циолковског о освајању космоса. Сведоци смо усиљеног марша хегеловског апсолутног духа историје од праисторије до надисторије, од древних старих цивилизација до стеларних империја космичке будућности. Ако се не варамо, кристални ум свештеника, антрополога, научника и теолога оца Пјера Тејара де Шардена оптимистички је сагледао планету као будући грандиозно умрежени и премрежени организам, тело с џиновском електронском вољом и светлосном пулсацијом. У теозофској визији планете компјутера такође нема места за човека, као и у многим новијим предвиђањима даље будућности. Срећа као да испарава из будућег света, па се ни у једном научнофантастичном филму не може видети добар ручак, библиотека, слаткиш, лула или добра цигарета. Данашњи свет и људи су неописиво огрубели у односу на суптилност старог режима, фине манире и културу опхођења у рококоу, а животни квалитет све мање ће бити познат новим генерацијама. Већ је у сукобу Садама Хусеина и САД-а постало јасно да ће се ратови будућности водити за компјутером, а можда и са компјутером.

[restrictedarea] Питање будућности сликарства у двадесет првом веку, његов нестанак, опстанак или обнова, требало би можда преформулисати у питање будућности живог света на Земљи. Смрт као последица људског деловања захвата највећи део биљака и животиња, не само дивљих, нестају или су угрожени огромни планетарни системи живог света, мењају се односи климе, воде, тла и живе материје, остварује пакао на земљи, прорекнут у Светом писму – „Имаћете хране у изобиљу, али је нико неће хтети да једе“. Више се не може постављати питање смрти уметности, које од Хегела мучи теоретичаре, већ питање опстанка човека и органског света. Из те перспективе неважно је да ли су крајем двадесетог века сликарски и вајарски радови класичног типа, по актуелној теорији и критици, постали врста кича, реликт, превазиђени модели ликовности и уметничке стварности. Леонид Шејка је још крајем шездесетих година приметио да је сликарство комплекс вредности којем прети заборав, као што се Јозеф Бојс, трагом Марсела Дишана, надао да у будућности уметник никад више неће узети кичицу у руке. Данашњи облици уметности, затирачи штафелајног сликарства, од постконцептуалне уметности, енвајронмента, перформанса, телесне уметности, мејл арта, видеа, инсталација, компјутерске уметности до настајућих облика неоавангарде у виду холографске, генетске и роботске уметности, постаће убрзо вид застарелости, област археолошких истраживања далеких будућих проучавалаца необичне културноисторијске појаве познате као (пост)модерна уметност. Уметност се све више креће ка холографској, у слободном простору тродимензионално генерисаној слици, ка апсолутној илузији и генетици, како су још пре десетак година информисали тематски бројеви водећих америчких часописа попут „Art News“. У питању су мање или више патетични одрази савремене технолошке стварности и корумпираности света, у којем су по Шпенглеру хероји и уметници постали техничари и бели оковратници.

ИСТОРИЈА КРИЗА Који је смисао сликарства у том свету? Да ли је сликарство у кризи, тј. да ли му прети смрт, како на сав глас наричу савремени теоретичари, које бисмо боље могли назвати „тероретичарима“? По постмодернистима (а постмодерну као парадигму у западној теорији није сменио никакав нови интелектуални модел у последњих тридесет година) сликарство није у кризи. Живимо у доба „цветања хиљаду цветова“, па у супермаркету савремене културе можемо уз било који нов вид уметности уживати и у назадностима какве су сликарство, вајарство и сличне старомодне уметничке појаве. Налазимо се у аисторијском времену, када је све „in“, култура се не формира по естетском већ по комерцијалном начелу, уметник и корисник слободно могу да бирају, узимају, мешају или одбацују све стилове, технике, приступе, моделе прошлости, садашњости и будућности. Све је тако актуелно да ништа није актуелно, историја успорава ход кад је уметност у питању и осећа се страховит општи интелектуални замор – нови век је започео сенилним недостатком животне воље. Ако постоји криза, погодила је теорију која тридесет година није дала ниједну капиталну нову идеју. Требало би назначити да нови видови уметности, посебно компјутерска, у односу на историју уметности и историју авангарди, ништа ново нису донели. Осим техничких, изражајна средства неоавангарди данас су на најнижем нивоу, рад видео и компјутерских уметника у уметничком смислу може се вредновати као примитиван вид филмске режије који не досеже ни прва остварења филмске уметности. На исти начин перформанс је закржљала форма позоришне уметности. Данас, по идејама постмодерниста, паралелно, не искључујући се, могу да постоје и сликар старог кова, сликар који се изражава на нов начин и истраживач материјала, техника и формата изван искуства прошлости. Увек ће постојати фанатици и заљубљеници у старе сликарске технике, одметници од постмодерног света, ма колико нови ствараоци овладавали визуелним световима за које се све више питамо да ли су и зашто су уметнички.
За сада још увек има простора за оне који су овладали анатомијом, перспективом и уљаном бојом, у време када деца у САД-у више не знају да се потпишу писаним словима и када предмети као анатомија, технологија и цртање акта постају факултативни на ликовним академијама. Тренутно уметници који се баве у основи проблемима петнаестог века, али вечним, не угрожавају експериментаторе који све више улазе у авантуре погубне за тело и дух, што се у наступајућем тоталитаризму преко ноћи може преокренути. Уместо сликарских мајстора на цени су техногуруи, урбани шамани глобалног села, које нема ништа од сеоске идиличности. Нови теоретичари су сложни у непризнавању појма генија и свођењу уметника на просечног радника. Сама стварност коју представљају штафелајни сликари постаје беспредметна, јер нестаје, претвара се у фантома, утвару из прошлог времена, па се намеће питање колико ће у новом свету издржати у основи дечја стара људска потреба да црта, жврља, боји и обликује, колико и којом брзином ће се уметници удаљавати од природе и природних материјала у време када млади све више не уче ни да пишу. Уколико упознамо историју сликарства увидећемо да је то историја његових криза. Грчка реалистичка скулптура сасвим је потиснула египатску и критску плошност, снажно утичући на индијску уметност. У првим вековима хришћанства потпуно су нестала висока знања античког илузионизма, којим су у римском фрескопису назначени зачеци перспективе. Византијско сликарство препородило је италијанску уметност дванаестог и тринаестог века, али су га ренесансни мајстори потпуно одбацили, као и све облике романике и готике. Уметници су до виртуозности овладали сликарством темпере када се појавила уљана техника, а и сама ренесанса у маниризму и бароку постала је веома брзо застарела. Када су фапрестисти на челу са Тијеполом до краја овладали брзим сликањем великих зидних и таваничких површина, приказујући чудесну моћ перспективних скраћења и илузија, Жан-Луј Давид сликарство је вратио на атељејски формат и једноставне призоре изведене из античке фигуре и портрета. Из установа Француске револуције избацивани Буше и Фрагонар, у време Наполеонове владавине забораву и глади препуштени сликари рококоа, већ за неколико генерација постају идоли, претече импресиониста, који ће европску свест заувек одучити од елитизма и дивљења сликарском умећу. И касније је сликарство имало изненадне обрте и васкрсавало из мртвих, као када је у надреализму и немачком покрету Нове стварности оживело мајсторство деветнаестог века. Надреалисти, наследници дадаиста, уместо сомнабулне поезије у уметност су вратили дивљење према симболистима и старим сликарима фантастике, уздигавши пре свега сликарско знање, што појединци сматрају кључним доприносом овог покрета. Салвадор Дали је говорио: „То што сам ја толико добар доказ је колико су други лоши.“ На врхунцу концептуалне уметности, крајем седамдесетих, стварала се изванредна фигурална уметност, а осамдесетих се у Немачкој појавило сликарство које се ослања на национални, експресивни стил као што се у Италији на искуствима Карла Каре, Ђорђа де Кирика и његовог брата Алберта Савинија формирала нова национална школа, названа трансавангарда, а касније и сродни анахронизам. Када се у Америци појавио поп-арт, уништио је и послао у музеје све облике апстрактног експресионизма и са својим чедом хиперреализмом постао преовлађујући модел империјалног извоза америчке популарне визуелне културе у знаку гламура, еротике и тривијалног. Америчка апстракција је уз џез музику била спонзорисана од ЦИА-е као вид сламања европске културне самобитности и стратешке борбе за превласт америчке културе. Познаваоци тврде да су слике америчких авангардиста на „Венецијанско бијенале“ довожене у војним авионима, бомбардерима Б52. С друге стране, на Западу се скоро у свакој генерацији појави неколико уметника који поред извиканих сликарских звезда попут Петера Доига и Жан-Мишела Баскијата (чије се жврљотине продају за шестоцифрене и седмоцифрене суме) померају границе фигуративно схваћене уметности. Дуга је историја затирања сликарства, од византијског, протестантског до дишановског и концептуалног иконоклазма. Може се рећи што су мање шансе за фигурално сликарство, то оно више успева. Сликар Томислав Сухецки сматра да никада у Србији није било оволико добрих сликара, ванредних мајстора, али и да никада нису узалудније стварали. Радикални вид вере у слику је нада Леонида Шејке, Милована Видака и чланова групе Медиала, да ће после садашњег средњовековног технолошког дивљаштва (у питању је идеја преузета од Николаја Берђајева о новом средњовековљу) уследити нови ренесанс, када ће по Шејкиној идеји у сликарство поново ући небо, земља, шарене птице, кристали и биљке, а сликарство бити, како је поручио са самртне постеље – „облик молитве“.

ПОРУКЕ СВЕТОГ ПИСМА Чини се да и у доба најнапредније, тачније најизопаченије техничке стварности, неће нестати прастара људска потреба за светим, а тиме и за уметничким, које је тајанствено повезано са сакралним. Премда много тога упућује да ће класични видови сликарства постати статусни симболи, трговачки декор из прошлог времена, попут старих, занатских, руком рађених предмета или олдтајмера, машина с почетка индустријске револуције, вечни и неуништиви дух еидоса и еикона, слике као иконе, прволика, представе човека у којој се крије божанство, илуминираће над менама техничког принципа. Није искључено да ће реконструкцијом ДНК у живот бити враћени и генији из прошлости, да ће будућа наука све више постајати магија, а стварност појавно сложенија, слојевитија и богатија, суштински сиромашнија. Не би требало никада заборавити оно што је судбоносно поручило Свето писмо: „Дух дише где хоће.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *