Почетна / Друштво / Србија до Јариња, Косово до Њујорка

Србија до Јариња, Косово до Њујорка

Пише Никола Врзић

Премијеру Ивици Дачићу скупштинска Резолуција и председникова Платформа требало је да вежу руке у наставку преговора са Хашимом Тачијем и Кетрин Ештон, да му не допусте да им у Бриселу поклони још више српског Косова и Метохије. Нажалост, Резолуција и Платформа ће му омогућити да  и Косово и Метохију тамо, у Бриселу, преда као да су његови

Шта нам се то догодило? Уместо националног јединства у одбрани Косова и Метохије, добили смо јединство родоначелника политике предаје Косова и Метохије и настављача те њихове политике. Уместо прекида у доношењу бриселских закључака који иду на штету Србије, добили смо подршку свим досад донетим (таквим) закључцима, и подршку да се са доношењем истоветних закључака настави. Уместо мале српске победе, што је првобитна Платформа председника Србије Томислава Николића била када је изашла са Андрићевог венца, и још мање, али ипак некакве победе када је на основу већ ублажене Платформе прошле среде састављен првобитни предлог скупштинске Резолуције, добили смо пораз чијег ћемо поражавајућег дејства постати свесни већ када, на основу овакве скупштинске Резолуције, буду укинуте (и преостале) институције државе Србије на Косову и Метохији, када Србија и Косово потпишу правно обавезујући споразум о добросуседским односима, и када независно Косово уђе у Уједињене нације, како то премијер Ивица Дачић већ најављује. А све у складу са наредбама Европске уније, ишчекујући следећа њена наређења.

ИСТОРИЈА ЗА ПОНАВЉАЧЕ Укратко, као што смо се и прибојавали, поновила нам се ситуација из септембра 2010. године; тадашњи пораз, при том, отворио је пут данашњем. И те, 2010. године, Србија је (слабашно, али јесте) покушала да учини нешто за себе, и Генералној скупштини Уједињених нација поднела је предлог резолуције који би отворио могућност новим преговорима о статусу Косова, и то под окриљем УН-а. А уместо тога, после притиска Брисела и Вашингтона, поднет је заједнички, иначе сасвим супротан, предлог резолуције којим је онемогућен наставак дијалога о статусу Косова, док је сам дијалог (о техничким питањима) из УН-а премештен под окриље Европске уније и Сједињених Америчких Држава. И као што је тада бивши шеф српске дипломатије Вук Јеремић, као главни пропагатор првобитне резолуције, пропустио прилику да испадне човек и огради се јавно од онога што је, науштрб интереса Србије, а вероватно и против његове воље, учињено од његове иницијативе, тако је и Томислав Николић – истина, у међувремену препуштен на милост и немилост евроатлантском топлом зецу, остављен углавном сам да се брани од напада и споља и изнутра, и недовољно чврст да би се, тако остављен од свих осталих, чврсто ослонио на подршку Срба с Косова, Српске православне цркве и Демократске странке Србије – сада пропустио своју прилику…
Шта нам се то, дакле, догодило? Како је мала српска победа, како смо је назвали после читања председникове Платформе, замењена великим српским поразом? У чему се тачно састоји победа опонената првобитне председникове Платформе? Жељних да је обесмисле, жељних да из ње избаце све што је чинило њену основну вредност – дефинисање Косова и Метохије као аутономне покрајине у саставу Србије, дефинисање будућег поступања Владе Србије у складу са овако дефинисаним циљем, и дефинисање обавезе тој истој влади да престане да у Бриселу постиже договоре који ће Косово чинити државом науштрб државе Србије.
Нешто се, наиме, догодило између среде и четвртка прошле недеље; између Немањине 11, Владе Србије, и Трга Николе Пашића 13, Дома Народне скупштине Србије. Нешто, што кроз неколико детаља открива да ће се, уместо за Косово је Србија, Влада Србије одсад борити за (независно) Косово у Европској унији и Уједињеним нацијама.
Ево тих детаља. Пажње вредних, зато што откривају да су им намере нечасне.
После седнице Владе Србије, одржане минуле среде, из Владе Србије добили смо (првобитни) текст Резолуције. Јесте, био је и тај текст мањкав, и било је исувише Европске уније у том тексту, али је садржавао и тачку 1в). Она је Владу Србије обавезивала да све будуће споразуме „у наставку дијалога о решавању техничких и политичких питања“ постиже „искључиво у складу са ставовима и крајњим циљевима утврђеним садржином, духом и образложењем ове Резолуције“, при чему је то Образложење поприлично подробно описивало шта се сме, а шта не сме учинити у наставку дијалога, уз сасвим јасно изречен став да су „разлози за доношење ове Резолуције садржани у потреби да се утврди оквир деловања државних органа у одбрани суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“.

Скупштина Србије ће, међутим, добити, и на крају изгласати, текст Резолуције у којем не постоји ни „о“ од Образложења (оно Образложење, саставни део првобитне Резолуције која је изашла из Немањине 11, нетрагом је нестало, без икаквог образложења). И, што је још горе, у усвојеној Резолуцији више нема ни речи, али ни једне једине речи, о „одбрани суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“. Штавише, споменута тачка 1в) измењена је, не до непрепознатљивости, већ до своје суште супротности; баш као што је учињено са злосрећном УН резолуцијом 2010. године. Па тако, управо у складу с њом, у суботу усвојеном тачком 1в) српска Скупштина усвојила је, и први пут легализовала, и све договоре које је, на основу преокрета! из 2010, у Бриселу постигао Борко Стефановић. И још понешто, у перспективи још страшније по српске, државне и националне интересе: „Влада Републике Србије се овлашћује да настави са имплементацијом већ постигнутих договора и споразума са представницима ПИС у Приштини. Представници Републике Србије обавезују се да у наставку дијалога о решавању техничких и политичких питања (…) будуће споразуме постижу у складу са ставовима и основним циљевима ове Резолуције.“ И у томе управо и лежи главни проблем, и главна опасност. Јер прокламовани циљ, државни и национални, није борба за очување територијалног интегритета земље, нити очување суверенитета над Косовом и Метохијом – они се, рекосмо, и не спомињу – већ само, и искључиво (тачка 1б), „циљ разговора је стварање услова за српску заједницу и све друге заједнице на Косову и Метохији, којима се гарантује сигурност и пуна заштита људских права“. Таман толико Србима и нуди Ахтисаријев план за независност Косова, који је Србија једном одбацила, јер је одбацивала све што одбацује право Србије над Косовом и Метохијом…
Шта ће то значити у пракси? Значиће да између ЕУ захтева Србији – а тренутно захтевају од нас, подсећамо, да угасимо све институције државе Србије на КиМ; да не блокирамо независно Косово на његовом путу ка ЕУ; да са тим, независним Косовом, потпишемо правно обавезујући споразум о добросуседским односима; да помогнемо Косову, тако што ћемо Русију и Кину убедити да у Савету безбедности не ставе вето, да постане чланица Уједињених нација – значиће дакле да између ових ЕУ захтева, и испуњавања свих тих захтева, више не стоји ништа. Да су Ивици Дачићу, уместо да буду завезане, руке сад потпуно одрешене.
Да се оваквом усвојеном Резолуцијом заиста не бране интереси Србије и Срба, већ се испуњавају захтеви ЕУ, сведоче и њене тачке 1д) и 4. У њима се, у складу са ЕУ налогом да једни другима не блокирамо европски пут, наводи да би „разговори са представницима ПИС требало да дају допринос (…) европској будућности Србије и региона“, те да дијалогу приступамо „свесни значаја“ постигнутог решења „у контексту даље и убрзане интеграције читавог региона Западног Балкана у Европску унију“. Како (евентуални) договор Београда и Приштине, јасно, не може имати никаквог утицаја на било какве интеграције Сарајева или Подгорице и Скопља, јасно је да се ови ставови односе, искључиво, на Приштину и њене (иначе самоубилачке, али то је већ њихов проблем) намере да се прикључи бриселској Унији.
А да Влада Србије заиста намерава да Бриселу и Приштини попушта и даље, да намерава да, у складу са њиховим жељама и налозима, Србију и додатно уклони са Косова, посведочио је за скупштинском говорницом и сам Томислав Николић. Прочитао је ставове из своје Платформе које влада није хтела да уврсти у Резолуцију; два су посебно интересантна. Први који су одбили: „Влада Републике Србије ће у циљу заштите државних интереса у даљим договорима са ПИС у Приштини полазити од тога да свако решење, било општег или неког посебног питања (…) мора да буде у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244.“ И други који су одбили: „У оквиру тзв. техничког дијалога за области енергетике и телекомуникација, који је услов за отпочињање преговарачког процеса са ЕУ, влада неће омогућити промену стања на терену у корист ПИС, слабљење преговарачке позиције Србије у политичком дијалогу на високом нивоу и потенцијалну дестабилизацију безбедносних прилика.“

НОВА СКУПШТИНСКА ВЕЋИНА И треба ли, имајући све ово у виду, да нас чуди што је, после бестидног скупштинског игроказа ове суботе – на који нећемо трошити много речи јер нам је од речи изговорених тамо, заиста, и искрено, мука – Резолуција за наставак пружања помоћи изградњи независног Косова усвојена убедљивом већином гласова? Што су се, на тој новоформираној већини, окупили родоначелници политике издаје и предаје Косова и Метохије његовим окупаторима, дакле ДС, и верни настављачи њихове политике – владајући СНС, СПС и УРС – сваки са својим сателитима. Из сале је пре гласања изашао ЛДП, тек да би се од ових разликовао, али ипак и принципијелно, зато што се у сусрет њиховим жељама да признамо независно Косово не иде брзо колико би то они желели, дакле одмах, већ се овом маском од преговора, са исходом унапред зацртаним, с тим коначним решењем отеже. А против је, из разлога који су разумљиви у мери њихове доследности, гласао само ДСС, (п)остајући једини у српској Скупштини који се бори за Србију у њеним уставним оквирима.
И треба ли још, после онакве Резолуције, и овакве нове скупштинске већине, да нас чуди што је, само неколико дана после њеног усвајања, Ивица Дачић први пут отворено, а онда из дана у дан, почео да најављује свој договор са Хашимом Тачијем о уласку Косова у Уједињене нације? „Можемо чак и да причамо о столици за Косово у УН, али морају и они нешто да дају у склопу свеобухватног решења. Шта они мисле, да би ми требало да дамо све?! Ако нема свеобухватног решења онда нема ни столице у УН.“ Па је признао и да управо то – косовску столицу у УН – од нас тражи и Европска унија: „Они нас притискају преко Европске уније, а ми им не дамо у Уједињене нације. И шта, треба ли тако да се ћерамо годинама?“ Све је ово премијер Србије изговорио у уторак. У среду, показао је да му се није омакло, већ да учлањење независног Косова у УН постаје један од циљева његове владе; поновио је да је „Србија отворена и за то питање, као и за сва остала, како би се сва питања решила у потпуности“, те да је „за Србију неприхватљиво било какво парцијално решење уколико нема свеобухватног договора. Ако нема решења о статусу илузорно је разговарати о УН“. Што ће рећи да је Дачићу сасвим прихватљиво да Косово уђе у Уједињене нације када се договоре и о свим другим питањима; а какви би ти остали договори, са Косовом у УН, могли да буду са становишта очувања српског суверенитета над КиМ, заиста није тешко замислити.
И опет је само ДСС успео да примети да премијер, који се залаже за улазак дела своје земље у Уједињене нације, мора да поднесе оставку. „Дачићева изјава је суноврат и отворена антидржавна политика. То је врхунац капитулантске политике коју води Дачић. Нико до сада није у име Србије дао овакву изјаву (додајемо овоме: нико чак, ни од оних који то траже од Србије, није досад тај захтев овако јавно формулисао, трудећи се да га маскира фразама о нормализацији односа и моделу две Немачке). Дачић је овом изјавом сам себи одузео свако право да води Србију. Због тога мора одмах да поднесе оставку“, рекао је у име ДСС-а Петар Петковић, портпарол ове странке.
Дачићу се, истини за вољу, усудио да успротиви и Томислав Николић, председник Србије. Гласом све слабијим, неуверљивијим после колапса његове првобитне Платформе, рекао је да је „неприхватљиво“ да Косово добије столицу у УН, и да се, уколико је премијер мислио да је то под извесним условима могуће, он са премијером не слаже.
Значи ли ово дубоко неслагање премијера и председника, и то о суштинском државном и националном питању, да нам се ванредни избори ипак ближе? Исувише се та могућност у последње време демантује, да бисмо тим демантијима могли олако да поверујемо. Па и било би логично такво решење јер је оволика, слуђујућа располућеност државног врха, неодржива пред изазовима који нам предстоје у наредних неколико месеци. Било би логично да председник има подршку у партији коју је довео на власт. Било би логично и зато што је борба против високе корупције коју његова (бивша) партија толико заговара, изгледа, немогућа у ситуацији у којој свака или свака друга истрага доведе до једног од партнера у власти, па ту мора и да стане.
А опет, могуће је и сасвим другачије размишљање: ако је евроатлантски Запад, као што јесте, јер се са ДСС-ом о коалицији није смело ни разговарати, формирао овакву Владу Србије, знајући да ће са Косовом она урадити ово што и ради, као што је и претходну владу формирао да би с Косовом урадила оно што и јесте, да ли је логично очекивати њен распад, и ванредне изборе, док не заврши оно због чега је и формирана, упркос свим својим унутрашњим трвењима? Јер би се у супротном, због избора, то што би на Косову требало да се уради одложило. Као што је ономад, у прошлом сазиву владе, усред кризе између ДС-а и УРС-а тадашњи немачки амбасадор Волфрам Мас рекао да од ванредних избора у Србији нема ништа. И би тако. Па смо у међувремену постигли бриселске споразуме о граници, о косовском држављанству за све Србе Косова и Метохије, признали Врховни суд Косова… Што значи да ће до ванредних избора или до прекомпоновања владе без икаквих избора, тако да у њу, ношен Резолуцијом коју су заједно изгласали, уђе (и) ДС, доћи тек када на дневни ред дође и последња фаза текућег процеса. Формално признање независности Косова, то јест промена Устава Србије, што ће нам се и догодити ако остане ДСС једини који се опире растурању Србије. Док ћемо у међувремену, јурцајући за датумом који од ЕУ, сходно најави немачке канцеларке Ангеле Меркел, нећемо ни добити (а кад бисмо га добили, зар је вредан ичега, а камоли Косова и Метохије?), независно Косово уписати у Уједињене нације…
И тако ће, невесело и без икакве наде да ће бити ишта веселије, осим кад се од муке напијемо да заборавимо шта нам се дешава, и бити док ви, Срби, седите код куће и гледате како вам руше државу. Као да имате још једну у резерви. Или вас се, заиста, све то нимало не тиче?

 

Један коментар

  1. Очигледно да ЖУТИ КАРТЕЛ још СИСА преплашену Србију јер дискусија
    и галама владе и посланика УКУПНО неводи решењу кризе коју је
    створио ДОСОВСКИ ЦРВЕНО ЖУТИ КАРТЕЛ. НАТО ИМПЕРИЈА темпирала је
    БОМБУ дикусију и прекид седнице дабисе договорила превара на
    перфидан начин ОВЦЕ СИТЕ И КУПУС НА БРОЈУ. Докле СНС чека да
    каже КОФЕРЧЕТУ доста.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!