Хрватскa ћирилицa  и њени подмукли пипци

Пише ЈОВО БАЈИЋ

Припрема се нова „Олуја“:  Хрватска одлучна у намери да преузме  српску духовну баштину изван Србије

Основе за поход на српску ћириличну баштину у доброј мери теоретски је осмислила Бенедикта Зелић Бучан у књизи „Босанчица или хрватска ћирилица у Средњој Далмацији“, а најбољи примерци дела писаних хрватском ћирилицом, по њеном мишљењу, су „Јеванђелистар кнеза Мирослава“ („Мирослављево јеванђеље“) и „Хрватска хроника“ („Љетопис попа Дукљанина“)

Хрвати појачавају причу о хрватској ћирилици и већ чине прве кораке у преузимању српске ћириличне баштине ван Србије и преименују је у хрватску. На то, уосталом, указује и једна од новијих изјава хрватског премијера Зорана Милановића, који је, одговарајући онима који се противе увођењу српске ћирилице у Вуковару, поред осталог рекао: „Ми смо народ који има своју ћирилицу и жао ми је што је деца у школи не уче“. Почетком јануара ове године новине су пренеле вест да је у западнохерцеговачком селу Кочерину код Широког Бријега, вајар Грго Микулић исклесао од камена ћирилична слова и изложио их поред сеоске школе. „Мустра“ за ова слова преузета је са надгробног натписа средњовековног босанског велможе, Србина православне вере, Вигња Милошевића, писаног на каменој плочи која је до деветнаестог века била на Милошевићевом гробу у Кочеринском пољу, а онда као обрађен камен уграђена у зид жупног дома, подигнутог у деветнаестом веку. Извађена је из зида и као реликвија изложена у кочеринској римокатоличкој цркви Светог Петра и Павла. Године 2004. у Кочерину је организован научни скуп под називом „Вигањ и његово доба“, а објављен је и зборник радова са тог скупа.
Крајем прошле године одјекнула је и вест да је група грађана из Задра основала такозвану Хрватску православну заједницу која има за циљ да настави делатност Павелићеве Хрватске православне цркве, а ако је судити по неким сајтовима, спрема се, попут Мирашеве цркве у Црној Гори, да преузме и неке српске богомоље међу којима је и манастир Гомирје. Одмах после тог догађаја 26. и 27. јануара ове године Хрватска академија знаности и умјетности организовала је у Загребу међународни научни скуп „Хрватска ћирилична баштина“. Да наведемо и име човека који се нашао на челу организационог одбора овог скупа – академик Стјепан Дамјановић.

[restrictedarea]

ПРЕОТИМАЊЕ БАШТИНЕ Прича о хрватској ћирилици, коју је српска стручна и шира јавност углавном дочекала са чуђењем и подсмехом, није ни нова, ни наивна. На почетку свог постојања, 25. априла 1941. године у службеним „Народним новинама“ објављена је Наредба о забрани ћирилице, којом се „на цијелом подручју Независне Државе Хрватске одмах обуставља свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако штампање ма каквих књига ћирилицом је забрањено. Сви јавни написи писани ћирилицом морају се неодвлачно, а најкасније за три дана скинути“. Откако је тада забрањена, ћирилица се никада фактички није вратила на ове просторе. У време Брозове Југославије у поштама и у другим јавним установама могла се доживети непријатност због адресе или потписа написаног ћирилицом, а деведесетих година двадесетог века због тога се и глава могла изгубити. Током Другог светског рата, а и у време Верско-грађанског рата у Хрватској 1991-1995, немилице су рушене српске цркве, паљене српске ћириличне књиге, уништавани ћирилски натписи уклесани на камену. Шта се то онда данас догађа у Хрватској? Одакле у Хрватској разумевање за ћирилицу и откуд хрватска ћирилица?
За откриће да „у обитељи ћирилских писама посебно мјесто заузима данас већ мртво писмо хрватска ћирилица“ и да се то писмо може оживети и искористити за преузимање огромне ћирилске културне баштине која за сада припада српском народу заслужна је Бенедикта Зелић Бучан, која је допунила и доградила теоретску основу за преотимање српске духовне баштине. Негде после Другог светског рата, после дипломирања на Загребачком свеучилишту у време Независне Државе Хрватске, као професор неколико ратних и поратних година радила је у гимназијама у више места у Хрватској. Завршетак свога школовања, и духовно сазревање, описала је у својој последњој носталгичној књизи „Независна Држава Хрватска (1941-1945) у мом сјећању“, објављеној 2007. Стално ухлебљење нашла је у Хисторијском архиву у Сплиту. Радећи као вредан архивски радник, у поменутом сплитском архиву, али и другим архивама и у самостанима Сплитске надбискупије и околних бискупија, на простору који она зове средњом Далмацијом, она се сретала са архивском грађом писаном предвуковском ћирилицом у временском раздобљу од петнаестог до деветнаестог века. Тим писмом, поред српских свештеника и првака, служили су се често и римокатолички бискупи и свештеници, али и бегови из суседне турске Босне.
Писмо са којим се сретала Бенедикта Зелић Бучан у средњодалматинским архивама јесте српска ћирилица развијена, у ствари, у средњовековној босанској држави у чијем је саставу једно време био и Сплит са околином. Иза те државе у разним архивама остало је више хиљада ћириличних докумената, повеља, богослужбених књига, а то је писмо преживљавало и опстало и у столећима турске и млетачке владавине. Са обиљем те грађе писане на српском језику старом ћирилицом срели су се, после окупације Босне и Херцеговине 1876. године, и аустро-угарски чиновници задужени за културу. Народ све три вере, православни, римокатолици и муслимани говорили су истим српским језиком, а писмени римокатолици и муслимани највећим делом користили су ћирилицу. Српски језик и ћирилица били су највећа сметња Аустроугарској за њене даље политичке планове на Балкану, па је режим Бењамина Калаја, да би потиснуо српску народносну свест, од народа све три вере настојао да створи једну босанску нацију, од језика – босански језик, а старо предвуковско писмо названо је босанчицом. Творац новог назива – босанчица био је Ћиро Трухелка, високи чиновник задужен за културу. Своје разлоге да овдашњу ћирилицу преименује у босанчицу образложио је у раду „Босанчица, прилог босанској палеографији“ („Гласник Земаљског музеја“, Сарајево, 1889/4). Он је тада стао иза тврдње да је босанчица аутентично писмо, настало независно од ћириличног писма које су користили Срби на другим деловима Балкана. Ову тврдњу оберучке су прихватили неки хрватски језикословци које су босанској ћирилици, босанчици, дали још конкретније одређење, хрватска босанчица или хрватска ћирилица, а међу њима и Бенедикта Зелић Бучан.
Проучавајући ћириличну архивску грађу, која је настала на просторима некадашње Млетачке Републике у средњој Далмацији и њеном залеђу, Бенедикта Зелић Бучан, надовезујући се на фалсификате Ћире Трухелке, покушала је да одреди поједине особине језика на којем су те повеље писане, а још више особине писма, уочавајући и покушавајући да објасни неке локалне карактеристике тог старог ћириличног писма. Плод њеног истраживања била је невелика књига „Босанчица у средњој Далмацији“ која се појавила 1961. године у издању Хисторијског архива у Сплиту. Своја истраживања наставила је и после ове књиге чије се допуњено и проширено издање четири деценије касније, 2000. године, поново појавило са такође допуњеним насловом „Босанчица или хрватска ћирилица у средњој Далмацији“. Издавач је била иста установа са нешто измењеним називом – Државни архив у Сплиту. Како износи Бенедикта Зелић Бучан, у том новом проширеном и допуњеном издању, „процес обликовања хрватске ћирилице почиње већ у раном средњем вијеку и очитује се на босанским писаним и каменим споменицима XII – XVI стољећа, те на таковим споменицима сачуваним на подручју касније покрајине Далмације“. Том истом хрватском ћирилицом, ни мање, ни више, тврди Бенедикта, писан је и „Јеванђелистар кнеза Мирослава“ преписано у Стону, кога Срби називају „Мирослављево јеванђеље“ и „Хрватска хроника“, настала у Црвеној Хрватској, а то дело Срби називају „Љетопис попа Дукљанина“. Оба та споменика су, према писму којим су писана, наводно хрватска културна баштина.

