Шеф посланичке групе ДСС Слободан САМАРЏИЋ: Резолуција – маказе над концeм

Кад се чита образложење, односно платформа, види се да ту постоји такав број максималистичких захтева да је њих немогуће остварити. Али, не знам коме хоћете да бацате прашину у очи. Србима на Косову нећете! Нећете моћи јер се ради о њиховој кожи и они тачно знају шта радите са њима и зато су тако сложни

Томислав Николић је са платформом био упалио неко светлашце. А сада је то светло неко утулио! Да ли сам председник, да ли неко други – то није битно. Данас смо сазнали да је то јединствен став и ја у то верујем и нећу да улазим у то ко је заправо вратио ствар на почетак

Сигуран сам да ће ова резолуција бити усвојена са већим бројем гласова него што има владајућа већина… А данас смо присуствовали свађи љубоморе, компетиције, зависти.

ЕУ је једна структура која пуном паром ради на отимању Косова од Србије и утолико је већи апсурд ова свађа међу представницима Владе и једне опозиционе странке око 1 амандмана. Он је, у крајњој линији, повучен, а ми смо морали да слушамо свађу.

Ова резолуција, која је добила епилог у овој бесмилсеној расправи од 5 сати није ни могла боље да прође. Ми смо је чекали 6 месеци, најављена је крајем јула. У међувремену, Влада је гурала по своме без неког државног докумнта нове владе и настављала је, како они то кажу, политику претходне владе јер је, Боже мој, била принуђена на то. Она је заправо хтела да се држи фер плеја па да према међународној заједници не испадне као држава која неће поштовати обавезе претходне владе.

Да се разумемо – то није главни разлог што је Влада водила такву политику.

Главни разлог је у томе што је Влада одлучила да по сваку цену настави европски пут. Из тога је прозилазила обавеза владе да примењује оне споразуме који су по државу крајње неповољни. Дакле: не из неке апстрактне потребе за фер плејом, већ стога што се определила да по сваку цену – и по цену Косова – иде у ЕУ. Из тог разлога је морала да спроводи споразуме.

Дакле, Влада је обавила многе послове док смо чекали платформу и резолуцију.

Скинула је текст са звездице Косова. Иградила је царинске и ове друге пунктове на интегрисаном граничном прелазу. Наставила разговоре са представницима тзв. независне државе Косово.

Све време смо чекали резолуцију. Она је најзад дошла, говорим о том феномену као потпуно патолошком елементу у нашем политичком животу. Дакле, добили смо предлог платформе у коме је председник републике покушао да у мрачном тунелу упали неко светлашце, да помери политику са те ужасне детерминанте у којој Србија само губи, у којој не може да добије ништа у погледу европских интеграција – па ни датум, ако не преда Косово.

То је било очигледно из неколико ставова платформе и то је заиста била промена и помак.

То светло је неко утулио! Да ли сам председник, да ли неко други – то није битно. Данас смо сазнали да је то јединствен став и ја у то верујем и нећу да улазим у то ко је заправо вратио ствар на почетак.

Потом смо добили резолуцију са врло чудном структуром и због тога што је тако било – ДСС је одлучила да уложи амандмане на текст онако како га је прочитла.

Сећате се, после првог разговора са председником Србије ДСС је најавила један амандман. Нашла је довољно разлога да првобитни текст председника републике сматра добрим почетним корком ка промени самоубиствене политике Србије. Кад смо видели да од тога нема ништа, кад смо видели промењени текст, уложили смо онолико амандмана колико смо сматрали за потребно – 8.

Ниједан није прихваћен, и то ми је разумљиво.

Али, није реч о амандманима него о темама и аспектима са којима се не слажемо, јер се њима срља у скорашњу прошлост где је било одлучено да се зарад неког добитка у ЕУ и са ЕУ жртвује Косово.

Сваки став у резолуцији који понавља да све што се чини – чини се ради европских интеграција, да чак и разговоре треба водити тако да допринесе европским интеграцијама, у ситуацији када ЕУ посредује у разговорима и кад ЕУ помаже независно Косово – сваки такав став је морао да се брише, по нашем амандману. Потом, сваки став који каже да треба да се наставе разговори који су почели пре годину дана и који су довели до обавезе Србије да корак по корак, рапидно, убрзано признаје Косово, да ти разговори морају да стану – онако како је то било формулисано у првобитном нацрту председника републике.

Потом, постоје амандмани о положају Срба на КиМ. Има један став у овој резолуцији преко кога се може добро тестирати шта Влада мисли са Србима и у вези српског питања на КиМ. Она је у том ставу написала да српска заједница и остале националне заједнице треба да напредују, развијају се на КиМ.

Ми смо се побунили притив израза „српска заједница“ јер је он злослутан за положај Срба на КиМ. Он је весник политике која ће Србе на КиМ третирати као заједницу или мањину на независном Косову. Додуше, која ће добити велике надлежности аутономије на том Косову о чему говоре образложење и део платформе, али ће остати то што сама реч каже: српска заједница.

Наш амандман каже да треба те људе назвати именом што они јесу у уставном систему Србије: грађани Србије. Ако се не каже „грађани Србије“, онда се они правно одељују, издвајају из категорије људи који носе држављанска и грађанска права Србије.

Амандман је одбијен!

Платформа у члану 1 показује о каквим је тешким компромисима унутар владајуће структуре било реч када се формулисала. Члан 1 је чудан: да Скупштина треба да донесе резолуцију која ће утврдити принципе на основу платформе о политичким разговорима. Дакле, потпуно је побркан ред потеза какав је требало да буде.

Логички се подразумева да Скупштина треба да донесе резолуцију са принципима на којима ће се базирати платформа. Потпуно обрнуто од оног што пише!

Ми смо амандманом хтели да уведемо ред у тај галиматијас речи и појмова које нико неће разумети. И он је одбијен.

Тема закона о суштинској аутономији који смо предложили и за који смо првобитно мислили да ће бити наш једини амандман: Србија је по Уставу дужна да донесе такав уставни закон, али се ради о нечему важнијем него што је уставна обавеза.

Знате да су ПИС прогласиле независност Косова 17. фебруара и у свим могућим разговорима са Београдом дефинисале своје полазно становиште да је Косово независно. Србија има становиште: нећемо признати независно Косово и то пише у овој платформи. Међутим, то је дефанзивна тактика.

То никога не узбуђује, ни Албанце ни ЕУ, јер Србија може да не призна било коју државу на свету па се нико неће узбуђивати.

Оно што је Србија морала да уради јесте да дефинише свој правни однос са Косовом, како га види, у једном политичком јаком ставу. Е, тај однос је требало регулисати у овом закону о суштинској аутономији. Јер, преамбула Устава каже да ће Косово имати статус суштинске аутономије, а друго што Резолуција 1244 утврђује суштинску аутономију Косова. Дакле имамо два јака правна разлога.

А имамо и политички разлог да после проглашења независности Косова кажемо целом свету, а пре свега ЕУ која је наша позиција у погледу статуса Косова. Без обзира што знамо да се разговори о статусу Косова можда неће ни водити. Али, ако се не воде, можда ће се водити једнога дана кад ситуација буде повољнија за те разговоре.

Ако смо кренули у ЕУ по сваку цену, разуме се да разговора о статусу неће бити зато што је за 22 чланице и ЕУ проблем статуса решен за свагда.

Према томе, ми смо капитулирали јер нисмо хтели да донесемо закон који делује бенигно, па чак и правно сувишно, а има једну јаку политичу функцију.

Данас је био предлог премијера да се тај закон донесе пошто се обаве разговори са приштинском делегацијом и пошто се они заврше. Разговори о статусу се никада неће добити у овој констелацији, значи да никада нећемо добити овај закон.

Ваш маневарски простор, кад сте решили да ради датума дате Косово, остаје јако скучен.

Албанци су и у преговорима под окриљем УН имали лагодан приступ јер су имали јака леђа – САД, НАТО и ЕУ. Ми смо учинили шта смо могли, али смо током тих месеци временом добили јаку подршку. Наша подршка је у СБ УН происходила јула 2007. чврстим ставом Русије да неће прихватити промену Резолуције 1244 планом Мартија Ахтисарија. Кина, као друга држава, била је за то и већи број несталних чланица СБ.

Ту позицију Србије у међународним односима, која је тешком муком извојевана, и која је могла бити гарант сасвим друге преговарачке ситуације после годину, две или три, потоња влада од 2008 бацила је под ноге, у воду.

Ви у Скупштини чујете да се ради о међународној заједници у вези тих преговора. Људи, то није тачно! То је еуфемизам!

Ради се о САД и ЕУ, које су само део међународне заједнице, а са протоком времена – све слабији део међународне заједнице. Значи, ако имате озбиљну стратегију да сачувате Косово са оним са чим располажете на терену – нећете улазити у разговоре тако да ЕУ у њима посредује, јер није непристрасна и то сви знамо.

То, у крајњој линији, није питање става ЕУ већ јаких држава чланица. А ако хоћете – ствар се своди на Немачку која нашим делегацијама подноси под нос папир са седам тачака од којих је седма да са Косовом треба направити писани споразум о међусобним обавезама.

Ту је, разуме се, и онај став да Косово и Србија не смеју да сметају једно другоме на путу европских интеграција. То је мишљење Европске комисије из октобра 2012. Господо, то све добро знате и читате, а упорно водите политику која је политика губитка Косова.

И то не губитка услед историјских непогода, што је јачи зајашио на Косову. То смо имали у задњих 500-600 година. Више пута је јачи зјашио, па се скинуо са Косова. Али, никада Србин који представља људе, народ Србије, није то прихватио – а овим се то ради!

Овде се ради о томе да Србија прихвати ултиматум ЕУ да сама повуче потез – не да пуца себи у ногу него да пуца себи у слепоочницу! И ви то радите кад је реч о држави! А немате право да то радите!

Имате јасну могућност да браните Косово и у међународној заједници и на Косову. На Косову смо имали контролу над 15 одсто територије и то смо оставили влади која нас је наследила. Шта је учинила? Распустила је локалне органе власти који јој се нису свидели, а сви заједно су спречили да се обаве локални избори на Косову. Јел“ тако било? Расписали сте, али нисте хтели да спроведете (сем у две општине које су по закону то могле). Ето, то је то повлачење о коме говорим.

И, сад, јел’, председник Владе каже: ми смо учинили нешто против паралелизма институција. А  не! Уништили сте наше институције тамо! Заједница српских општина је формирана крајем јуна 2008. на бази локлних избора у 24 општине Косова. То су те наше институције: општине и заједница. Она више није могла да функционише ако те општине немају више изборну легитимност. Изгубили су је 2012. Ми смо расформирали институције, а сад ћемо на преговорима да добијемо неку савршену аутономију?

Па, молим вас, није нико наиван!

Кад се чита образложење, односно платформа, види се да ту постоји такав број максималистичких захтева да је њих немогуће остварити. Али, не знам коме хоћете да бацате прашину у очи. Србима на Косову нећете! Нећете моћи јер се ради о њиховој кожи и они тачно знају шта радите са њима и зато су тако сложни. Њима на првом месту  треба подршка Србије као грађанима Србије.

Ту се ломи ствар: да ли ћете их пустити низ воду! Или ћете их задржати као грађане Србије! Са категоријом „српска заједница“ ви их пуштате Хашиму Тачију у нади да ће он прихватити ту велику аутономију. Па молим вас лепо: није – него!

Значи, без обзира што ово делује као пропала ствар, само је ДСС против ЕУ не зато што мрзи Унију него због Косова. ДСС извлачи најјасније консеквенце из потеза Владе и о томе говори јавности. Дакле, држављани на Косову који признају своју државу држе се о концу, а ова резолуција – ако се усвоји – биће маказе које се надносе на тај конац, којима ћемо откачити и тај мали делић којим их држимо и пустити у руке косовским институцијама и Хашиму Тачију.