Зашто је почео рат у Сирији?

Пише Зоран Милошевић

Велика геополитичка борба САД-а и њених савезника против Русије, Кине и Ирана око контроле путева нафте и гаса прелама се преко Сирије

Рат у Сирији траје, ево, већ другу годину, а многи аналитичари почели су да постављају питање зашто је уопште и почео овај рат, јер са протоком времена, разлози страдања Сиријаца као да су постали неважни. Три су одговора на ово питање. Први је да је рат почео због међурелигијске мржње, односно тлачења сунитске већине од стране мањинских, а владајућих сиријских алавита. Други, да је то експеримент који би требало да омогући и легализује Турској да самостално интервенише изван својих државних граница, и трећи, најубедљивији, да је то рат за контролу енергената, тачније нафте и гаса од стране САД-а.

ИДЕАЛНИ НЕПРИЈАТЕЉ Влада Сирије је „идеални непријатељ џихадиста“, истиче аналитичар Нибрас Казими, јер они на тај начин имају могућност да ратују, да се организују и врбују, а ослонац режима на алавите, муслиманима сунитима је главно оправдање за мржњу и рат. Главни идеолози мржње и према сиријском режиму, али и према шиитима и алавитима су сиријски теолози Мухибедин ел Хатиб, један од вођа „Муслиманске браће“, и савремени селефијски теолог Сурур Зејналабидин. Ови теолози, али и већина сунитских теолога сматрају да алавити нису муслимани и да би их требало прогнати из Сирије, истиче портал „postskriptum.me“. Међутим, председник Сирије Башар ел Асад је и сам говорио о потреби реформи, при чему је сиријска влада деловала разумно и одговорно. После консултација са опозицијом усаглашени су и усвојени закони о партијама, о изборима и локалној самоуправи, медијима, измењен је Устав и ограничена су овлашћења специјалних служби. У мају 2011. спроведени су парламентарни избори и били су заказани председнички избори. Тада је у Сирију убачена огромна количина оружја, пре свега из Турске и других арапских држава, појавили су се и бројни страни плаћеници који су изазвали немире и започели оружану борбу против режима. Ипак, све је пошло низбрдо за плаћенике и њихове покровитеље, јер су сиријски војници остали верни држави и током вишемесечних борби успели да скоро све веће групације плаћеника униште. Први разлог за рат у Сирији, како видимо, није реалан.
Друго мишљење је да је рат у Сирији започео ради експеримента. Наиме, крајем маја 2012. године француски „Фигаро“ цитирао је мишљење једног џихадисте: „Џихадисти мисле да су припадници ‚Сиријске ослободилачке армије‘ безбожници, који наступају против стварања халифата. Но, ми смо у обавези да сачувамо трпељивост, јер је Сирија лабораторија. Са наступањем хаоса власт и ‚Сиријска ослободилачка армија‘ ће слабити, а то значи да ће људи прићи џихадистима.“ Поставља се, дакле, логично питање шта се испитује, односно експериментише у Сирији?
Према мишљењу аналитичара портала „gazeta.eot.su“, експеримент се састоји у покушају да се први пут озваничи самостална интервенција турске армије иза својих националних граница и изван структура НАТО-а. Наиме, 3. октобра 2012. године пало је неколико граната на турску територију, а испаљене су из Сирије, при чему је погинуло неколико људи. Иако су независни истраживачи тврдили да гранате нису испалили припадници сиријске војске већ плаћеници, турски парламент је ово искористио да донесе одлуку да се турској армији допушта да интервенише ван граница Турске. У оквиру „сиријског експеримента“ је и тестирање новог начина ратовања од стране САД-а. Наиме, на страни сиријских „устаника“, поред плаћеника и нешто локалних припадника, ратује и 6.000 припадника Ал каиде (борци су дошли из Египта, Туниса, Алжира, Саудијске Арабије, Либана, Ирака, Либије и Чеченије), око 200 припадника британских елитних јединица САС, те морнаричких специјалних јединица. Ту си и припадници ЦИА и војни саветници из САД-а, као и официри турске армије (сиријска војска је заробила 35 турских официра на својој територији). Интересантно је да се први пут појављује и „Бригада Уме“ (бригада исламске заједнице), блиска Ал каиди и продукт „Арапског пролећа“, најобученија и најнемилосрднија „опозициона сиријска јединица“ која се прославила „преким судом“ и кажњавањем на лицу места, стрељањем свих противника или својих бораца који се поколебају у извршавању задатака. Интересантно је да бригаду води грађанин Ирске либанског порекла Манди ал Харати, врло важна личност у свету џихадиста. Бригада исламске заједнице већ се показала у Либији, а Харати је био десна рука Абдула Хакима Белхаџа, руководиоца новог Војног савета у Триполију. „Бригада Уме“ окупила се на југозападу Турске под маском логора за избеглице и контролишу је владе Турске и Катара. Наравно, све ово не може да прође ни мимо припадника „Муслиманске браће“, а њима је подршку дао и председник Египта Мухамед Мурси, изјавивши да је „неопходно међународно мешање у сиријски конфликт“. Овако различите групације у Сирији сведоче да се заиста ради о лабораторији, јер све ово финансирају Саудијска Арабија и Катар, који су створили и „Фонд за подршку сиријским џихадистима“ у који се слива новац „добротвора“ из целог света.

