Почетна / Регион / Строго цензурисана истина

Строго цензурисана истина

Пише Ања Вујевић

Сведоцима одбране др Радована Караџића се или забрањује да сведоче, или се из њихових изјава избацују најзначајнији делови којима се у потпуности мења црно-бела слика о рату у БиХ. Суштина тих цензурисаних и за Хашки суд непожељних изјава јесте то да се њима доказује да су Срби водили одбрамбени рат

О раду Хашког трибунала тешко је данас рећи било шта што већ није речено. Ипак, у ризници скандала сатканој од политичких оптужница против српског војног и цивилног руководства, неутемељених пресуда против Срба, али и шокантних ослобађајућих пресуда у случајевима ретких процеса против Бошњака, Хрвата и Албанаца, једна од најтамнијих мрља на образу овог квазисуда јесте оно што се управо одвија пред очима читавог света. Осионо, бахато, неаргументовано, Хашки трибунал ускраћује право на одбрану првом председнику Републике Српске др Радовану Караџићу. Сведоцима одбране др Радована Караџића се или забрањује да сведоче, или се из њихових изјава избацују најзначајнији делови којима се у потпуности мења црно-бела слика о рату у БиХ. Суштина тих изјава јесте да се њима доказује да су Срби водили одбрамбени рат и да су све њихове активности подузимане као одбрамбени акти пред муслиманским злочинима. Др Караџић је оптужен за злочине против човечности у сарајевским општинама, али је његовим сведоцима забрањено да говоре о страхотама које су проживели у Сарајеву – о логорима и патњама кроз које су прошли, али и о томе да је српска страна у потпуности поштовала Женевски конвенцију када су у питању припадници остала два народа.
„Печат“ је имао увид у један број забрањених и редигованих сведочења сарајевских логораша, а међу њима су и сведочења Бранислава Дукића, Радојке Пандуревић, др Милана Пејића и Горана Сикираша. Објављујемо делове ових потресних сећања.

Бранислав Дукић
„Четници једући сланину могу пуно да издрже“

Претресно веће Хашког трибунала, у новембру месецу, одлучило је да у потпуности забрани сведочење председника Удружења логораша РС Бранислава Дукића, оценивши да је „његов исказ нерелевантан за одбрану“.
У забрањеној истини Дукић је навео да је ухапшен 18. априла 1992. године када су у његов стан упали муслимани наоружани аутоматским пушкама и са зеленим тракама око главе. Међу њима је, како наводи Дукић, био и Исмет Агић звани Миш, физички радник у Фамосу, ометен у развоју.
„Одвели су ме у Основну школу ‘Алекса Шантић’, где сам затекао многе Србе, како мушкарце, тако и жене… Затворили су ме под изговором да имам пушку, а ја сам имао ловачку пушку. За њу сам имао уредну дозволу. Током ноћи, у школу је доведено око педесетак Срба. Међу онима који су их доводили по грубости су се истицала двојица. Звали су их Цико и Тркач. Те ноћи је убијен Ратко Стјепановић, који је био технолог у ‘Фамосу’“, наводи Дукић.
Он истиче да су га сутрадан пустили. Међутим, убрзо је мобилисан у тзв. радни вод, у којем је сакупљао смеће, чистио улице, канализацију, цепао и истоварао дрва…
„Одводили су нас и на положаје бошњачке Армије БиХ, где смо копали ровове, траншее и заклоне. Због понижења која смо трпели одлучили смо да покушамо бег преко Игмана. У бекство смо кренули 9. септембра 1994. године, али су на Игману ухапсили 156 Срба. Међу њима сам био и ја. Оно што смо потом доживели и шта су нам радили, мислим да не би радила ни Хитлерова нацистичка војска. Та ноћ је била паклена. Целе ноћи одјекивали су јауци“, стоји у Дукићевом исказу.
После два месеца мучења у логору затвору у стамбеној згради у Улици Игманског партизанског батаљона, Дукић је пребачен у логор у касарни „Виктор Бубањ“ где се данас налази Суд БиХ.
Приликом спровођења у „Виктор Бубањ“ проживели смо праву тортуру и у касарну смо доведени полумртви. Када су увече српски радио и ТВ пренели да смо испремлаћивани и доведени у критичном стању у логор, управник логора Рамиз Подруг је изашао и рекао: „Дукић, резервни војни официр, ради за КОС. Он је успео да јави својима да се налази у касарни и зато га водите у ћелију број један!“ За мном је у ћелију ушао Мујо, висок и црн, стар око 30 година… Од батина сам се онесвестио. Када ме је извукао у ходник да дођем к себи, канту воде је на мене просуо Рамиз Делалић Ћело. Потом су ме одвели код неког назовилекара. Он ми је заврнуо кошуљу. Када је видео да сам сав модар и црвен, подсмешљиво је рекао: „Видиш, мој Мирсо, како четници једући сланину могу пуно да издрже“, наводи Дукић.
Бранислав Дукић тврди да су батинања у касарни „Виктор Бубањ“ била свакодневна и да су у ћелије у којима је било простора за једног човека гурали по 17 логораша.
„Било је и војних лица, а сећам се једног пуковника који је ухваћен у ‘Шибици’ у Пофалићима. Он је одведен у подрум касарне и више се никада није вратио у ћелију. Пре саслушања, у касарну је дошао Амор Машовић и рекао: ‘Ово до сутра све побити и стрпати у најлон кесе да их разменим’“, наводи Дукић.
Он додаје да је организована и фарса од суђења, на којој су му одрезане две године затвора. Дукић истиче да су њему првом судили под оптужбом да је организовао излазак више од 3.000 Срба из Сарајева и да је „спроводио етничко чишћење“.
„Пред одлазак у Централни затвор из касарне ‘Виктор Бубањ’ из моје ћелије су извели све логораше, а мене су оставили самог. Натерали су ме да певам ‘Ој, Алија, ти си наше цвеће, читав ислам за тобом се креће…’ Око десет увече су ми у ћелију убацили нагог човека, који је био сав истетовиран. Стражари су му наредили да каже ко је и шта је. Он је рекао: ‘Ја сам Златко Квасина, највећи предратни криминалац у Сарајеву. Осуђен сам на 18 година затвора и лежао сам девет година на Голом отоку. Пошто тамо нисам знао шта је жена, волим мушкарце и дошао сам вечерас да те силујем.’ О овом више не желим да причам“, наводи Дукић у својој исповести коју хашке судије нису хтеле ни да чују, истичући на крају да је размењен тек 20. јануара 1995. године.

[restrictedarea]

Радојка Пандуревић
Терали су ме да се крстим целом шаком и да вичем: „Алаху егбер“

За разлику од Дукића, коме уопште није дозвољено да сведочи, Судско веће је сведоку Радојки Пандуревић дозволило да говори само о периоду пред почетак рата и њеним предратним активностима у ОО СДС Хаџићи (једна од општина која је пре рата била у саставу Сарајева), док јој је у потпуности забрањено да сведочи о страхотама које је током 44 месеца тамновања преживела у логору „Силос“ у Тарчину. Дакле, суштину још једног сведочења које говори о односу муслиманских власти према Србима, тортурама кроз које су прошли сарајевски Срби, Хаг опет није желео чак ни формално да чује.
Описијући своје хапшење и затварање у логору, у цензурисаном делу изјаве она наводи:
„По мене су дошли у мају 1992. године, а када су ме довели до куће Авдије Субашића, тамо ме је одмах ошамарио Рефик Туфо и назвао четничком курвом. Туфо је био командир полиције у Тарчину и имао је главну реч у убрзаном наоружавању муслимана заједно са командиром полиције у Пазарићу Наилом Хујићем. Он је био коловођа напада на село Брадину 26. маја 1992. године, када је побијено и заробљено много мештана“, наводи Пандуревићева.
После целодневног малтетирања, наводи се даље, „навече око 19 часова су нас одвели у Друштвени дом, а потом у логор ‹Силос› у Тарчину, где су нас дочекали управник Бећир Хујић и његов заменик Халид Човић који су пре рата радили као васпитачи у Централном затвору у Сарајеву“.
Четвртог јуна 1992. године, наводи се даље, у логор „Силос“ су дошли припадници ХОС-а, које је управник логора Бећир Хујић претходно најавио као „контролу“. ХОС-овци су одмах по уласку у логор почели да туку и муче заточене мушкарце, да им гасе цигарете по телима и да их терају да једу опушке, сапун и камење.
„По спрату ‘Силоса’ су се кретали Енвер Дуповац и Авдија Субашић који су показивали кога би требало тући. Лазара Крстића су почели да кољу, а после тога су га натерали да себи поспе канту фекалија на главу како би изазвао инфекцију. Лекарска помоћ му је пружена тек када се рана уцрвала. После тог оргијања су ушли у моју ћелију, натерали ме да се скинем нага и да се угризам док ми крв не потече. Терали су ме да се крстим целом шаком и да вичем:’Алаху егбер’… Од мене су тражили да им кажем где сам сакрила новац, претећи да ће ми убити кћерку“, наводи Радојка.
Свакодневно, према њеном исказу, „Силосом“ су одјекивали јауци и крици, а крв се могла видети свуда по зидовима ћелија и ходницима.
„Батинање је трајало док жртва не падне у кому. Најчешће су тукли по глави, бубрезима, слабинама, полним органима… Услови живота у ‘Силосу’ су били испод сваке границе. У току 24 сата добијали смо по једну шниту хлеба и пет до шест кашика неке чорбе која је била кисела и није била адекватна ни за исхрану животиња, а камоли људи. Касније смо сазнали да су стражари урнирали у ту чорбу и давали нам да једемо“, навела је Пандуревићева у писаној изјави.
Она наводи да су затвореници умирали од жеђи и глади, и каже да су први умрли Богдан Вујевић, Петко Крстић, Обрен Капетина и Васо Шаренац, док је Миленко Милановић убијен у болници у Суходолу, а Здравко Самоуковић је умро од туберкулозе.
„У августу месецу 1992. године обратила сам се управнику затвора и тражила да ми да оловку и папир како бих написала писмо њиховим властима да нас све стрељају, јер се ово више не може издржати. Управник ми то није дозволио“ – део је забрањеног исказа.
Иако се разболела, према сведочењу, муслиманске власти нису дозвољавале њену размену.
„Делегација МКЦК први пут је у ‘Силос’ дошла 26. новембра 1992. године и шеф делегације Марк де Перот је рекао да је посетио стотине логора, али да нигде није видео горе услове. Да би делегација МКЦК дошла у ‘Силос’ морали су да иду директно код Алије Изетбеговића да добију дозволу, што значи да је логор био под контролом политичког руководства и самог Алије“, наводи, између осталог, Радојка Пандуревић.
Задњег дана 1992. године, МКЦК је сазнао за намеру муслимана да побију логораше који су дан раније пребачени из „Силоса“ у логор „Крупа“ (њих 137), те су истог дана отишли у „Крупу“ и регистровали их.
„У логор је 23. марта 1993. године дошао и генерал Армије БиХ Неџад Ајнаџић у пратњи команданта 109. бригаде Армије БиХ Незира Казића под чијом командом је био и ‘Силос’. Ајнаџић се драо на затворенике и претио да нико неће изаћи жив“, наводи Пандуревићева.
После сукоба муслиманских паравојски на Игману, 16. јануара 1993. године у логору „Силос“ је затворено и 160 припадника јединице злогласног Јуке Празине које су чували припадници јединице Зулфикара Алишпаге-Зуке која их је и заробила. Према речима сведока, осим што су чували Јукине, припадници Зукине паравојске свакодневно су малтретирали заточене Србе.
„Један припадник те јединице ми је ставио нож под врат и претио да ће ме заклати, а други је пуцао на мене. Касније сам схватила да су то били маневарски меци, али сам се од страха онесвестила…Драгана Шогуру су натерали да попије мокраћу из канте“, стоји у писаној изјави забрањеног сведочења.
Пандуревићева је навела и да је, почетком јуна 1995. године, по наређењу команданта 14.дивизије Армије БиХ Заима Имамовића, 30 логораша одведено на прву борбену линију да раде на згради „Ценекса“.
„Чула сам да су коришћени и као самоубице. Везали су их дугачким сајлама, а око појаса им стављали експлозив са даљинским активирање и тако их терали да иду на српске ровове.Уколико их Срби не би убили док прилазе рову, они би активирали експлозив и тако разнели и њих и ров. На овај начин је погинуо Дане Чичић, а тешко су повређени Бранко Богдановић, Миливоје Човић и Остоја Витор, док је лакше повређено око 20 логораша“ – део је стравичног сведочења.
Очекивано, и бројни документи, наређења, која потврђују ово сведочење и умешаност највишег муслиманског врха у злочине у „Силосу“ нису прихваћени од стране Судског већа.

Милан Пејић и Горан Сикираш
Забрањен говор о муслиманском дивљању

У изјави доктора Милана Пејића који је сведочио о догађајима пре и на почетку сукоба у Сарајеву, такође су избачени делови који говоре о муслиманским и НАТО злочинима.
Овај пут Хаг није желео да чује да је, у октобру 1992. године, са муслиманских положаја гранатирана аутобуска станица код СО Илиџа, када је погинуло седам, а рањено 25 цивила. Такође, из Пејићевог исказа избачено је и није му дозвољено да говори о гранатирању ратне болнице „Жица“ у Блажују од стране снага за брзе интервенције НАТО-а. Овај догађај збио се у септембру 1995. године.
О заробљавањима, убиствима српских цивила, међу којима је било деце, жена и стараца, Хаг није желео да чује ни у сведочењу Горана Сикираша.
Описујући догађаје од 4. маја 1992. године, када су у његово село Граховиште (околина Сарајева) дошле комшије муслимани, у забрањеном исказу Сикираш је навео да су том приликом старци заробили 11 мушкараца, 10 до 15 жена и деце, те да су их све заједно одвели у у центар села, с тим што су свим мушкарцима везали руке жицом.
„Приликом довођења у село, псовали су српску мајку и пуцали изнад глава ухапшених. По доласку у село, муслимани врше насилни претрес свих кућа и тамо затичу старије који нису могли отићи у збјег и исте физички малтретирају и туку, тражећи да им кажу где су остали, јер њих седам нису ухватили“, пише у Сикирашевом забрањеном исказу.
Он додаје да су кроз ту тортуру прошли и његов отац Арсен Сикираш, рођен 1937. године, и стриц Остоја, као и све остале комшије.
„Физичко малтретирање и туча, трајало је све до касних поподневних сати, када су муслимани одвели мојих 11 комшија и рођака у Кобиљу Главу. Међу 11 ухапшених била су и два моја рођака – Спасојевић Милорад и Ранко, који су избегли код нас из села Горњи Хотољ. Ухапшени су и: Сикираш Бранко, Ранко и Обрен, Владушић Јеремија, Илија и Жељко, Спасојевић Ранко и Милорад, Палија Миле, Живковић Јово и Пајдаковић Милан. Свих 11 је одведено у нову кућу Османа Индије на Кобиљој Глави, а одмах потом су пуштени Сикираш Обрен и Палија Миле. Осталих девет остало је у муслиманском заробљеништву.
Свих девет заробљених су зверски побијени и исти су августа 1995. године ексхумирани на гробљу „Лав“ у Сарајеву (код стадиона „Кошево“). Приликом ексхумације, констатовано је да је свих девет заробљеника мучено и зверски убијено јер су им биле одсечене главе, а већини су фалили делови тијела , односно удови“ – део је Сикирашевог у Хагу цензурисаног сведочења.
У јуну 1992. године, муслимани су се, према његовом сведочењу, вратили по преостале старце у селу Граховиште, а остало их је 10. Заробљене су одвели у подрум куће Обрена Сикираша.
„Заробљени: Зорка Сикираш 1911. годиште,Танкосава Сикираш 1919. годиште, Стана Сикираш, моја мајка, 1937. годиште, Владушић Радосава 1940. годиште, Владушић Дивна 1953. годиште, Владушић Јово 1920. годиште, Владушић Милош 1929. годиште, Владушић Вукица 1953. годиште. Мој стриц Неђо Сикираш 1927. годиште, такође је ухапшен и одведен у подрум, али пошто је видео да ће бити убијен, узео је свој пиштољ, који је до тада био сакривен, и пуцао себи у главу“, каже Сикираш.
Сви заробљени су убијени и запаљени. Њихови посмртни остаци су пронађени и ексхумирани у мају 2001. године, о чему је сачињена ваљана документација.
Сикираш је рекао и да су спаљена и остала српска села на Жучи, где су комшије муслимани побили старце који су остали у кућама.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. SRBIJA JAVNO NA SVA GLASILA TREBA DA TRAZI SUDJENJE HASKOM SUDU ZA NEPOSTOVANJE PRAVNIH NORMI. TO JE UJEDNO I SUDJENJE GENOCIDNOJ AMERICKOJ DRZAVI KOJA SAMO GLEDA SVOJ JEDNOSTRANI INTERES. SOBZIROM DA JE AMERIKA NASTALA OD PROGNANIH I ROBIJASA IZ EVROPE ONA SE DUGACIJE NE MOZE NI TRETIRATI. SVOJIM NEANDENTALSKIM PONASANJEM UNISTILA JE CITAVU JEDNU CIVILIZCIJU. NICIM NIJE DOKAZALA SVOJE NAPREDOVANJE U KULTURI I ODNOSIMA SA DRUGIM LJUDIMA. BILO KAKAV RAT DA JE U PITANJU IZA KULISNI IGRAC JE A M E R I K A. KAO TAKVOJ SE TREBA I PONASATI. POKRENUTI SVET DA JOJ SE UVEDU SANKCIJE. AMERIKANCI MORAJU SHVATITI DA SU SAMO DEO JEDNE PLANETE I COVECANSTVA A NE DA SU IZABRANI DA NJIME VLADAJU. ODAKLE IM PRAVO DA BUDU SUDIJE U BILO CEMU. SRBIJA JE IZABRANA DA POKRENE TALAS PROTIV TAKVOG PONASANJA IAKO JE PREVELIKA CENA. JEDINO TAKO CE NAS OSTATI BA ZA ISPOD SLJIVE. DRUGIH BITI NECE.




    0



    0
  2. Za vreme komunizma Goli Otok je bio tamnica za Srbe, a danas u kvazi moderno doba je Haski tribunal. I u jednoj i drugoj varijanti mi srbi smo slali svoje sunarodnike u tamnicu.Opste poznata stvar kroz istoriju kako se kao nacija ponasamo, bez ideja,koncepta za smisao,stvarnost i nacionalno otreznjenje. Pogledajte sadsnje i predjasnje politicare radi ko sta hoce i prica sta hoce.Pitam se da li Srbija ima Nacionalni program i da li ce mo ga ikada imati. Za kraj zapad je zlocinacka korporacija savremenog doba, NATO je njihova masinerija za ubijanje a haski tribunal tamnica za slostavljanje i ponizavanje srpskog bica.




    0



    0
  3. NICIJA NIJE GORELA DO ZORE…SRBIN JE STARA POCEKOVINA…TRI CARSTVA SMO POBEDILI…..SADA SMO U FAZI CEKANJA.KRAH SATANISTA SE BLIZI,TO JE NEIZBEZNO…STRPITE SE BRACO JOS GODINU DVE…KO NEZNA LAZAREVU KLETVU NEKA NAUCI…BOG CUVA SRBE SA MAJKOM ROSSIJOM-AMIN BOZE.




    0



    0
  4. Haški tribunal je svetska sramota…Haški tribunal je sud koji je osnovan da bi se isticanjem navodne srpske krivice zamaglili zapadni,a pogotovo NATO zločini vezani za razbijanje Jugoslavije…..Srebrenica je uzdignuta do fame „novog Aušvica“, nove dogme pri čemu doživljava društveni, politički i kulturni progon svatko tko je dovede u sumnju: to je nova pornografija, novi tabu.Cifra od 7-8000 streljanih nikada nije potvrđena, čak ni od strane Haškog tribunala. Zapravo, forenzički podaci govore o manje od 2.000 nađenih tijela, mnogi su poginuli u borbama, a nešto više od 400 pokazuje znake streljanja[osveta za prethodne zlocine oko Srebrenice,gde je Naser Orić sravnio sa zemljom najmanje 50 srpskih sela i masakrirao oko 1300 Srba,ubijajuci cak i djecu,zene,starce…… kao i učesče paravojnih formacija]. Problem je što se još uvijek ne zna tko je izdao naređenja za to…Uloga generala Mladića u tom događaju bila potpuno van svake vrste planiranog nasilja, kojem se i licno suprotstavio svojim autoritetom, pobrinuvši se da kazni i sankcionira svoje vojnike koji su se uprljali u sporadičnim kriminalnim epizodama.Ali, klopka je škljocnula, pa ma kakvi dosijei i kontra istrage bili pravljeni, on ostaje dželat.Radovan Karadjic i general Mladić su najzaslužniji što Srbi u BiH nisu doživjeli reprizu genocida iz Drugog svjetskog rata.




    0



    0
  5. Onaj ko hoće da zna on to odavno i zna! Onaj ko do sada to nije shvatio nemojte se ni truditi oko objašnjenja. Ne mojte mu samo „okretati ledja“. Kapitalistički zločinci, da bi oprali sebe, uz pomoć sile, optužuju NEVINE i nastavljaju sa svojom planeternom apokalipsom. Ostali su samo dužni svom narodu da objasne da su ih , bez pitanja, uvukli u planetarni terorizam i da će prvi i najviše stradati, u ne daj bože,u atomskoj kataklizmi! „Braćo Amerikanci“ to nećete saznati iz vaših medija!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!