ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СЛУЧАЈ ЗАРКОВИЋ ИЛИ СМИСАО ЈЕДНОГ ПОКУШАЈА МЕДИЈСКОГ ЛИНЧА

Који су први објективни новинари у историји домаће журналистике?

Наравно, два врана гаврана из песме „Бој на Мишару“, који Кулиновој љуби, пре извештаја с бољног поља, саопштавају: „Ради бисмо добре казат гласе,/ не можемо но каконо јесте“. И онда иде прича о турском поразу и смрти Кулин капетана. Али данас, двеста година после слома Првог србског устанка, кад се Турци, на велика врата уз помоћ својих америчких пријатеља, враћају у Србију, главни јунак те епохе, у којој су Срби мислили да су почели да се ослобађају, постаје управо Кулин капетан. Зато што је био цоол и зато што је био ин. А врани гавранови морају зарад парчета меса да сарађују у таблоидима, на чијим насловним странама се, поред хапшења Мишковића и бајки о обрачуну с криминалом (Оливер Дулић, који је први доспео на насловне стране таблоида под контролом ЕУ напредњака, већ је, у страху од онога што му се спрема, уписао постдипломске студије, а суђење му почиње тек на лето, ако га буде).

И не могу више да буду објективни, не могу да гракћу „каконо јесте“, а камоли да поентирају свој десетерачки извештај са „Рани сина пак шаљи на војску, /Србија се умирит’ не може“. То је грактај мржње, зар не? Тако србско новинарство настаје у мутним водама транзиције, преласка жедних преко воде.А ко покуша другачије, попут „Печата“ и Миодрага Зарковића, добија по прстима. Јер, „ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће осетит пест“.

Међутим, прави србски новинар никад се не предаје, угледајући се на Јоакима Вујића, аутора првог нашег интервјуа. Био је то разговор са Синђелијом Ристовић, мајком светог мученика трнавског игумана Пајсија, који је због учешћа у Хаџи Продановој буни, скупа са својим братом Митром, 1814. набијен на колац крај Стамбол капије. Он је био игуман младог ђакона Авакума, коме су Турци нудили да се потурчи (јер „Турска нема алтернативу“) и спасе живот. А он им, онако млад и леп, каже: „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“. Јер је иза ње вечни живот. Дакле, у првом србском интервјуу мајка игумана Пајсија прича Јоакиму Вујићу како је њен син био набијен на колац и како је она три дана пролазила поред њега у мукама, док свети мученик није издахнуо. Овакав почетак србског истраживачког новинарства заиста обавезује. То зна и Зарковић, Београђанин који одлично поима где је била Стамбол капија пре но што је на њеном месту подигнут споменик књазу слободне Србије, Михаилу.

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ? Неко (мислим Чеслав Милош) је записао да је смишљање реченица тежак посао и, ако већ постоје смишљене реченице, треба их искористити. Зато и ја, поводом случаја напада на Миодрага Зарковића, новинара „Печата“, узимам саопштење Двери и, како би рекао покојни Драгош Калајић, читам и преписујем:

„Двери – Покрет за живот Србије, који је настао, између осталог, и зато да би, бранећи слободу Србије и њених грађана, штитио и слободу јавне речи и изражавања, упућује подршку недељнику ‘Печат’, листу слободне Србије, и његовом храбром новинару Миодрагу Зарковићу, нападнутом због текста о РТВ Војводине ‘Ди су нашти ТВ новци’, објављеном у новом броју једног од ретких слободних српских медија. Против ‘Печата’ и Миодрага Зарковића устали су РТВ Војводине, УНС и НУНС, АНЕМ и, наравно, главна подршка свих другосрбијанских подривача Србије и њене слободе криптосепаратистички Покрајински одбор Демократске странке у Војводини. Уместо да се баве својим ‘витезовима’, какви су Ђилас, Пајтић и Дулић, они нападају слободну штампу и покушавају да ућуткају новинаре који, попут Зарковића, указују како на невиђене пословне малверзације у медијима Северне Србије, тако и на њихову улогу у одвајању Војводине од Државе Србије и предавању њених богатстава хрватским тајкунима и, посредно, Загребу.

 

Двери – Покрет за живот Србије су против сваке, а поготово националне мржње и искључивости, јер она није потребна ником осим творцима Новог светског поретка, потпаљивачима ратова на Блиском Истоку и свуда у свету, а зарад остваривања интереса Империје. Али говор мржње није и не може бити указивање на чињенице. А оне су јасне сваком непристрасном посматрачу: у Србији је говор мржње против Срба дозвољен и пожељан, а Србима је, било кад и било где, забрањено да на то указују. Журналистима попут Сабахудина Грухоњића, челника Независног удружења новинара Војводине, које другосрбијанци тако здушно бране од храбрих и честитих новинара попут Зарковића, већ годинама се истичу најстрашнијим говором мржње према свему што је српско, али њих нико ни прстом не сме да пипне. Грухоњић је, рецимо, 2008. новинарки ‘Сандеј Трибуна’ Џаистин Мекарти, која је објавила чланак ‘Живети на линији фронта у Београду, у Србији’ за Србију рекао да је ‘тешко поверовати да може постојати таква концентрација зла на тако малом простору. Свака установа је загађена ратним злочинцима’. Када је 2009. сахрањиван патријарх Павле, Грухоњић је изјавио да су Срби и даље ‘ћутљиви саучесници у злочиначкој политици’, због чега је могуће ‘да се девет година после пада Милошевића дешавају овакве ствари и поганштине’ као што је ‘дегутантна прича са сахраном патријарха Павла’. У једном од својих најновијих текстова ове, 2013, Грухоњић тврди да су четрнестогодишњи дечаци, свакако Срби, који бацају петарде по Новом Саду спремни да ‘доврше покољ који су им очеви започели’, као и да су се ‘овдашњи људи претворили у звери’. Такве какав је Грухоњић Друга Србија и Демократска странка штите, а Зарковић је подвргнут линчу само зато што указује на пљачку народног новца и србофобију званичних медија које плаћамо ми, порески обвезници.

 

Двери – Покрет за живот Србије ће и даље наставити борбу за слободну Србију. Зато и подржавамо ‘Печат’, лист слободне Србије и слободног и одговорног новинара Миодрага Зарковића“.

ДОК ЧЕКАШ САБАХ(УДИНКА) СА ШЕЈТАНОМ Поред тога што сам читао и преписивао, сад и потписујем (горње саопштење Двери, наравно). Око Грухоњића још бих (БиХ?) додао и следеће: новинарка Мекарти је, пишући своју пљувачину о Србији, описала Динка Грухоњића као изложбеног мученика и патника за идеале Друге Србије. Ево како изгледа тај опис:

“Новинар Динко Грухоњић, његова супруга економиста и двоје мале деце живе под претњом смрћу, јер се он супротставио ‘Образу’. Кад га је видела жена која нам је била водич, први пут после више месеци, била је шокирана колико је омршавео и колико је забринутости било на његовом лицу. Сав његов злочин састојао се у томе што је присуствовао једном антифашистичком састанку на факултету 2005. године, који су растурили двадесетпеторица у црно одевених мушкараца, уз усклике ‘зиг хајл’, млатећи и шутирајући присутне“.

Грухоњић је Иркињи саопштио и имена троје новинара који су већ „уклоњени“ – Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија, Милан Пантић. А ето, после толико мука и мучења, Динко Гухоњић, штићеник Бојана Пајтића & војвођанерског, крипто(све мање крипто, а све више отворено) сепаратистичког ДС, постаде, како нам саопшти РТВ, „угледни медијски професионалац и добитник престижних новинарских награда“ (које су му, по принципу „јамчи бозаџија за чокалију“, дали његови другосрбијански пајтоси, пајтићи, пајташевићи и остала пајтолошка дружина војвођанерских  монтипајтоновских циркузаната). Професионалац Грухоњић, аутор речи да се у нас људи „најбоље осећају кад мрзе“(а за то време, ХРТ у свом „Календару“ велича великог проповедника Толеранције & Суживота Јуру Францетића, команданта Црне легије). Професионалац Грухоњић је такође аутор текста о Бањалуци у коме се нестанак бањалучких лепотица тумачи тријумфом србског фашизма у овом граду. Ево речи Грухоњића о Бањалуци:

„Од града у којем су некада живјели сви, претворио се у етнички чисту насеобину, гдје ме, поготово ови млађи, чудно гледају кад кажем да се зовем Динко. У таквом граду, у којем живе само једно, ни женске ни мушке љепоте неће бити. Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи. Сем пред камерама Радиотелевизије Републике Српске, јавног сервиса свијетле кољачке традиције!“

Овом тексту нашег мултикултурног Сабаху(Динка) недостаје само усклик „Џихад, џихад, четир ноге“, па да сви појуримо у светлу ЕУ будућност. (Да га нешто знам, питао бих га: а да ли се смањују ноге и отупљују погледи у Сарајеву, Тузли, Зеници и другим „мултикултурним“ градовима насталим на основу Исламске декларације мулти-култи Алије Изетбеговића, у којима скоро да и нема Срба, осим, како рече народ, за запатак?)

ДР ЗАРКОВ(ИЋ) ПРОТИВ ЗЛОГ МИНГА ГЛОБАЛИЗМА Нема Флаша Гордона без доктора Заркова, као што би и „Печат“ био сиромашнији без Зарковића, неформалног доктора слободног новинарства, човека који није пуко пискаралао, него аутентичан аналитичар и искрени посвећеник слободне речи. Колико смо се пута до сада одушевљали његовим извештајима са лица места (рецимо, са крваве геј параде 2010, када је описао миран поход православних Срба према кордонима заштићеној екипи на чијем челу су стајали министар Чиплић и холандски педофил Ван Дален, док им је изнад главе била парола „Смрт држави“). Међу тим Србима био је и Зарковић, који нас је упутио у саму срж „покрета за људска права ЛГБТ заједнице“: то је антихришћанство, што се показало и богохулном изложбом 2012. године. Или, кад после инсајдерских пљувачина на Б92, Зарковић оде на Косово и Метохију, и подсети нас да тамо живе наша браћа и сестре, а не лопови и убице. Или кад ради интервјуе са необичним, али изванредним људима, који показују да је Србија вечна док су јој деца верна. Да и не говоримо о његовим врхунским ТВ коментарима, пуним луцидних запажања и пенушаво духовитим, које, док читамо, одмарамо ум од медијске кретенизације којој нас стално излажу. Јасно је да су заштитници лика и дела Динка нам Дичнога једва чекали да ударе на Зарковића и „Печат“, новине у којима смо, од 2008. могли да читамо све о смртоносним лажима какве су НАТО, ЕУ, ММФ, ГМО, ДС, УРС, СПС и остале скраћенице, које би да нас скрате за главу, али и да нам узму душу. Зли Минг глобализма не трпи супротстављање, и он ће наставити борбу док свима не испере мозак (видећемо да ли ће успети, јер, по народној песми, „не рече Туре ако Бог да“). Зато удружени НУНС-УНС-АНЕМ-ДС подухват против „Печата“ и Зарковића

Али Зарковић је још љући и очито нема намеру да постане НАТО маца за мажење по ЕУ глави, која задовољно преде пред Минговим слугерањама у Србији. Видеће се то у наредним бројевима „Печата“.

ЕПИЛОГ БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ Борба за слободу ће се водити и даље. А, кад Права Србија победи Другу Србију, другосрбијанци ће бити сурово кажњени: у ТВ студијима ће, једно преко пута другог, седети, рецимо, Дубравка Стојановић и Василије Крестић; Соња Бисерко и Коста Чавошки, Миљенко Дерета и Срђа Трифковић, Динко Грухоњић и Миодраг Зарковић итд. Дијалоге ће водити непристрасни водитељи, а сваки учесник ће за сваку реплику имати по пет минута, одређених на шаховском сату, као у правој партији шаха. И тако ће Друга Србија показати сву своју интелектуалну беду и јад. То је најсуровија казна којом ће бити кажњени у Слободној Србији, о којој сањамо не само Зарковић и ја него и милиони понижених и потлачених Срба, које гурају у НАТО и ЕУ као на кланицу.

Востани, сербие! давно си заспала!

http://www.standard.rs