САМОУБИСТВО С ЛЕЂА

Пише АЛЕКСАНДАР ЂАЈА

За разлику од Тадића, који се од своје сопствене странке синтагмом „пуцали су ми у леђа“ ограђује postfestum, Ђилас, који тек што је постао њен председник, то чини одмах, превентивно!

Бивши председник Србије и почасни председник Демократске странке Борис Тадић изјавио је пре недељу дана следеће: „Свако кога сам подржао да нешто постане, а то је искористио за лично богаћење, пуцао ми је у леђа. Желим да знам ко је то био, јер свако ко је крао за време претходне владе, а кога истражни органи нису успели да открију, пуцао је у политику о којој сам вам овде говорио, коју сам желео да успоставим у Србији и за коју сам два пута добио поверење грађана“, закључио је Тадић.
Да сам малициозан, рекао бих: благо Србији са оваквим грађанима! Али, шта да се ради?

ГЛУВ КОД УШИЈУ Неспорно је да је Борис Тадић два пута добио поверење грађана – што значи да је два пута добио шансу да упропасти Србију (коју је искористио), док се корупција увећала двадесет и два пута. То су (али, тек после осам година) успели да схвате грађани Србије и да казне ДС-ов режим. Међутим, једини који за тих осам година о томе није ништа знао, а открио је тек сада, када је „зглајзнуо с власти“ био је Борис Тадић. Што би народ рекао „слеп код очију и глув код ушију“, бивши председник презаузет својим „мировним мисијама“ по региону, није стигао да примети како чланови руководства његове странке купују, ко на распродаји, новине и фабрике, палате и хацијенде, бесна кола и луде јахте, земљу и станове, рекламне минуте, дане и године, да имају милионе и возе авионе! Тиме је Борис Тадић испољио особину многих владара у историји, који су бивали „необавештени“ о покваренлуку својих најближих сабораца, да би тек после пада с власти, по правилу исказивали дубоку згроженост над аморалношћу истих. Али, да ме поједини „салонски интелектуалци“ не би оптужили да „мртвом вуку мерим реп“, морам рећи да нити је „вук“ мртав, нити му мерим реп, зато што толико дугачак метар не може да се нађе у радњи! Желим једино да развејем маглу демагогије коју бивши председник шири око себе, не би ли у њу утонуо и побегао од сваке одговорности. Не заборавимо, само зарад голог опстанка на власти, он је народ Србије и његове потомке задужио више милијарди евра, испословао најниже плате и пензије у региону, а само у покушају да освоји трећи мандат опустошио буџетску касу до дна! Намерно, свесно и покварено, желећи да СНС-у и новој власти, на самом старту измакне сваки комадић тла под ногама, не би ли их одмах „уплаткао“ у очима јавности. Није ли то, такође, кривично дело? Јер, ако су, као бајаги, његови страначки компањони њему „пуцали у леђа“, рецимо из пиштоља, Борис Тадић је, онда, у леђа грађана Србије опалио – из хаубице!

[restrictedarea]

ПРЕКО ХЛЕБА ПОГАЧА А затим је на типично „демократски начин“, практично без страначких избора, абдицирао с места председника странке и власт предао Драгану Ђиласу. Најбогатијем градоначелнику у региону и, дефинитивно, првом на листи Тадићеве лажне опсервације на тему „Свако кога сам подржао да нешто постане, а то је искористио за лично богаћење, пуцао ми је у леђа. Желим да знам ко је то био…“ Ко је то био? Борис Тадић и даље не зна „ко му је пуцао у леђа“ и то из највећег калибра? Мисли ли он и даље да су грађани Србије његови пацијенти? Па, колико је новца на рачуну имао Драган Ђилас пре започињања Тадићева два мандата, а колико има данас? И на којем је то „производу“ градоначелник Београда зарадио толики новац? Где се тај производ продаје? У којим радњама може да се купи? Ко је задужио Београд за три генерације унапред? Ко се инати већ месецима са грађанима Београда, малтретирајући их „Бус Плус“ окупацијом, истовремено наплаћујући најскупљи градски превоз у Европи? Ко је хтео да прогура кроз Скупштину града срамни предлог за одобравање кредита за куповину стотине аутобуса од страног произвођача, што би за последицу имало више него известан стечај „Икарбуса“? Са образложењем за „малог Ђокицу“ да, иако је „Икарбусова“ цена три пута мања, они, наводно, не поштују рокове и касне са испоруком. Па чак и да нису три пута јефтинији, ако касне, сачекаћемо. Коме се то жури? „Икарбус“ већ деценијама храни српске породице и српску децу – а кога је то Ђилас хтео да нахрани? Нису ли више за ових дванаест или осам година ДС-ови тајкуни постали сити и пресити? Хоће ли и даље преко хлеба погачу? И да није било победе СНС-а и Томислава Николића на изборима у мају прошле године, то би се данас и десило! Грађани Београда били би још једанпут опљачкани, по већ уходаном принципу, безброј пута провереном у пракси! Али, за разлику од Тадића, који се од своје сопствене странке синтагмом „пуцали су ми у леђа“ ограђује postfestum, Ђилас, који тек што је постао њен председник, то чини одмах, превентивно! На два начина, истовремено, „шлихтањем“ (ретка прилика да се у нечему сложим са Динкићем) тренутно најмоћнијем човеку у земљи и агресијом према неким бившим ДС-овим министрима из Цветковићевог кабинета, по древном рецепту „дрш’те лопова!“
Стога, ако и прихватимо тезу да је та „Тадићева пуцњава“ унутрашње питање ДС-а, ипак, морамо рећи да оно што дефинитвно није јасно грађанима Београда и сваком поштеном и обичном гласачу СНС-а, јесте: како то да је и после свега, Драган Ђилас и даље градоначелник Београда, а власт у Београду и даље иста као пре избора?! Одговор на ту велику „мистерију“, коју покушава својим муцавим и штуцавим објашњењима да формулише нова републичка власт – неубедљив је до бола!

[/restrictedarea]