Успење и суноврат најмоћније жене у Србији

Пише Маријана Милосављевић

Најпознатији стипендисти Београдског фонда за политичку изузетност који води Соња Лихт свакако су Јелена Триван и Оливер Дулић, који ће још годинама остати упамћени по похлепи и по потпуном недостатку стида од којег су их, изгледа, успешно излечили неки од омиљених предавача ове НВО, попут Драгана Бујошевића, Драгана Јањића, Драгољуба Жарковића, Јове Бакића, Слободана Марковића, Бориса Тадића…

Искрено, да ли вам недостаје Соња Лихт?
Једанпут нас је већ изненадила. Када је пре десет година напустила Фонд за отворено друштво (некадашњи Сорош фонд Југославија), који је претходно водила 12 година, новинарка недељника „Време“ је оценила „да се одлазак Соње Лихт с чела те организације може посматрати и као дефинитиван крај једне прилично бурне епохе“( „Мала велика жена“, 23.10.2003. године). Многима се тако чинило јер су тешке године биле за нама (санкције, рат, беда), а Фонд је био ту да помогне и подржи многобројне НВО, интелектуалце и медије, омогућивши опстанак тзв. грађанске Србије. Било је то, макар привидно, још увек доба невиности, још увек није било довољно очигледно колико нам је елита поткупљива и спремна на сваку врсту пружања услуга. А, руку на срце, ни Лихт није била „екстремна“ попут својих, у народу омражених колегиница из других НВО; помагала је чак и неистомишљенике попут, рецимо, социолога Слободана Антонића. На опроштајном скупу који је уприличен поводом њеног одласка дошли су скоро сви представници угледних медија, тадашњи министар спољних послова Горан Свилановић, Драгољуб Мићуновић, Мирољуб Лабус и неколико министара републичке владе, али и тадашњи министар одбране Борис Тадић…
(„Раскринкане америчке депеше, нажалост, не откривају период који је, после Ђинђићевог убиства, Тадић провео на челу Министарства одбране, на позицији с које је, како видимо, изграђивао блиске односе с Американцима и одатле се лансирао на чело Демократске странке и на чело државе. Било би лепо, додуше, открити и како је Борис Тадић, уопште, изабран за министра одбране, када пре тога никаквих додира са војним и безбедностним питањима – сем што је био један од чланова скупштинског Одбора за одбрану, колико је јавности познато – није имао“, наводи се у књизи Николе Врзића „Викиликс – тајне београдских депеша“. Многи су, међутим, спремни да се закуну да га је на то место препоручила управо Соња Лихт).

ИЗУЗЕТНА НАТО ПОДРШКА Није била тајна да Лихт има намеру да оснује школу за политичке лидере. Мало је, ипак, било оних који су веровали да ће бити успешна као у претходном послу, који је подупирао Џорџ Сорош. Али, Соња Лихт је знала како да задржи пријатеље којима је претходно помогла, и које је повезивала са моћним људима у свету. Њене везе и познанства заиста су импресивни, а она није била себична. Па је с правом могла да очекује одговарајућу помоћ заузврат, наравно ако и када јој затреба.
Београдски фонд за политичку изузетност (БФПЕ) почео је да ради 2004. године, уз подршку најмоћнијих светских установа, организација и фондација, укључивши и НАТО. И наша сиромашна држава је дала све од себе. Влада Србије је Соњине донаторе, то јест наш новац за Соњу, овако расподелила: Министарство правде, Министарство просвете, Министарство спољних послова, Министарство дијаспоре, Министарство омладине и спорта, Канцеларија за европске интеграције – Тим за социјално укључивање и борбу против сиромаштва, ПТТ… (Исти статус, наравно, не уживају и остале НВО у земљи; нека истраживања показују да се више од половине, регистрованих до 2000. године, у међувремену због недостатка донација угасило).
Сви изнети подаци проверљиви су на сајту БФПЕ, као и чињеница да се износи донација не могу видети. Да нису, цивилно, транспарентни. Прошле године су поједини медији објавили да се БФПЕ укупно, за три године (2008, 2009. и 2010), окористио са 112.950 евра на терет пореских обвезника у Србији. Овај податак никада није био демантован. С друге стране, новинар антикорупцијског портала „Пиштаљка“ Иван Нинић објавио је, пре нешто више од две године, да је БФПЕ од 28. септембра 2007. године до 15. јула 2009. године са Министарством омладине и спорта закључио чак четири појединачна уговора, укупне вредности 10.269.460,50 динара. Ни овај податак није демантован, а може се прочитати на сајту „Видовдана“. Транспарентност за коју се госпођа Лихт тако страствено залагала када су други у питању, могла је да занемари у свом случају јер је као члан Саветодавног одбора БФПЕ седео, и седи, до скоро најмоћнији човек у Србији, бивши председник Борис Тадић.
Иначе, један од најважнијих циљева антрополошке учионице БФПЕ је „подизање јавне свести о питањима релевантним за имплементацију развојних стратегија Србије и даљег тока европских и евроатлантских интеграција“, односно стварања политичких надљуди који ће успети да као сарму прогутају чињеницу да нам је, и после бомбардовања, место у НАТО-у. И то је нова мисија Соње Лихт. Што доказују и њени Безбедносни форуми на којима нам европски функционери и војни експерти доказују да нам је НАТО највећи пријатељ, док им премијери и министри одбране наше земље седе у крилу.
До сада су одржана два таква форума. На првом (15. септембра 2011. године) је, уместо наших хладнокрвних властодржаца, живце изгубио тадашњи амбасадор Русије Александар Конузин и љутито завапио: „Зар у овој дворани нема Срба?“, и истог тренутка постао најомиљенији Србин у Србији. Пре њега говорио је Борис Тадић, а скупу је присуствовао и тадашњи министар одбране Драган Шутановац. Њих ништа није могло да разљути. На Другом београдском Безбедносном форуму, који је одржан у септембру прошле године, једино је агенција „Танјуг“ јасно сажела поруку скупа, али је ниједан водећи медиј није пренео у овој прецизној форми: „Државе Западног Балкана далеко су од стварања безбедносне заједнице, а процес пацификовања региона мора бити одржаван присуством међународне заједнице. Мир мора бити спроведен уз инострану интервенцију, а не вољом учесника у конфликтима, речено је на трибини којом је данас отворен други Београдски безбедносни форум.“
Скупу су присуствовали и највиши функционери нове власти, Ивица Дачић, Александар Вучић и Сузана Грубјешић. Нису показали неразумевање, а ни Конузина овог пута није било да нам „отвора“ очи. Лихтова је истом приликом, лукаво, истакла да страни експерти долазе у Србију на Форум јер верују да Београд и Србија морају бити део опште дебате о будућности региона, континента, па и света

[restrictedarea]

ИНСТИНКТ ЗА НОВАЦ Они који се чуде моћи коју Соња Лихт демонстрира већ деценијама, морали би да схвате колико је њена прича једноставна. Она је само експонирани оперативац различитих моћника у различитим временским периодима. Била је прва и главна када је требало скинути Слободана Милошевића са власти. Практично, она је плаћала (Сорошевим новцем) и финансирала политичке лидере и њихове странке, у мери у којој су се приближавали том циљу. Прво је, све што је могла, уложила у Вука Драшковића, а тек на крају у Зорана Ђинђића и покрет „Отпор“. Омекшани тврдим кешом, јели су јој из руке. Сада је њена нова мисија да денацификује и пацификује Србију, што се не подудара случајно са порукама међународне заједнице. Она просто има непогрешиви инстинкт за преживљавање, и храброст да буде прва и лукаво умерена у одбрани интереса оних који ће те њене услуге знати да плате (погледајте антрфиле „Донатори и партнери“).
Она се одавно одрекла вредности које красе праве интелектуалце и борце за људска права, сажете у краткој констатацији да „наши никада нису на власти“. У време када њене мање мудре колеге трпе последице критика НАТО-а и чудног утеривања демократије бомбама широм света, наша Соња Лихт промовише вредности овог недобронамерног удружења које тек што нас је бомбардовало.
Што се наше новије историје тиче, не зна се ко је први понео штафетну палицу саветника, ко је кога и кад почео да саветује, али ако је то била госпођа Лихт, Борис Тадић јој је џентлменски узвратио. Прича се да је лично учествовао у осмишљавању једне од играчака својој пријатељици – основао је Спољнополитички савет Министарства спољних послова почетком септембра 2007. године, у којем је Соња важила за сиву еминенцију, а онда је убрзо, после смрти Живорада Ковачевића, и званично села на столицу председавајуће. Циљ овог тела био је да осмисли спољнополитичку стратегију наше земље у наредних 10 година. Није најјасније како и шта је све осмишљено, али смо сви могли да се уверимо да смо давали све од себе да се додворимо захтевима странаца (често и више него што се од нас тражило), и да смо оборили светски рекорд у политици уступака. Што се госпође Лихт тиче, њен ангажман свео се на дављење младог Вука Јеремића, кога се трудила да спутава и прекорева кад год је мислила да би требало и да може. А могло јој се. „Освета“ је на неки начин ипак брзо стигла. Он се данас башкари на месту председавајућег УН, а ми се питамо где је „нестала“ Соња Лихт. Али, пре него што се вратимо у сивило свакодневнице остаћемо још мало у времену кад је група пријатеља на власти могла да измишља што год хоће, када су сви могли да буду велики јер нису пристајали да их реалност спутава. Уз подршку западних пријатеља који су их, док је стадо мирно, награђивали боље него икад.
„Госпођо Лихт, ви представљате одговорно ангажовање интелектуалца у политици. Ви сте увек били одлучни у одбрани својих принципа. Током мрачних година увек сте представљали глас демократске савести“, рекао је у септембру 2008. амбасадор Француске Жан-Франсоа Терал, свечано уручујући председници Фонда за политичку изузетност орден „Легије части“, највише француско одликовање. Нешто раније (прво је објављена та вест) председник Борис Тадић честитао је Соњи Лихт: „Годинама сте истрајавали на свом преданом ангажману на одбрани демократских и европских вредности. Хвала вам што сте својим радом допринели побољшању угледа Србије у свету.“
Соња Лихт деловала је мало погурено под тежином свих могућих награда и тешко пребројивих функција за своје европско прегнуће, сва у грандиозном самопрегору саможртвовања за нашу бољу будућност. Већ после првог круга последњих избора, приметно у нокдауну, али још увек надајући се, Соња Лихт је завапила: „Сигурна сам да ће један број бирача после вечерас постигнутих резултата још једном размислити како да гласају.“ Када јој бирачи нису изашли у сусрет, ухватила се за последњу сламку. Била је међу Тадићевим најближим пријатељима који су га наговарали да заборави на повлачење, које је обећао када је честитао Томиславу Николићу на победи. И наговорили су га да донесе самоубилачку одлуку, и кандидује се за премијера. Била је тада категорична да је „прича о победнику и губитнику избора депласирана“, јер је „реч о разлици од неколико десетина хиљада гласова“. Али, помало је и запретила, помињући своје моћне пријатеље: „ЕУ инсистира, поменућу само Карла Билта, Јана Столтерберга, Герхарда Шредера, да Србија има јаку владу како би се убрзано кретала ка ЕУ.“ И још је додала, у стилу учитељице, да ће председник Николић и премијер Тадић морати да науче да функционишу као тим, и што већи напор и један и други учине да кохабитација буде функционална, то ће бити боље за Србију. Како од жељеног није испало ништа, тако је Лихт утихнула.

ТАЈНА ПРОДАЈА „ПОЛИТИКЕ“ И тиховала би ко зна колико да „Политика“, у тајности, преко ноћи није продата, практично, Демократској странци, односно њеном тајкуну Мирославу Богићевићу, и то док је она још увек била председница њеног Управног одбора, иако сама тврди да се продаја догодила три месеца по истеку њеног мандата и да о продаји није знала ништа. Чак се чудила што је бизнисмен Мирослав Богићевић, кога иначе по сопственој изјави и не познаје, најпре негирао, а потом, притиснут доказима, признао да је купио „Политику“. У међувремену, открило се да је куповина обављена још 18. јануара прошле године, када је склопљен уговор о уступању потраживања ВАЦ-а од „Политике“, „Вечерњих новости“ и „Дневника“ фирмама са Кипра повезаним са Богићевићем. А како је све почело?
Прва дужност на коју је Соња Лихт именована после председничких избора 2008. године била је „Политика“, коју је као председница њеног УО требало да очисти од кукоља, тј. евроскептика, свих који нису били спремни да по сваку цену посматрају живот кроз ружичасте наочари од тренутка када су Борис Тадић и његова странка преузели сву власт у Србији. Тада је говорила: „За сада је држава још увек акционар у ‚Политици‘, али ми се сви слажемо да то није добро, да држава не би требало да буде власник. То значи да се мора врло пажљиво, врло опрезно припремити приватизација, а не да се она на нетранспарентан начин нађе у власништву некога за кога не знамо ко је и шта је… Волела бих да се угледамо на ‚Монд‘, тај лист су приватизовали његови новинари. То је мени најчвршћа гаранција, а не неки тајкун. Знате, ја имам нешто што се зове српски инат и одлучила сам да бијем битку заједно са тимом који је дошао са мном и да покажемо свима, па и онима који јако воле да се позивају на патриотизам, да то национално благо не сме да буде урушено.“
Истом приликом само што се није заклињала да не смењује тадашњу главну уредницу „Политике“ Љиљану Смајловић, већ да расписује најдемократскији конкурс који је та кућа икад имала, те да и тадашња главна уредница има право да на њему учествује. Врло брзо се испоставило да од демократског конкурса нема ништа, јер његов победник, Милан Мишић, није изабран на функцију главног уредника. Изабран је Драган Бујошевић, за кога се месецима унапред знало да је фаворит Бориса Тадића.
Крајем те 2008. Соњу Лихт је лист „Блиц“, омиљен у Кабинету председника Тадића, прогласио за најмоћнију жену године. Редакција је поделила одушевљење председника његовом саветницом и другарицом: „Соњин професионални пут је сасвим особен, без афера, доследан у залагању за цивилно друштво, грађанска права и успостављање вредности… Два пута је одбила да прихвати место амбасадора у Вашингтону. Њено место је, уверена је, у цивилном сектору… Зато нема слободног времена да опет, као некада, седи у некој књижари на Харвард скверу у Бостону и чита… А на ‚Блицовој‘ листи најмоћнијих жена у Србији, ове године, нашла се на првом месту. То место јој с разлогом припада“ („Градитељка цивилног друштва“, 6. децембар 2008).
Међутим, када је продаја „Политике“ обелодањена и када ју је Љиљана Смајловић оптужила да заједно са Мирком Цветковићем није заштитила државну имовину већ обрнуто, побринула се да пређе у руке тајкуну демократа, и подсетила је на неправилности тобож демократских избора које је организовала у „Политици“ и окривила за корупцију у корист владајуће странке, Соња Лихт је заборавила на цивилизовану слаткоречивост и попустљивост; њен „Блиц“ јој поново отвара врата, и она ту даје свој последњи интервју до данашњих дана. Лептирица оптимизма као да је сагорела ударајући у заслепљујућу светлост ЕУ, јер после свега она сумња да ће грађани без ње и демократа моћи даље. „Ако се овако настави, Србија неће моћи да преживи“, зато што, појашњава, „превише има парцијалних интереса, личних, страначких, тајкунских“… На констатацију да је први потпредседник владе Александар Вучић продају „Политике“ оценио као политички криминал лаконски је одговорила: „Али правно-формално гледано, један приватни власник је свој удео у власништву продао другом приватном власнику.“ Том приликом је последњи пут прокоментарисала промене у ДС-у: „Тадић је имао велике успехе у вођењу државе у протекле четири године, довевши нас на сам почетак преговора са ЕУ, а то се увођењем ПР амнезије заборавља. То је нечасно…“
И то је, углавном, био крај медијског појављивања Соње Лихт.
Где је жена која је заразно ширила бајку о ЕУ којој смо тежили, којој смо се примицали и примицали, устајали и падали, као оној која нас жељно ишчекује, која нас не одбацује, којој нисмо дорасли, али само што нисмо, па кад нас узме у наручје и стегне, а нама се од лепоте заврти док пропадамо у амбисе холивудског крешенда, резервисаног за филмове са истим таквим, холивудским, срећним крајем. Нестала је јединствено изузетна међу нама, она код које никад није пресахла жеља да нас учини бољим и достојним да са њом поделимо слатке снове о бољем животу, који је једино могућ у обећаном савезу земаља, ЕУ.
По чему ћемо је памтити?
Главни циљ њене школе је (део текста преузет је са сајта БФПЕ) да допринесе изградњи и континуираном развоју демократски оријентисане политичке елите, али и лидера у другим сегментима плуралистичког друштва – у државној администрацији, невладиним организацијама, медијима, култури, судству, синдикатима и пословном сектору. Најпознатији међу њима су, свакако, Јелена Триван и Оливер Дулић, који ће још годинама остати упамћени по похлепи и по потпуном недостатку стида, од којег су их, изгледа успешно, излечили неки од омиљених предавача, попут Драгана Бујошевића, Драгана Јањића, Драгољуба Жарковића, Јове Бакића, Слободана Марковића, Бориса Тадића, Горана Свилановића, Милице Делевић… Да наде за углед ове школе ипак и даље има, потврђује бивша чланица групе „Моделс“ и народни посланик Невена Аџемовић, која се недавно похвалила ‚Првој српској телевизији‘: „Ја се борим за родну равноправност, за права жена, деце, као и права самохраних мајки. Одскора сам се прикључила фонду Соње Лихт, у оквиру којег се боримо за демократију и за једнак третман жена у политици са мушкарцима. Циљ је оснаживање жена на високим политичким позицијама.“
И да, наравно, Соња Лихт остаће упамћена што током последњих година реч није прозборила против Закона о јавном информисању за који се испоставило да је антиуставан, против катастрофалне реформе судства, крађе и корупције у редовима владајућих странака, и можда најпогубније спољне политике или политике сталних уступака коју је кројила заједно са Борисом Тадићем. Није ни чудо што је после оволиког њеног и залагања њених пријатеља, интерес за прикључивање ЕУ тотално спласнуо нарочито код младих. Можда ћемо је памтити и по оптужници за корупцију, односно нечасну продају „Политике“. Отисци њених прстију су видљиви.

Чланство у домаћим и међународним организацијама

Соња Лихт тренутно је председница Извршног одбора Међународног центра за демократску транзицију, чланица већа Европске културне фондације и чланица Саветодавног већа и Женевског већа за сигурносну политику (њен колега је и пензионисани немачки генерал Клаус Науман, кога смо упознали као шефа Војног комитета НАТО-а у време бомбардовања 1999. године, како се може прочитати у „Викиликс – тајне београдских депеша“ Николе Врзића). У Србији је председница УО дневних новина „Политика“ (иако тврди да јој је мандат истекао још у априлу прошле године, не стоји да је бивша, као што се више не помиње да је председница Спољнополитичког савета Министарства спољних послова), затим, чланица Извршног већа женског фонда „Реконструкција“ и Института „Џеферсон“ у Вашингтону и Београду, 2007. године постала је и чланица новооснованог Већа за међународну политику и Одбора за ЕУ интеграције Владе Републике Србије. Из скромности је, ваљда, изостављено да је у Саветодавном одбору Друштва симултаних и консекутивних преводилаца Србије, и чланица Савета Истраживачке станице „Петница“.

Део биографије преузет је са сајта Београдског фонда за политичку изузетност

ДОНАТОРИ (скраћена верзија)

Амбасада Норвешке
Амбасада Швајцарске
Амбасада Велике Британије
Амбасада Сједињених Америчких Држава у Београду
Балкански фонд за демократију
Фонд браће Рокфелер
Фонд Уједињених нација за демократију
Фонд за отворено друштво
Институт за одрживе заједнице
Институт за отворено друштво
Влада Републике Србије
Канада фонд
Канцеларија за европске интеграције Владе Србије
Министарство одбране Велике Британије
Министарство спољних послова Републике Чешке
Министарство спољних послова Финске
Министарство спољних послова Холандије
Министарство спољних послова Италије
Министарство спољних послова Норвешке
Министарство спољних послова Шведске
Програм Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена
Вестминстерска фондација за демократију
Заједнички програм Европске уније и Савета Европе

ПАРТНЕРИ (скраћена верзија)

Амбасада Данске
Амбасада Португалије
Амбасада Републике Француске
Амбасада Велике Британије
Англо-српско друштво
Балкански фонд за демократију
Београдски центар за безбедносну политику
Центар модерних вештина
Центар за европске реформе
Европска иницијатива за стабилност (ЕСИ), Истанбул/Берлин
Институт Европске уније за студије безбедности, Париз, Француска
Кабинет потпредседника Владе за европске интеграције – Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва, Београд Србија
Канцеларија за европске интеграције Владе Србије, Београд, Србија
Министарство одбране Републике Србије, Београд, Србија
Министарство правде Републике Србије, Београд, Србија
Министарство просвете Републике Србије, Београд, Србија
Министарство омладине и спорта Републике Србије, Београд, Србија
Министарство за дијаспору Републике Србије, Београд, Србија
Министарство за државну управу и локалну самоуправу Републике Србије, Београд, Србија
Мисија ОЕБС-а у Србији, Београд, Србија
Национални демократски институт, Београд, Србија
Савет Европе, Стразбур, Француска
Вилтон Парк конференције, Стејнинг, Велика Британија
Женевски центар за демократску контролу оружаних снага (ДЦАФ), Женева, Швајцарска

[/restrictedarea]

14 коментара

  1. *ја сам за медицину* Ееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееее, па То је препознатљива реченица, реч, речца…ничим изазване “чувене” ИНТЕЛЕКТУАЛКЕ и још “чувенијег” СВЕЗНАЛЦА.
    Када би некад , на часовима у школи, уместо течних реченица из уста ученика, јечале поштапалице: еееееееееееее, аааааааааааа, овај, па …. ученикје упућиван ПСИХОЛОГУ, а родитељи би ОДМАХ били позивани да се пружи сва, па и медицинска ПОМОЋ ученику, боље рећи – МУЧЕНИКУ !!!
    МУЧЕНИЦА !!! Добро се “одржала” .
    ИСКРЕНО се надама да је и УВАЖЕНА госпа упућена у ТОМ правцу, ал’ се плашим да је ДОЦКАН за ТУ времешну даму !

  2. РАДОСЛАВ

    Патриотска Србија касни за одбрану себе,свога идентитета а ову
    СОРОШЕВИ студенти успешно полижише задатер растурање државе Србије.Нова генерација наше деце деца нису слушаоци СТАРЕ ДАМЕ.

  3. Ovo je otvoreni neprijatelj zemlje instaliran da srpski gen transformise u kaubojski.Da bi bilo jasnije, to su oni sto nam namecu pedere, narkomane, bratoubilastvo i naravno EU secerlemu.
    Namnozilo ih neverovatno. Jedino seljacko radnicka omladina moze eliminisati ovo zlo zla.

  4. a taj “uzgoj kadrova” ( lidera ili – firera ?!) pokazuje, kako su ‘dva losa’, zaista u stanju da ‘proizvedu’ veceg djavola nego sto su oni sami ?! A za ljudsku dusu, moze da se zakaci – legija djavola, sposobnih da zalude – par hiljada svinja ?! Tuzno i otuzno, pa jos iz “dobrih namera” ?!

  5. Ne slažem se sa ovakim opanjkavanjem Sonje Licht!

  6. Ko je Sonja, šta je po zanimanju i sa čim se bavila.E, došla Merkelova pa je počela čistka ovakvih stručnjaka i dobro je.Ko su njeni pajtosi osim što ste nabrojali, pa i Borko Stefanović, sve moj do mojega…..Dobro je da su je počistili, sve će to Nemačka da sredi…

  7. ovo je zlo nase drzave koju su placali da pljuje na srbiju i sve sto je srpsko.a ove njene nus proizvode od trivanke i dulica i ostalih neka vodi kuci ili kod sorosa.zavili su srbiju u crno sa tadicem i cvetkovicem.a vojsku su unistili tadic i sutanovac.ovaj zapoceo a drugi dovrsio.ali uvek djavo dolazi po svoje.

  8. Sa dobijenim parama,mora se pisat kako gazda kaže.Te nevladine organizacije su nevidjeno zlo a još ovakvi i drugi likovi,više se ne mogu trpet ai mi nemožemo ostat živi pored njihove pameti.Toliko ima savetnika analitišara,direktora,dekontaminatora,da to prevazilazi mogućnost ove jadne Srbije.Kako su Tadić i Šutanovac a i drugi dovedeni bez znanja gradjana na toliko važna mesta u državii istu ojadili i rasturili.Da se ne mučim više ,to je nevidjena sramota a što je najgore takvi se najviše zadržavaju u vlasti i obične su neznalice u sperezi sa stranim elemetima.Sramnoi nevidjeno.

  9. …”који ће још годинама остати упамћени по похлепи и по потпуном недостатку стида од којег су их, изгледа, успешно излечили неки од омиљених предавача ове НВО, попут Драгана Бујошевића, Драгана Јањића, Драгољуба Жарковића, Јове Бакића, Слободана Марковића, Бориса Тадића…”
    Sta dodati ovom sjajnom tekstu? Sto neko ne spomenu Biserko?

  10. MLADA PARTIZANKA PALILA SLAMU….RECE NEKO DAVNO IZ VREMENA CEDE COPASVOG…GROBARA SRBIJE SA NARODOM…ZAR JOS IMA IZRODA IZ KORENA TITA-MASONA?????OPROSTITE NISAM U KURSU-DRAGO MI JE STO SAM SRBIN-SUMADINAC-PRAVI NEPOTKUPLJIV…HVALI TI GOSPODE-AMIN.

  11. Sonja, pa opet Sonja, Nataša, Borka, žene u crnom, pa…pripadaju korpusu “Sramota Srbije”. Tu su, normalno, i Otporaši bez kojih politička izuzetnost ne bi bila kompletna. O medijima, još uvek ne taknutim, da se i ne govori. I nije tu bila neka njena moć, nego, svako je radio svoj posao, od Predsednika do ministara, kao pravi službenici /dan-noć/ u “firmi” koja se zvala Kolaboracija.

  12. MOLIM VAs NE PLASITE DECU…LAKU NOC DECO-DEDA SUMADINAC IZ MOSKVE…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *