Удар на демократију, нацију и државу

Пише Драгомир Анђелковић

Већ дуже време у Србији је удобно бити борац за туђинске интересе, па и нескривени србомрзац. Не само што се то директно материјално исплати, већ представља и заштиту од моралне – штавише и законске – одговорности за скоро било какву злоупотребу. Што значи да се кроз фараонске привилегије и на друге начине (а на рачун свих нас), можда још и више индиректно исплати, софистицирано, па и брутално, исказивати мржњу према Србима и Србији. Повлашћени анти-Срби сматрају да могу да разбију ову државу и њене ресурсе као да су окупациона војска у страној земљи, док од свих осталих очекују да се праве да то не виде. То им је до сада било и омогућено, а да ли ће бити и даље – видећемо. Надам се да неће, али они што мисле да је Србија њихова награда за служење „евроатлантским вредностима“, очито непоколебљиво верују да се ништа није променило, нити ће се променити. То се види и у вези са најновијим нападима на „Печат“, који су изазвани тиме што се наш лист „усудио“ да се бави бахатим арчењем новца грађана Србије од стране руководства куће која се, ваљда уз кумовање Ненада Чанка, као да је у питању држава, накарадно зове „Радио-телевизија Војводине“ (а не нпр. РТВ НС)

ПРИКРИВАЊЕ ИСТИНЕ У каквом је стању, нажалост, наша Србија, говори то што се Ненад Чанак третира као борац за демократију и права „грађана“ Војводине када агресивно насрне на регионално представништво РТС-а у Новом Саду (садашњу РТВ) и разбије његову таблу, док се они који помену злоупотребе у новопеченом РТВ-у омаловажавају и осуђују. Ваљда, људска и сва друга права грађана који воле Србију и поносни су на српско наслеђе, у држави која усваја „евроатлантске стандарде“, и не постоје. Зато они који раде у прилог њихове имплементације, имају сва уставна и неуставна права и слободе!
То је и нормално у земљи у којој се многи борци за „људска права“, „независно новинарство“, „децентрализацију Србије“ и слично, заправо само заклањају иза тих вредности, док се, стиче се утисак, на нашу штету брутално боре за геополитичке и друге интересе неких нама географски ближих и даљих држава и народа. Соња Бисерко и њен Хелсиншки одбор у Србији (ХОС), довољно је и погледати разне њихове списе, промовишу ратну пропаганду оних са којима су Срби били у сукобима током деведесетих година, те на друге начине раде њима у прилог. Није џабе дотична госпођа од стране Стипе Месића – познатог хрватског „борца за људска права“ – одликована!
Да Наташа Кандић мисли „велика Албанија“ када каже „људска права“, неодољиво ми делује сваки пут када се сетим да је, седећи у почасној ложи, присуствовала доношењу нелегалног сецесионистичког акта од стране албанских политичара на Косову и Метохији 2008. године, те да је томе ударнички аплаудирала. А шта има у виду Ненад Чанак када говори о тзв. републици Војводина, сликовито се види из чињенице да је 2002. године био почасни гост на загребачком концерту чији је назив био „Сријем Хрватској“.

[restrictedarea]

ВОЈВОЂАНСКИ ПАШАЛУК Шта мисли Динко Грухоњић када говори о „независном новинарству“ или „аутономији Војводине“? Не би требало дубље анализирати његов говор мржње да би се закључило да се у његовим визијама Србији и Србима не пише добро. И није битно ако је своје старо име (нпр. Сабахудин) променио за ново Динко, које је погодније за војвођански задатак који обавља. Неко ће рећи, срам вас било, бавите се националним пореклом грађана Србије. А што да се не бавимо? Неко нас пљује и поткопава нам државу, а ми да се још правимо да се наводно бори за демократију. Није него. Доста је било да нас праве лудима, а ми још томе и кротко асистирамо.
Ако Грухоњић или неко други жели да се бори за исте принципе за које се залагао Алија Изетбеговић – нека оснује фондацију њему посвећену, па са тих позиција нескривено делује. Србија је толико демократска земља да би у њој свако ко то жели могао легално да лобира за интересе Сарајева или велича „лик и дело“ поменутог предводника исламистичких бојовника из периода њихове агресије на Републику Српску. Није потребно да у функцији својих циљева злоупотребљава идеју слободног новинарства.

ШОВИНИСТИЧКА ЛИГА Током деведесетих година радили су против српских интереса, али су их бар финансирали наши непријатељи. Ствари су се постепено мењале нагоре током првог миленијума 21. века. Прво су њихови страни ментори разним уценама изнудили да тај део „нашег“ невладиног сектора буде обилато финансиран из српских фондова, те да им сви медији буду широм отворени. Тако су на „сребрном послужавнику“ добили уз овдашњи евроатлантски, и наш национални медијски простор за ширење својих идеја, док је упоредо у новинама и електронским средствима масовног информисања било све мање простора за оне који воле Србију и Српство. Затим се отишло и корак даље. Крајем прошле декаде анти-Срби разних нијанси почели су да преузимају и важне државне културне институције, те да се инфилтрирају у ресорна министарства и друге структуре.
Држава Србија је тако све озбиљније почињала да ради против себе. Београд је доприносио изградњи накарадне косовске квазидржавне творевине, помагао је бујање сецесионистичког корова у Војводини, трасирао пут за даљу културно-идентитетску ерозију нашег националног бића… Сви који су томе доприносили величани су као заговорници прогреса и демократије, а они који су се томе опирали, омаловажавани су и проглашавани мрачњацима, као да је срамота волети свој народ и државу. А да ствари буду и горе, они који га омаловажавају то често и не раде са позиција неке истинске мондијалистичке идеје. Каква год била, она мора да буде универзална, а у нашем случају се ради о промовисању албанског, босанско-муслиманског и хрватског шовинизма или бар интереса тих народа, док се гази по свему српском.

ТЕСТ ХРАБРОСТИ Стога, много више смисла има да се покрене нпр. доношење закона о антисрбизму, налик ономе који у неким земљама постоји када се ради о сузбијању антисемитизма него да се прича о забрани покрета „Наши“. Срби су у 20. веку, пропорционално својој бројности, страдали колико и Јевреји, ако не и више, а док се они за истину о злу које им је учињено, те против деловања у прилог нечега сличног у будућности, боре и далеко од Израела, ми допуштамо да стубове наше државности и идентитета неки руше усред Србије. Докле ћемо тако? И где ћемо стићи ако убрзо радикално, бар на плану односа према сопственим националним интересима, енергично не променимо курс? О томе би требало да размислимо док читамо најновије нападе на „Печат“.
У праву је Емерсон: „Велики део смелости је одважност да се нешто уради пре других.“ Ако садашња власт снажно и прецизно не удари у политичко, медијско и НВО змијско легло антисрпства у Србији, лоше ће проћи. Њена благост и уздржаност биће хваљени док не допусти да се неки послови обаве, а онда ће, већ истрошена, бити елиминисана. У њеном интересу је да то што пре схвати!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *