ШКОЛЕ НА ПОПРАВНОМ ИСПИТУ

Пише Милован Данојлић

Образовни ниво нашег света је изнад америчког просека – па шта? Ко ће нам, за то, дати одговарајућу материјалну надокнаду? Општа култура и широки духовни видици  ни у прошлости нису имали утврђену тржишну вредност, али су, као самосврховити циљеви, прећутно уважавани

Пита Циганче оца у чему је разлика између бесплатно и џабе. Са висине животног искуства родитељ одговара:
„Школовање ти је, на пример, бесплатно, а школујеш се џабе.“
Овај духовити парадокс, настао из померене употребе синонима, изражава једно широко распрострањено разочарање. Од образовања се премного очекивало, а премало добило. На први поглед, ништа. Са знањем стеченим у основној школи, колико год било неопходно, ништа се озбиљно не да започети. Од њега ни сујета нема вајде. А тек је гимназија, реална и неусмерена, у безваздушном простору. Обученост у читању, писању и рачунању, олакшава општење у државним установама, у трговинама и банкама, омогућава читање новина и упутстава за коришћење беле технике. За уживање у великим делима класичне и модерне књижевности хоће се друга врста духовне радозналости и интелектуалне предспреме. Оно што нам утуве у детињству и у раној младости, и напабирчени отпаци опште културе, не обезбеђују пристојно запослење. Отуда горчина у процени да се школујемо џабе. Сасвим џабе? Описмењени дечак из ромске заједнице је, ипак, у нешто бољем положају од свог скроз неписменог рођака: постао је равноправан припадник милионске армије незапослених у којој ће се борити за преживљавање.

*
Пред нашим очима замиру једна мала, и једна велика нада. Малу су донедавно гајили појединци очекујући да ће им школа, без обзира на ниво и усмерење, помоћи у друштвеном напредовању. Она друга, велика нада, гајена је на широком, историјском плану. Она је рачунала да ће се, освајањем како практичних, тако и непрактичних знања, народне заједнице и потлачене друштвене класе извући из неразвијености, односно заосталости. Обе наде су се изјаловиле. Образовни ниво нашег света је изнад америчког просека – па шта? Ко ће нам, за то, дати одговарајућу материјалну надокнаду? Општа култура и широки духовни видици ни у прошлости нису имали утврђену тржишну вредност, али су, као самосврховити циљеви, прећутно уважавани. Незапослени лингвиста, песник или филозоф наћи ће утеху у достојанству духовности, што је незапосленом инжењеру ускраћено. Не живи се само од хлеба: ову узвишену мисао свакако није изрекао човек празна стомака.

[restrictedarea]

*
Идолатрија образовања, негована од ренесансе и века просвећености, крунисана увођењем обавезног школовања, дала је лепе резултате на које смо огуглали; у индустријској епохи, она је открила ограничења која се не дају превазићи. Визија је ишла у висину, и у ширину, да се расплине у бескрају. Наше време тражи сужавање фокуса, усредсређивање, специјализацију. Универзалност је експлодирала, распала се на основне састојке, на дисциплине и струке. Преовлађујући тип зналца је фах-идиот. Са укидањем бесплатног режима у делу виших просветних завода одбацује се замисао о школи као сигурносном вентилу који би требало да ублажи оштрину друштвене неједнакости. Свако је, по тој замисли, уз одређени труд и вољу, имао изгледа да савлада ограничења наметнута рођењем у нижој класи. Прилику су искористили изразито даровити; осталима је дато да се теше некорисним дипломама и привидном успешношћу. Способни ђаци из сељачких и радничких породица би се, по завршетку студија, придруживали владајућој класи, учвршћујући поредак неједнакости. Покушај јачања друштвене кохезије пропао је и на теоријском, и на практичном плану. Почетком 20. века распон између највиших и најнижих примања у индустријској производњи износио је, отприлике, 30:1; данас иде и до 300:1.

*
Верна својој хуманистичкој традицији, Европа је дуго одбијала да се помири са чињеницом да школа није за свакога. Демократизација образовања даје многе нежељене учинке: снижен је квалитет наставе, уводи се описно оцењивање, већ се истављају захтеви да разред могу понављати само они ђаци чији родитељи на то пристану. Срозавањем наставе лоши ђаци, сем мале варке, ништа не добијају, а добри много губе. У делу виших школа одавно је заведена хијерархија: зна се који факултети вреде, а који служе за самообмањивање и одлагање суочавања са животном збиљом. У Америци, која не пати од егалитаристичких искушења, ова раслојеност је чак извор поноса. Склона хипокризији, Европа одвраћа очи од истине, а у пракси следи прагматизам Новог света.

*
Два века напредовања, да би се стигло у тачку из које се пошло… Шта све Доситеј, у Животу и прикљученијима, није очекивао од просвете, а шта би видео кад би данас пропешачио Европом! Калуђери, против којих је онолико грмео, на лествици друштвених зала заузимају неважно и невидљиво место; Црква иде у ред ретких установа којих се не стидимо. Велики просветитељ се надао збраћењу јужнословенских народа, држећи да је незналаштво узрок верских подела и међунационалне мржње. Тамо, у мрачној прошлости, није било толико братоубилаштва и крвопролића колико их је, на југу Европе, донео просвећени 20. век. Варвари, који су у том веку два пута прегазили наш континент, нису изаврли из балканских гудура, ни из афричких џунгли, него са простора који је дао Баха, Шопенхауера и Гетеа. Култура је једно, цивилизација друго, а технички прогрес нешто треће.

*
Кад већ поменух културу, цивилизацију, и творца Фауста… Прочитавши, године 1827. Бановић Страхињу, Гете се нашао, у недоумици: зар је могућно да се, у једној варварској средини, испева песма такве истанчаности? Није ли разрешење драме предложио немачки преводилац, да би угодио укусу просвећене домаће публике? Или се опроштај љуби-неверници даде објаснити варварском својеглавошћу (barbarishen Willkühr)?У писму пријатељу Гете вели да би волео провирити у збирку „доброг Вука“ (in des guten Wuks Gedichten), да упореди превод са изворником.
Варварин из малене Бањске покрај Ибра поседовао је, такође, извесну културу, то јест вековима нагомилавану мудрост свог племена, као што се, на другој страни, цивилизовани аријевци – што видесмо у прошлом веку – нису ослободили тевтонског дивљаштва и расне ароганције.

*
Школа нам помаже да развијемо и артикулишемо оно што већ носимо у себи; она не бира ни појединачне могућности, ни заједничке приоритете. Уметност, лепе вештине, морално и религиозно васпитање, класични језици, филозофија, оно што се некад звало humanitates, на чему смо градили свој културни идентитет, изгубили су повлашћено место у образовном систему. У Бриселском уставу се не помињу хришћанске основе европске цивилизације. Сам појам идентитета је у немилости. У либералном капитализму идеални грађанин је створење без завичаја, без памћења, без националне припадности. Северноамерички melting pot би да сједини и поништи све те посебности. Филозофија, грчки и латински су препуштени маргиналцима и чудацима. Професори обучавају професоре, да се сачува семе.

*
Школство се престројава, за њ ће се неко место увек наћи. Висока култура је у деликатнијем положају, она се лакше жртвује, поготово у раздобљима кризе. Па опет, утисак да се врхови освојени у бољим временима обрушавају и снижавају вероватно је у вези са ширењем опште културне базе. Врхови се теже уочавају, масовна култура је замаглила видике. Деветнаести век је дао Доситеја, Вука, Стерију, Даничића, Бранка, Његоша, и још понеког. Око њих се ширила пустиња крепке неписмености. Великана је, и у нашем времену, отприлике толико – десетак. Они су се уздигли у плићаку полуписмености.

[/restrictedarea]