[restrictedarea]

НАФТА, ГАС И ПРОЛЕЋЕ Треће и најубедљивије мишљење је да читаво „Арапско пролеће“, односно напад на Ирак, Либију и потоњи догађаји закључно са Сиријом, јесте последица жеље САД-а да контролише блискоисточну нафту и гас. Садашњи светски поредак је устројен на томе што „крв цивилизације“, нафту, контролишу САД својом војном и економском моћи. Но, према аналитичарима Пентагона, прелазак на коришћење гаса у индустрији, грејању и другим сферама, доводи и до неминовности преустројства светског поретка. Свет више неће бити „свет нафте“ у којем су САД имале водећу улогу, већ ће то бити „свет гаса“ где оне имају веома слабе позиције. Гас, заправо, у XXI веку заузима место какво је у XIX веку имао угаљ, а у XX веку нафта. Зато САД покушавају да заузму државе које имају гас и тако умањи значај Русије.
Портал специјализован за политичка питања „forum.polismi.org“ консултовао је више специјалиста за Блиски исток, и сви су сагласни „да је то рат за нафту и гас“. Један од америчких архитеката рата на Блиском истоку Џон Болтон је тим поводом изјавио да је Блиски исток „важан регион за производњу нафте и природног гаса, и ми смо за њега водили много ратова како би заштитили нашу економију од негативних утицаја прекида доставе или куповине по високим ценама“. Други циљ Американаца је, истичу француски аналитичари, да – пошто овладају Блиским истоком – наставе ка Централној Азији и изграде гасовод и нафтовод преко целе Централне Азије којим би текао гас и нафта из Туркменистана, Узбекистана и Казахстана, преко Афганистана и Пакистана, до Индијског океана, те да та изворишта преотму од Руса. Зато је за Вашингтон важна контрола „пута свиле“, јер би њиме требало да потекне јефтина и сигурна нафта и гас за САД. Но, нафта, а посебно гас из овог региона (које контролишу САД, а не Русија) требало би да ослободе и Европску унију од зависности од Русије у вези са овим питањем. А у томе важну улогу, за Запад, има и Србија.
Пратећи мапе ми можемо, дакле, да видимо колико је велика геополитичка борба између САД-а и њених савезника са једне стране, и Русије, Кине и Ирана са друге, за контролу извора и гасовода, односно нафтовода на Блиском истоку и у Централној Азији. Међутим „велика игра“ која се распламсава између најјачих држава света све више се своди на борбу САД-а и Русије за контролу над евроазијским нафтним и гасним ресурсима.
Где је ту Сирија?
Према америчким плановима, Сирија је неодвојиви део жељеног, 1.200 километара дугог тзв. арапског гасовода.
Према подацима које наводи претходно споменути портал, смена режима у Сирији је планирана (као и у Ираку, Либији, Либану, Сомалији, Судану и Ирану) још пре 20 година, управо због нафте и гаса, а сада само видимо спровођење тог америчког плана. Уколико Американцима успе да овладају жељеним државама, следе напади на Иран и Русију, а потом и на Кину – истиче Пепе Ескобар.
Сирија има централну улогу у планираном „арапском гасоводу“ и зато се нашла на удару „опозиције“, тачније САД-а, јер се сиријски председник Асад није сагласио да овај гасовод пролази кроз Сирију под америчким условима.
Године 2006. у пентагонском часопису „Армед форсес џурнал“ објављен је чланак пуковника Ралфа Петерса „Blood borders. How a better Middle East would look“ („Крваве границе. Како би изгледао бољи Блиски исток“) са мапом која показује стратешке планове САД-а за стварање „Великог блиског истока“ и дробљење држава из овог региона на псеудодржаве, које је лако контролисати и корумпирати (о чему је „Печат“ већ писао).
План је својевремено у Израелу промовисао амерички државни секретар Кондолиза Рајс. Пуковник Петерс је потом објавио и књигу (поново са мапама „Новог Блиског истока“, под насловом „Никада не завршавајте рат“ – „Never Quit the Fight“), која је постала званични уџбеник војних академија за припрему виших официра и курсевима за генерале у САД-у.
Године 2010. креће „Арапско пролеће“ којим се пожар ширио од Марока до Сирије, са циљем, како је пуковник Петерс написао, да се успоставе границе „по крви“. У фебруару 2012. у САД-у је одржано „неофицијелно“ саветовање у вези са питањем стварања нове државе Белуџистан (данас у саставу Пакистана, Афганистана и Ирана), под покровитељством конгресмена Д. Рорабахера, а специјални гост је био и споменути пуковник Петерс.

КОНТРОЛИСАНА ДЕМОКРАТИЗАЦИЈА Можемо, дакле, са сигурношћу тврдити да иза америчког „извоза демократије“ и жеље да „демократизује планету“ стоји жеља да контролише изворе нафте и гаса, као и гасоводе и нафтоводе којим ће се ови енергенти транспортовати. Наравно, подразумева се и контрола цена.
Због тога САД уништавају регионалне лидере и проверене патриоте у оквиру „успостављања мира“, „антитерористичких кампања“ и „Арапског пролећа“ (коришћењем и Међународног суда у Хагу), а намећу себи лојалне људе као регионалне вође. САД се, како то истиче пуковник Петерс, не ограничавају само на просто бомбардовање неке државе, већ распламсавају поред рата и сиромаштва и међуплеменске, међурелигиозне сукобе и све друге могуће нетрпељивости које постоје, што ће пре или касније довести до жељеног циља: распада свих држава на Блиском истоку, укључујући и садашње најверније савезнике – Саудијску Арабију и Турску. Упоредо са овим, циљ САД-а је да у предстојећим променама најважније ресурсе купе компаније из САД-а, и тако истисну Русија и Кина. Да би се ово постигло Вашингтон спроводи политику „никаквих националних и регионалних лидера“, због чега промовише људе без идентитета и политичког кредибилитета, односно подржава све оне који се залажу за даље мрвљење (регионализацију) својих држава. Део ове стратегије је и рано откривање и онеспособљавање, односно дискредитација свих нових, патриотски и антиатлантистички усмерених лидера. Зато САД подржавају лидере са очигледном криминалном прошлошћу и „дебелим“ досијеима попут Хашима Тачија, Мила Ђукановића, различитих вођа Ал каиде, „Муслиманске браће“, „Покрета 6. април“, „Кефаја“, јер их лако контролише.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Podržavam tezu da je to rat amerike prevashodno protiv Rusije ,naravno i svih onih koji su na putu prema Rusiji.Mislim da se na Siriji testira spremnost Rusije da se suprostavi više decenijskoj akciji Posrednog nastupanja.Mislim da se bližimo raspletu.Ruski manevri.Zapadni patrioti u Turskoj.A uzdam se i u Asada.Pokazuje umešnost u politici.

  2. Кол’ко је успешна ова акција, показује крајњи резултат: ГРОБ једног бившег САД председника, ваљадер због шикирације и десетине хиљада ГРОБОВА МУСЛИМАНА , са ДРУГЕ стране, а без шикирације за тол’ко мртваца, разарања, уништавања у СВАКОМ ПОГЛЕДУ у НЕВИЂЕНИМ РАЗМЕРАМА !!!???
    Рујама, Кини и Индији – свака част и АПСОЛУТНИ РЕСПЕКТ !
    МУСЛИМАНИМА – још није стигла матурска зрелост, него их УЧЕ у забавиштима демонкратије “западњаци” који не воле ни свој народ, ни своју домовину, ни своју веру, ни слободу, али ОБОЖАВАЈУ на СТОТИНЕ ХИЉАДА МРТВИХ – за које се, БАЈАГИ, БОРЕ !?!??
    Да није ИСТИНА било би СМЕШНО !!!
    Не бих да сам …ал’ морам да се запитам по нешто:
    – колико је УБИЈЕНИХ Председника АРАПСКИХ-МУСЛИМАНСКИХ
    – колико им је ИМОВИНЕ одузето или ИЗУЗЕТО ,а да ЈЕ ДЕМОНКРАТЕ користе
    – КОЛИКО је обичног народа ЛИКВИДИРАНО, због кога је ДЕМОНКРАТИЈА
    УШЛА у битку за Њихово “добро”, ОСАКАЋЕНО, ОБОЛЕЛО, ОБОГАЉЕНО, КУЛТУРНО опљачкано, ОСТАВЉЕНО без образовања и без ичега – чак и без наде ….
    – КОЛИКО ????!?
    – колика су РАЗАРАЊА у ПРОИЗВОДЊИ, СТАМБЕНОЈ СТРУКТУРИ, КУЛТУРИ И КУЛТУРНИМ СПОМЕНИЦИМА И НЕПРОЦЕЊИВОМ БОГАТСТВУ
    – КОЛИКА је НАГРАДА за СВЕ ТО – осим БЕДЕ и ЉАГЕ и ЈАДА и СМРТИ и ПОНИЖАВАЊА и ОМАЛОВАЖАВАЊА?
    Нека одговоре главни кривци – МУСЛИМАНИ !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *