Танки живци самоуког Ђиласа

Пише Миодраг Зарковић

Градоначелник Београда и председник Демократске странке некако је успео да заврши факултет,  а да не зна ни најопштија места из градива за основну школу – што га не спречава да јавности држи лекције управо у вези са питањима у која је срамотно мало упућен

Некада давно, у неком другом животу, Драган Ђилас је можда и славио Српску нову годину. Протекле седмице, међутим, то му се није омакло. У понедељак, 14. јануара, у пола десет ујутро, док је пристојан свет водио огорчену борбу са последицама цивилизацијског судара између мамурлука и радног времена, градоначелник Београда је свеж и одморан гостовао у „Кажипрсту“ на Б92. У студио омиљене му од комерцијалних телевизија стигао је савршено очуваног и гласа и стаса.
Нарочито гласа: емисија је трајала уобичајених пола сата; неких пет минута је потрошено на смушена питања водитељке; у преосталих 25 минута нападно живахни гост је урлао! Њему својствена менаџерска незграпност никада раније није била толико звучно разарајућа као дотичног јутра, када је председник Демократске странке виком могао да расани сваког гледаоца намерника. Драо се на камере, на водитељку, на Србију, на садашњу власт, на претходну власт, на своје страначке кадрове, на школске другове своје деце… Оперском певачу би задрхтале гласне жице, али не и Драгану Ђиласу, који је на крају емисије деловао као да се тек загрејао и да би био у стању да галами барем до „Кума 2“, приказаног сутрадан увече.
(Тоналитет је упристојио једино док је говорио о Александру Вучићу, коме је одао дирљиво признање на „борби против корупције“.)
Толика бука била је врло делотворна. Домаћици емисије, иначе склоној разноразним видовима збуњивања, разјареност госта додатно је завезала језик. Зато су неки од Ђиласових антологијских бисера, излетелих у његовом гневу, остали без реакције водитељке, па су прошли незапажено. Рецимо, следећа изјава:
„Све што се у Србији десило у последњих сто година добро, дошло је из Европе. Ми смо писменост добили од људи који су се у Европи на бечким високим школама, као Вук Караџић, образовали. Уставе су писали наши људи који су ишли на ‘Сорбону’. Значи, то је та Европа којој ми тежимо. То су европске вредности, а не 100 милиона из неког фонда.“
Занемарићемо овде беспризорну тврдњу да је из Европе дошло „све што је добро у Србији“; то је Ђилас иовако преписао, није то његова изворна „мудрост“, већ ју је покупио од расних другосрбијанаца, за којима нагонски трчкара у својим идеолошким лутањима. Задржимо се зато на његовом личном „доприносу“ историографији, тј. на помињању Вука Караџића. Имамо, дакле, јединствен случај да парламентарном странком руководи човек који мисли да се Караџић образовао по „бечким високим школама“! Ђилас је некако успео да заврши основну школу, а да ипак не зна да је Вук Караџић био самоук – што се ваљда у свакој Вуковој биографији истиче као једна од основних чињеница из његовог детињства и младости!

[restrictedarea] То није лапсус, већ својеврсна оптужница против образовног система из којег је Ђилас испливао онако како је испливао, када је пре двадесетак година надобудном дрскошћу приграбио уносно звање „студентског лидера“. Као што Ђиласово кукумавчење о политичком прогону који се, наводно, спроводи против њега и његових „демократа“ – да, он је заиста способан да истовремено и виче и кукумавчи, а да буде једнако неуверљив у оба – представља својеврсну оптужницу против наказног политичког система који је управо Ђиласа изнедрио као градоначелника српске престонице и једног од најутицајнијих појединаца у држави. Ђилас јесте у праву када се згражава над „таблоидизацијом“ медија и над извесним нападима на њега који су заиста изван граница доброг укуса, али он је тај који је такво устројство медијске сцене поспешивао годинама уназад, и то тако што је маркетиншким монополом хушкао на своје политичке противнике управо ова гласила која данас, после промене власти, њега нападају. И не само на политичке противнике, већ је своје медијске кербере хушкао и на обичне смртнике, попут навијача осуђених да су убили Бриса Татона: тог септембра 2009, похапшени навијачи били су изложени незапамћеном медијском линчу, према којем све ово што као погађа Ђиласа делује као дечја игра; у том линчовању, градоначелник Београда свесрдно је учествовао, што посредно, преко гласила која је тада стопроцентно држао у шаци, што непосредно, постављањем уличне табле на којој је исписао окривљујући пресуду навијачима пре него је судски поступак био и отпочет.
Последња особа у Србији која би смела да прича о личној угрожености, образовању, историјским поукама и друштвеним вредностима, јесте Драган Ђилас. А поготово му не би требало дозвољавати да о свим тим темама наклапа онако неконтролисано, како му је било дозвољено у првом овогодишњем „Кажипрсту“.
(Узгред, градоначелниче: срећна вам Нова година. Знате ви која.)
***
Кажу да папир све трпи, али изгледа да екран показује још већу толеранцију од старе, добре хартије. Протеклог понедељка је, наиме, глумица Неда Арнерић гостовала у „Београде добар дан“, узалудном квазизабавном поподневном програму на „Студију Б“. Како је то већ обичај када покондирени и приучени водитељи ћаскају са глумцима, па падају у несвест пред њиховом „уметничком“ каквоћом, разговор се већ на самом почетку дотакао изанђале, прежвакане, напорно досадне „дилеме“ о томе колико глумац успева да очува сопство. И, рече Неда Арнерић том приликом:
„У глуми мораш да будеш свој, јер ако ниси свој, не можеш да будеш ни туђ.“
Колико смо као друштво ниско пали, када нам лекције о очувању сопствености држи особа која је, нема томе ни пуних десет година, у мишју рупу побегла док је Бојан Пајтић лагао васколику јавност да она није обична жена, већ пројектил типа Бодрум-Скупштина-Бодрум?!
***
Кажу да телевизија много лаже, али није ни интернет ништа бољи. РТС је о маратонској седници Скупштине, завршеној у глуво доба ноћи између суботе и недеље претходног викенда, у својим информативним емисијама сутрадан приказивао врло коректан петоминутни прилог о скупштинској расправи и њеним закључцима. Тај прилог је окачен и на сајту Јавног сервиса; уз прилог је пуштен и његов транскрипт, у виду пратећег текста; али, уз један додатак: на сам почетак текста накалемљен је уводни пасус, којег напросто нема у телевизијском прилогу. Разлог за ову необичну интервенцију вероватно лежи у следећој реченици спорног пасуса: „И представници Срба са Космета јединственог су става да је добро то што је усвојена Резолуција која, како кажу, представља напор Београда да се дође до позитивних и реалних решења.“ Такве тврдње нигде нема у телевизијском прилогу. Можда зато што је упадљиво нетачна.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. iz evrope su tri cetri puta stigle i bombe,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *