Срби враћени са Јариња због виза!

Пише Миодраг Зарковић

Шиптарски полицајци нису дозволили хуманитарцима из Републике Српске да српским малишанима на Космету однесу новогодишње пакетиће, зато што ови нису пристали да покажу пасоше

Мада запањујуће и национално понижавајуће, иживљавање шиптарске полиције у Грачаници 7. јануара ипак није било прво теже огрешење Приштине у тек започетој календарској години. Три дана раније, наиме, на прелазу Јариње су припадници Косовског заштитног корпуса, у потпуној сагласности са присутним војним кадром КФОР-а, непосредно показали да ту није реч ни о каквом административном прелазу већ о граници, тиме што су спречили неколико грађана Републике Српске да преко истог пређу.
Под образложењем да држављани Босне и Херцеговине не могу да уђу на територију „Косове“ без визираног пасоша, шиптарски полицајци су у петак 4. јануара вратили са Јариња два путничка возила са српским хуманитарцима, који су у јужну српску покрајину носили неколико стотина пакетића за тамошње малишане. О том догађају, за „Печат“ говори Александра Чавић, студенткиња из Бањалуке која је била међу седморо враћених – и која је захваљујући личној пожртвованости и сналажљивости, заједно са осталих шесторо ипак успела да дође до одредишта, тј. до Штрпца и Грачанице, где је обрадовала српску децу поклонима из братске Републике Српске.
„То је већ уобичајена акција друштва српско-руског пријатељства ‚Косовско огњиште‘, које већ годинама одлази на Космет и тамо обилази српски народ“, почиње причу Александра Чавић, иначе председница поменутог удружења, чија се седишта налазе у Бањалуци и Косовској Митровици. „Тако смо и ове године кренули из Републике Српске, а успут нам се придружила и једна особа из Србије, тако да је на Јариње стигло нас седморо. И ту је дошло до инцидента.“
На „српској“ страни прелаза није било никаквих проблема, тачније, свих седморо намерника је показало српским полицајцима личне карте, што је било сасвим довољно за пролаз. Али, на оној другој страни су – не баш неочекивано, ако се узме у обзир све што се дешава од 10. децембра наовамо – шиптарски и међународни званичници од ових путника захтевали нешто много озбиљније: оданост квазидржави Косово, чије су власти свега два дана раније, 2. јануара, увеле визе за чак 87 држава света. Пошто су на списак „визираних“ доспевале само државе које нису признале косметску независност (малољудна Кина и малешна Русија, на пример), нашло се на тој листи места и за Босну и Херцеговину, која „Косову“ није признала управо због противљења Републике Српске.
„Чим смо пришли њиховој страни прелаза окружило нас је четири-пет њихових полицајаца, а један од њих се споразумевао са нама. Обраћао нам се на лошем српском језику и био је изузетно нељубазан. У ствари, био је невероватно дрзак. У сваком случају, сав намргођен и натмурен затражио нам је пасоше. Ми, наравно, нисмо хтели да му их дамо. Не зато што их нисмо имали са собом, јер јесмо, већ зато што нам ни на крај памети није било да попустимо пред таквим захтевом. Наравно да смо понели пасоше, али пре бих цркла него дозволила да ми у пасош ударе печат независног Косова. Тај печат срама никада нећу дозволити да уђе у мој пасош, нити било који други мој документ“, у даху прича Александра Чавић.
Наша саговорница каже да се око њих мотало много људи у том тренутку и да су неки од њих вероватно били службеници ЕУЛЕКС-а:
„Не могу, међутим, да се тачно сетим колико их је било и да ли су уопште обратили неку посебну пажњу на нашу расправу са шиптарским полицајцем. У сваком случају, нису узели учешћа у расправи. Али, зато смо видели једног америчког војника са ознакама КФОР-а. Када смо схватили да нас Шиптари неће пустити, обратили смо се том Американцу. Рекли смо му да путујемо чак из Бањалуке и да носимо хуманитарни товар, односно дечје пакетиће. Али, он је рекао да никако не може да нам помогне. Нимало га није потресло то што смо путовали скоро 16 сати дотле, само је слегао раменима и одбио да се умеша.“

[restrictedarea] Александра Чавић истиче да нико, ни шиптарски полицајци, ни дотични Американац, нису показали никакво занимање за сам садржај товара који су хуманитарци из „Косовског огњишта“ превозили:
„Ни погледали нису наша возила. Једино су их занимале наше личне исправе, ништа друго. Рекох већ да нам се успут придружио један држављанин Србије: њега нису зауставили, рекли су му да он може да прође, али ми остали не. За нас из Републике Српске, дакле, то је права правцата граница. Поготово је тај закључак очигледан ако ову ситуацију упоредим са нашим ранијим одласцима на Космет. Претходни пут смо тамо ишли 17. новембра прошле године, када смо организовали добровољно давање крви и ношење хуманитарне помоћи. То је било пре него што су постављени ови прелази, који су пуштени у рад 10. децембра. Тада, у новембру, све контроле смо прошли само уз личну карту. Тада нам нигде нису тражили пасош, а сада је само пасош битан.“
Пошто нису могли да наставе своје путовање тим правцем, Александра Чавић и њени сапутници кренули су назад:
„Наши, српски полицајци били су веома изненађени када су видели да се враћамо после сат времена. А тек су били шокирани када смо им објаснили разлог повратка. Рекли су нам да они нису имали појма да грађани Републике Српске не могу да уђу на Космет без пасоша. У неверици су нам узели изјаве. Не знам шта ће даље да раде са њима, али су записали наше изјаве.“
Александра Чавић и њени пратиоци, међутим, не спадају у људе који олако одустају од својих циљева. Одлучни да ипак стигну тамо где су и наумили, упутили су се једним од такозваних алтернативних праваца, ризикујући да јужно од Ибра, где су такође залазили по српским енклавама, буду ухапшени зато што немају исправе какве шиптарске власти захтевају:
„На том алтернативном правцу нико нас није зауставио, тако да смо стигли најпре до Звечана, где смо једној егзистенцијално угроженој породици однели хуманитарну помоћ, а затим и даље на југ, све до Штрпца и Грачанице, где смо деци поделили пакетиће. Срећом, нико нас тамо није зауставио. Да јесте, вероватно бисмо завршили у затвору. Али, свесно смо ризиковали, јер ниједног часа нисмо ни помислили да се враћамо необављеног посла“, завршава причу Александра Чавић.
После њеног казивања, правдања извршних власти Србије, а нарочито премијера Ивице Дачића, драматично губи на уверљивости и оправданости. Чак и није најбитније да ли је овакав третман грађана Републике Српске – ентитета са којим Србија има споразум о посебним везама, иначе потпуно усаглашен са одредбама Дејтонског споразума као међународног документа – био уговорен на бриселским састанцима на којима су Дачић и Хашим Тачи, уз посредство Кетрин Ештон, одредили начин функционисања „интегрисаног управљања“ овим што Београд сматра административним прелазом, а Приштина границом. Оно што је најважније јесте да ту нема ни говора о неком интегрисаном, тј. заједничком управљању, односно да ће приштинске власти као и увек до сада вући потезе и понашати се искључиво у складу са својим интересима. Оног тренутка када је Хашима Тачија прихватио као равноправног саговорника – а пре њега Едиту Тахири – званични Београд везао је руке самом себи, а Шиптарима, макар и посредно, одобрио нешто на шта до тада нису полагали никакво право.
Како ће се све одвијати после 11. јануара, када истиче рок до када је Тачи пристао да српским превозницима неће наплаћивати царину (која је, иначе, искључива надлежност суверених држава), тек ће се видети, али искуство седморо бањалучких хуманитараца оставља премало простора за оптимизам.

[/restrictedarea]