ИНИЦИЈАТОРИ БЕЗОЧНЕ КРАЂЕ Бенедикта Зелић Бучан није прва у историји српско-хрватских духовних веза која је тако безочно посегнула за туђим духовним благом. Један од најзанимљивијих њених претходника, који би се могао назвати и њеним духовним оцем, је велики фалсификатор Шибенчанин, титуларни босански и несуђени шибенски бискуп Иван Томко Марнавић (1580-1637. Деловао је, дакле, на простору средње Далмације, на којем се јавила Бенедикта Зелић Бучан. Познати су у науци његови фалсификати о цару Јустинијану и фалсификовани „Глагољски псалтир“ из 1222. године. Један од фалсификата бискупа Марнавића је и „Живот Св. Саве“ објављен на латинском језику 1630. или 1631. године. У томе делу Свети Сава је приказан као предан римокатолик одан папи, који је прогонио јеретике, а међу њима и патарене – православне Србе. У тим својим фалсификатима имао је стила. Када је реч о Светом Сави, позивао се на Мавра Орбинија, нека писма великог српског жупана Стефана Првовенчаног упућена папи Иноћентију Трећем, затим на византијске историчаре Никиту Хонијата и Јована Кантакузина, фалсификујући такође грађу на коју се позивао. Ово дело доживело је више издања и Свети Сава, као римокатолички светац, ушао је у више светачника Римокатоличке цркве. Тек су српски историчар Јован Рајић и Немац, протестант, Јохан Кристијан Енгел, позивајући се на Доментијана и Теодосија, указали на овога фалсификатора. Није се само тиме задовољио титуларни босански бискуп Иван Томко Марнавић, човек ниског порекла, чији су се преци доселили из Босне. Он је порадио и на сопственом родослову изашавши са тврдњом да води порекло од Мрњавчевића, а да је у родбинским везама са Немањићима. Родословне везе са Немањићима „обезбедио“ је и свом рођаку Ивану Павловићу Луцићу, али и Баошићима из Макарске.
„Радом“ овог историчара бискупа бавио се и академик Никола Радојчић који је, између осталог, написао: „Иван Томко Марнавић развио се у фалзификатора великог формата, једног од најопаснијих, чије су се измишљотине вековима држале за чисту и несумњиву истину. Да ли га је у том ружном послу водила само страсна љубав према његовој цркви, према словенству и према његовој породици, или је био болестан фантаста и манијак који је морао шта било измишљати, или је био одвратна варалица који је варао свет?“
Духовна ћерка бискупа Ивана Томка Марнавића и, да се послужимо речима академика Радојчића, „фалсификатора великог формата“, је и Бенедикта Зелић Бучан што потврђују и њени ставови о хрватској ћирилици изнети у књизи „Босанчица или хрватска ћирилица у средњој Далмацији“: „Нема никаквих разлога да се посебно хрватско ћирилско писмо хрватских језичких споменика и у средњовјековној Босни, и Дукљи, односно Зети, једнако као и на тлу средњовјековне хрватске државе не назове хрватским националним именом, хрватском ћирилицом“. Постоје узроци, објашњава Бенедикта Зелић Бучан, што се то раније није десило: „Преко школа се у обје Југославије наметнуло схваћање да су сви православци, без обзира на њихово етничко поријекло (Власи, Грци, Хрвати, Срби) Срби, а ћирилско писмо да је искључиво српско национално писмо.“ Поред тога, Бенедикта је упутила оштре замерке оним Хрватима који не прихватају њено гледиште: „Медвеђу услугу чине хрватској култури они који избјегавају термин хрватска ћирилица, јер тиме нехотице подупиру стајалиште српских културних пирата и њихово стајалиште да је свако ћирилско писмо српско национално писмо, а сви споменици хрватског језика писани ћирилицом да су српски културни споменици“.

РАТНИ ПЛЕН Догађаји, које смо набројали, само су врхови великог леденог брега, само су видљиви показивачи једног планског и свеобухватног рада, па је Хрватска, осокољена пленом који јој је донео Други светски рат и Верско-грађански рат 1991-1995. године, некажњено успела да спроведе геноцид над Србима, да их практично истреби са својих простора да као ратни плен преузме сву њихову имовину, а сада је преостао завршни ударац – да преузме њихову духовну баштину.
Све зло које се излило на Србе у Хрватској и Босни и Херцеговини осмислили су римокатолички клерикални кругови у окриљу аустро-угарске римокатоличке државе, што је касније дорађивано. Српско је, за њих, само оно што постоји на територији Републике Србије у којој и више и не живе прави немањићки Срби. Тих Срба у ствари и нема, они су изумрли, а место њих Српска црква наметнула је српско име разним етничким скупинама. Сва културна добра која су приписивана Србима, па и ћирилица изван Србије, нису српски, него хрватски. Сви балкански римокатолици словенског порекла, попут косметских Јањеваца, су Хрвати. Посебна борба поведена је за Босну, за босанско средњовековље. У последње две деценије објављено је на стотине књига којима се доказује да су средњовековни босански владари, племство, ратници, били римокатолици, Хрвати. Тако су и стећци подизани на гробовима Хрвата, средњовековне босанске градине остаци хрватских градова, средњовековни натписи, рукописи и исправе дело су Хрвата, па зато припадају хрватском народу.
Сада Хрвати не морају да у Хрватској уништавају материјалне трагове српског народа, поново пале и разарају њихове цркве, затиру ћирилична слова који су најбољи знак српског народносног одређења. Сада када су обновили Павелићеву Хрватску православну цркву и створили нову верско-политичку конструкцију православних Хрвата, могу мирно да подстичу своје „знаствене“ и културне раднике (а изгледа да то и чине), да обилазе православна гробља, да пописују натписе са надгробних камених крстова, а поготово оне писане предвуковском ћирилицом, и доказују како ту почивају Хрвати на чијим су крстовима натписи писани хрватском ћирилицом. Свеучилишна библиотека у Загребу има много српских средњовековних рукописа писаних ћирилицом. Многе од тих рукописа предали су сами Срби у деветнаестом веку, у време када је у Загребу деловала Југословенска академија знаности и умјетности и када се веровало да се та институција залаже за словенско братство и братску љубав између Срба и Хрвата.
Нема никакве сумње да ће ускоро, као што се иначе догађа, „знанствену потпору“ хрватским језикословцима, „фалзификаторима великог формата“, пружити Немци. Наћи ће се опет неки нови Холм Зундхаузен или Александер Корб, о коме је „Печат“ недавно писао и написати књигу о хрватској ћирилици, и тако подржати хрватске „знаственике“. Подршку духовним потомцима Ивана Томка Марнавића и њиховом изуму хрватској ћирилици и новој ћириличној хрватској културној баштини пружиће и елита „друге Србије“ из Београда, која је ионако пригрлила хрватску латиницу, а која презире ћирилицу. Такви ће, у најмању руку, изразити задовољство што је „Мирослављево јеванђеље“ и српско и хрватско. А већ стиже подршка неких Срба из Хрватске.
За такав пиратски упад у српску ћириличну баштину Хрвати имају изузетну прилику. Срби, изузев неколико часних појединаца, готово да и немају ниједну националну институцију која би стала у одбрану њихове ћириличне баштине.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Avatar
    ukinimo latinicu u Srbiji

    ” Branitelji ” hrpa kriminalaca i neradnika koja crpi i sisa državni proračun nemože preživjeti bez širenja mržnje i življenja u prošlosti. Jer taj šljam je bio nitko i ništa a u ratu su postali ” netko ” gospodrai života i smrti svojim komšijama Srbima sa kojima su jeli i pili do rata. Ako se oni pozivaju na zloćin i Srbija ima to pravo Hrvati su pod NDH na području Vojvodine izvršili strašne zločine nad srpskim , pravoslavnim stanovništvom prave pokolje. Znači i Srbi se trebaju organizirano dići u celoj Srbiji protiv latinice po uzoru na Hrvate dosta više njihove i samo njihove ” istine ” A Jasenovac, Jasrebarsko, Gradiška, Jadovno Danica i mnoga druga stratišta Srba u Hrvatskoj nikad nebi smela videti hrvatsko pismo baš po principima hrvatijanaca.

    • Avatar

      Bravo!
      Cirilica je, specijalno,potisnuta sredinom proslog veka,I DO DANAS,komunistickim tumacenjem tzv.”srpsko-hratskog “ili “hrvatsko-srpskog?”…jezika,sa tendencijom,da se srpski unisti a da nastane hrvatski, bosanski…

      Danas ima vise ekavstine u hrvatskom Zagorju i Sloveniji,nego u Srba van Srbije…pa cak i u Bajinoj Basti,Podrinju?

      Treba uvesti,ekskluzivno,CIRILICU,EKAVSKI i karakteristicna SLOVA ,VUKOVICU,koja su nasa tradicija.

      Od jezika i pisma i nacina govora,SVE POCINJE!
      Zato drobe jezik,Crkvu,sve,da bi izdrobili srpsku drzavu i srpski narod.

      Hrvatska je u jezickom rasulu…na Jadranu kazu DITE,u Zagrebu ,kazu DECKO,u Slavoniji,DIJETE???
      Sused im je ITALIJA,ali njegovi zitelji su TALIJANI???Po “hrvatskom”pravopisu.

      Ali, posto mi ne znamo da zastitimo ni ajvar,ni cirilicu,to ce uciniti neko drugi.

      Dakle,postoji SRPSKI JEZIK, i tri regionelna varijante,
      1.SRPSKO-HRVATSKI,2.SRPSKO-BOSANSKI i 3.SRPSKO-CRNOGORSKI.
      Ako vec nece da priznaju da govore SRPSKI.
      OBRNUTO-NE.

      Posle tri reci shvatis da je neko Argentinac,ali taj Argentinac,NIKADA nece reci da prica “argentinski”,vec spanski.Nije jezik kocka secera,da se drobi ili krade.

      Ako postoji “hrvatsko-srpski”,ili “hrvatski” jezik,ne samo da bi Peruanci,Kubanci ili Argentinci mogli reci da govore “svoj” ,peruanski…jezik,a ne spanski…nego bi i sam srpski prijatelj,Timoti Dzon Bajford,ili svako ko dobro nauci srpski jezik,i uz stotinjak “sopstvenih” reci ili fraza…mogao reci…”JA GOVORIM ENGLESKI”!…
      Na perfektnom srpskom???

  2. Avatar

    @ Ukinimo Latinicu ?? Није србима крива латиница,наша кривица је
    у нама и нашем понашњу и учествовањем у издајству самих себе. тај
    вирус наше болести дуго траје. Прво формирање оне прве Југославије па је стигла и латиница. Друго комунистичка идеологија у којој смо били учесници и партизански покрет који
    после завршетка ратних оперсција није престао РАТ ПРОТИВ СРПСТВА
    опет борци су били ОДРОЂЕНИ Срби, ЗИДАЛИ СУ ДВОРАНУ НА ЗГАРИШТИМА
    СРПСКЕ ЦРКВЕ У ГЛИНИ. Није зато крива латиница ВЕЋ СРБИ КОЈИ СУ
    У ТОМЕ УЧЕСТВОВАЛИ. БОРАЧКЕ бенефиције биле су важније од националног осећања.ИТД.

  3. Avatar

    српски јеѕик има два писма а они који би да “укину” латиницу’, свесно или несвесно иду “наруку” Хрватима, који би да “преузму” све латинично, као “своје” ?! На (њихову) жалост, линвистичке расправе су, одавно елабориране ?! Хрвати користе српски језик и могу само да се “јадају” ‘Људевиту Гају и Јернеју Копитару ?! А где је језик градиштанских Хрвата ???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *