Почетна / Култура / СУДАР СВЕТОВА У ЛИКОВНОЈ 2012.

СУДАР СВЕТОВА У ЛИКОВНОЈ 2012.

Montiljo Lebdenje

Пише Дејан Ђорић

У мноштву сталних дешавања тешко је разбрати шта је вредно, а питање је колико су и ликовни критичари поуздани водичи у џунгли званој уметност. Важнији можда од феноменолошког је идејни моменат, од стране Министарства културе помагана авангарда у рату је са уметношћу традиционалнијег типа… 

Ликовну 2012. годину обележио је судар светова, сукоб естетских схватања и израза. У мноштву сталних дешавања тешко је разбрати шта је вредно, а питање је колико су ликовни критичари поуздани водичи у џунгли званој уметност. Сваки уметник за себе мисли да је најбољи и у том свету стално подгреваних сујета није лако кретати се, а још теже га је промишљати. Важнији можда од феноменолошког је идејни моменат, од стране Министарства културе помагана авангарда у рату је са уметношћу традиционалнијег типа.

ДОБАР, БОЉИ, НАЈБОЉИ… Сликарству, вајарству и графичким уметностима лоше се пише и у новој политичкој клими, то су биљке које се секу или препуштају да увену. Ћушнути да таворе и ћуте, најбољи уметници изгубили су упориште и у УЛУС-у, старој сталешкој организацији, па уметничка професија на многим нивоима губи достојанство. Искусне историчарке уметности, кустоси, месецима не добијају плату и не воде програм УЛУС-а, којим харају аматери изазивајући скандале да чак и полиција мора да интервенише, а са седница беже позвани новинари. Традиционалне изложбе као „Октобарски салон“ стигле су до самог дна, до ђубретарске естетике, па није узалуд Драган Малешевић Тапи деведесетих година позивао публику да донесе смеће као уметнички прилог изложбама наших елитних познавалаца које је назвао „стручњаци за ђубре“. Тако катастрофалну и намерно упропашћену ликовну сцену Србија никада није имала и зато ће као својеврсни апел надлежнима који или ништа не раде, или раде лоше „Печат“ сумирати протеклу ликовну годину у два наставка. Први се односи на уметност, а други на антиуметност.
У свеопштем расулу илустратор и карикатуриста Младен Ђуровић, брат познатог сликара Жељка Ђуровића, поставио је нов стандард за прву изложбу, већини уметника недостижан. Не само да је у београдској Галерији „Прогрес“ изложио слике већих формата које ни по чему нису сличне братовљевим, не само да је у питању ликовно зрело и доследно остварено сликарство, већ су изложбу пратили каталог, монографија и изванредна организација. Школован на сликарском одсеку београдског Факултета ликовних уметности, Младен Ђуровић успео је да се отргне од јаловог потуцања по редакцијама, које афористичари и карикатуристи опседају и тероришу и да покрене часопис „Ентеријер“, елегантни магазин за културу живљења, али и да се одвоји од дизајна и уређивања и искаже као сликар. Светозар Радојчић, отац модерне српске историје уметности, говорио је да ако се за неког каже да је добар сликар, то би требало прихватити с резервом, а ако се тврди да је велики, одмах би требало у њега сумњати. Волели бисмо да упитамо уваженог професора како је онда уопште могуће квалификовати уметничка дела, које речи пронаћи и да ли би о свим живим уметницима требало говорити тихо, погнуте главе и са омаловажањем? Младен Ђуровић је добар сликар и то би требало рећи јасно и гласно, с њим би могла да се поноси и већа средина од наше.
Сличан продор направио је још само доста млађи сликар Саша Монтиљо. После излагања по мање угледним галеријама, организовао је ретроспективну изложбу од тридесет слика у свечаном холу „Народне банке“ на Славији, сјајном, али недовољно потврђеном галеријском простору, отвореном пре неколико година са већом изложбом Оље Ивањицки. Монтиљо намерава да сваких десет година обележи свој рад издавањем монографије, што такође подиже стандарде посрнуле српске ликовне сцене на којој је уврежено мишљење да је књига о нечијем стваралаштву вид епитафа, обележје на крају каријере. У ликовно организованијим срединама такво размишљање је сумануто, монoграфија је уметнички предмет са којим сви добијају – уметник, публика, издавач, галеристи и колекционари. Немају узалуд наши најбољи сликари попут Љубе Поповића и Владимира Величковића по петнаестак монографија, а имао их је и Иван Мештровић, прве још као млад уметник. Реч је о томе да у такав пројекат могу да уђу само способни и вредни ствараоци, те да је мање успешним проблем и штампање каталога.

[restrictedarea]

УДЕС ЦРТАЧА И ВАЈАРА Док су сликари и даље каткад у жижи јавности, цртачи и вајари скоро да су нестали из галеријског света, први зато што не могу да живе од свог рада, а други због проблема са остварењима, од набавке скупог материјала, недостатка простора за његову обраду до складиштења, продаје и потпуног недостатка јавних поруџбина. Одлична идеја Милоша Шобајића о парку монументалних скулптура које би се прво виделе на улазу у Београд са аутопута, никада није остварена. Тим пре су добродошле вајарске изложбе да би се та уметност која све мање занима и студенте вратила у јавни живот. На дрвету српске уметности умиру главне гране, графика је одавно нестала, па није узалуд Леонид Шејка писао о „цветању мртвих грана“, предвиђајући општи расап ликовних вредности. Изложба Владана Мартиновића у београдској Галерији „УЛУС“ није била драгоцена само зато што је идејно чисто и доследно објединила стваралаштво овог скулптора у теракоти и венчачком мермеру. У питању је један од најбољих српских скулптора, посвећеник свог посла и врхунски познавалац камена. Његове одбране скулпторске професије на „Ју тјубу“ памте се и по којој псовци, јер је Мартиновић фанатик који се бави искључиво радом у мермеру, али је исто тако и ванредан мислилац када је скулптура у питању. Још је занимљивије да је један од ретких, ако не и једини, који је у време бурних осамдесетих доживео судбоносни преображај. Напустио је првобитне инсталације и просторне експерименте (који су кад је он у питању такође били засновани) и окренуо се тешкој уметности камена и мацоле, у којој га у заседи чекају генији прошлости и модерности. Он жели и може да се огледа са најбољима, а не са савременим ветропирима који себе сматрају уметницима. Изложио је монолите обрађене немануелним средствима, остављајући траг на полираним белим стубовима помоћу воде, песка и хемикалија, дајући изглед скулптури какав би имала кроз неколико векова. Мартиновић уводи у скулпторство време и природне процесе као стваралачке факторе у духу свог трагања за савршеном формом и настојања да приближи човека камену.
Да нису вредне само прве изложбе и оне запуштене уметности, дебитантске и уметности у нестајању, сведочи искусна сликарка Љубица Радовић. Поново је Галерија „УЛУС“ у Кнез Михајловој била поприште метафизичког сукоба различитог схватања ликовности. У време када њени савременици одустају или све лошије сликају, она се мудром тактиком узвисила над многима у својој генерацији. Не излажући често, настојећи пре свега да промисли сваку слику, ова школована уметница и германиста наставила је да се усавршава. Њена вишемесечна студијска путовања, проучавање стручне литературе и интересовање за културолошке проблеме, учинили су је не само једном од најобразованијих наших сликарки која с правом држи до себе, већ и ствараоцем који лагано стеже свој систем и подиже уметнички ниво. Сликари више не користе наге моделе и не проучавају историју, психологију и употребу боје, али она то чини и зато не изненађује да је њена изложба била једна од ретких у протеклој години на којој су радови продати, постало је значајно имати њену слику. Било да гаји своје мачке, брине се о графичком изгледу каталога, одабире стране и домаће писце за уводне текстове, подучава ученике или слика, Љубица Буба Радовић то чини са много култивисаности, али и оштрине, без компромиса постављајући људе и ствари тамо где им је место.

ШЕЈКА – ПОДВИГ У „ХАОСУ“ Најзначанију изложбу у протеклој години организовала је приватна београдска Галерија „Хаос“. Власница Галерије Борка Божовић учинила је културни подвиг успевши да сакупи већину цртежа Леонида Шејке расутих по државним и приватним збиркама, мада их има још који нису изложени и других којима је тешко ући у траг. Због изванредне посете прва ретроспектива цртежа овог генијалног ствараоца трајала је два месеца. Његов значај је препознат и у свету – у Немачкој је објављена прва његова монографија у понечему боља од наше. Шејка је био посвећени цртач који је цртао и по кутијама цигарета које је пушио, цртао је скице, припремне студије за слике, али и самостална ремек-дела којима је узигао цртачку уметност. Данас његови радови нису изгубили на актуелности, занимају младе, оне који о њему ништа не знају или су стекли погрешно мишљење. Шејкине собе, нагомилавања, мимикрије, прикази органских и езотеријских активности, центрирање језгровитих форми, одају цртача који је страсно испуњавао белину папира са хиљадама ликова, створења, предмета и забелешки. Такав цртеж не постоји ни у историји старе, нити нове уметности, и зато је свака његова изложба догађај који изазива пажњу различитих генерација. Уметнички фотограф Жељко Радовић дао је свој прилог овој смотри (у Галерији је било и вече сећања на уметника, на којем су говорили Слободан Машић, Ирина Суботић, Предраг Ристић и Слободан Шијан) као донатор фотографија за предстојећу монографију цртежа, у чему би Галерији „Хаос“ неопходна била помоћ Министарства културе.
За ову Галерију је у 2012. години везана и друга значајна изложба – ретроспектива цртежа Лазара Возаревића која је уследила после његове ретроспективе слика у Галерији „РТС“. Као и Александар Томашевић, Возаревић је неправедно потиснут уметник. Био је доцент Ликовне академије у Београду, човек чврстог кова, принципијелан и ликовно самосталан. Рођен 1925. у Сремској Митровици, био је препознат од париских критичара, па му се дела налазе у значајним светским колекцијама. Избио је брзо у прве редове српског поратног сликарства, можда и испред својих професора. Умео је да захтева од студената проучавање кубизма без обзира на то да ли их занима, али је као сликар успео да сједини искуства међуратне авангарде са иконописом, кубизам са византијском фреском и да створи потпуно оригинално сликарство у духу идеје Светог Саве да смо ми Исток за западну и Запад за источну културу. На индивидуалном плану, иза Лазара Возаревића остале су анегдоте које посредно сведоче о човеку необичних поимања и снажне воље. На естетском нивоу, међутим, систематски и бескомпромисно показао је шта значи бити сликар, свој приватни и јавни живот, сан и јаву, преобразивши храброшћу. Већ од почетних галеријских наступа, као што је изложба из 1952. године која је међу првим отворила нашој уметности савремене путеве, увидело се да је Возаревић крајње озбиљан уметник. Смелошћу и снагом његовог дела био је изненађен и Мило Милуновић. Ту метеорску појаву подржали су домаћи, француски и италијански критичари, а он је налик Игору Васиљеву, Слави Богојевићу, Милану Поповићу и Урошу Тошковићу, једна од митских, легендарних фигура, уклети сликар, око чије смрти постоји више верзија. Било коју фази његовог стваралаштва да посматрамо, почетну, под снажним утицајем Пикаса, ону у којој се помоћу естетике иконописа ослобађао Пикаса, али не и модернизма, или последњу, у којој је знаковно уздигао до иконичког, Возаревића одликују монументалност, отменост, снага и чврстина. Можда зато што је до краја, без остатка, улагао себе у слику, у извођење, у савршенство настајања (што га је коштало живота, отровао се испарењима боја), у чин сликања као ритуал, његова дела су као кристали, синтетичка, мистична, са хипнотишућим одсевима светлости. Успео је да помири крајње удаљене и супротне светове и да их принесе на огњени начин – визијом.

КВАЛИТЕТ МИМО ПРЕСТОНИЦЕ Да се квалитетне изложбе одржавају и изван Београда доказују самостални наступи Томислава Сухецког у Великој сали Градског музеја у Вршцу и Миомира Мише Вемића у Градској галерији у Пожаревцу. Можемо их сматрати реалистима, експресионистима или сликарима које одређује ирационалност, међутим, они су можда само нови мајстори епског, највреднијег у српској и црногорској култури, епике која је узвисила Његоша, Лазу Костића и Петра Лубарду. Знајући да се етос и етнос не могу потрошити у савременом уметничком супермаркету, да је то оно што остаје после малих сценских кретњи званих академизам или авангардизам, Сухецки и Вемић су свако на свој начин храбро просликали, не страхујући од ауторитета, јер је за њих једини ауторитет слика. Дело Милана Коњовића такође је имало епску димензију, али не тако здраву, повезану са исконским и искварену хиперпродукцијом. Сликати у епском духу, говорити чистим народним језиком, не значи представљати гусле и опанке како мисле псеудоавангардисти (постоји ли већи националиста од зенитисте Љубомира Мицића, оца српске авангарде), већ заћи иза, тамо где је прво и крајње, исходиште и источиште, обратити се ономе чему и Старац Вујадин, српски Хомер Филип Вишњић и Св. Симеон Немања. Уместо да негују љупке ликовне вртиће, двојица мајстора запутила су се тамо где ударају громови.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Pa SNS bi morao da se zapita hoce li vec jednom da se zalozi za umetnike i kriticare koji su toliko propatili tokom pogroma u izvedbi konceptualnih DS jurisnih odreda jer su bili predani slikari odnosno predani vajari. Da se SNS profilise u i u tom smislu. DS ne samo da je imao svoje umetnike koje je podrzavao iz sve snage nego i citavu umetnost koju je podrzavao a koja je bila na liniji globalizma i nacionalne izdaje. Bilo bi dobro da Dejan Djoric sledece godine pohvali neku izlozbu u KCBu recimo ili Domu Omladine Beograda. Ili Salonu Muzeja Moderne u Pariskoj jer ce to znaciti povratak pravih stvari u Beogradu i Srbiji i to u najboljim prostorima. Nadam se. Iskreno se nadam da ce to da se dogodi..




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *