Почетна / Свет / Пустињски синдром

Пустињски синдром

Пише Саша Францисти

Иако либијска авантура још није честито ни завршена, Француска је наглавачке ускочила у нову авантуру. Дакако опет у интересној сфери на коју полаже право које је стекла колонијалном политиком током деветнаестог века

Догодило се управо оно на шта су аналитичари и разумнији део света упозоравали. Либијски кошмар се прелио на суседне земље.

ДРЖАВНИ УДАР  Криза у Малију, који је некада био узор демократије у Африци, почела је у марту прошле године када су бивши војници предвођени Мусом Саногом извели државни удар због, како су рекли, неспособности владе да заустави побуну на северу.
Војна хунта је тада обећала да ће сломити побуњенике, али за неколико недеља цела регија северног Малија, што је готово трећина државе, пала је под надзор сепаратистичких Туарега. Доминантно секуларни Туареги, који су подржавали свргнутог либијског председника Моамера Гадафија, у међувремену су прогласили независну државу на северу, коју су назвали Азавад.
Међутим, њих су у међувремену потиснуле друге наоружане групе, као што су „Ансар ад Дин“ и „Јединство“ и „Џихад“, које за циљ имају наметање строге примене шеријатског закона у Малију.
Многи аналитичари оцењују да је цех либијске револуције стигао на наплату у Мали. У складу са сада сасвим оправданом бојазни да би Мали могао постати нови Афганистан и наредно гнездо терористичких покрета за подручје северне Африке и Блиског истока, Француска је истовремено са државним ударом Мусе Саноге отпочела са војним припремама како би одговорила на изазов побуњеника.
Иако је по државном удару власт у Малију преузела прелазна влада коју је формирала Економска заједница западноафричких земаља и која је одмах затим од Савета безбедности УН затражила војну интервенцију, СБ је тек средином децембра прошле године донео одлуку којом се одобрава страно војно мешање у, de facto, грађански рат у Малију. Сама војна интервенција је иначе више пута одлагана у покушајима да се преговорима нађе прихватљиво решење за све стране у сукобу, али сви ти напори су остали без резултата. Други разлог одгађања би вероватно требало да буде на првом месту, а то је недовољна припремљеност плана интервенције, односно француских оружаних снага које су током рата у Либији значајно истрошиле залихе високопрецизног оружја.
Међутим, ситуација у Малију се развијала сопственом логиком независно од жеља бивших колонијалних господара. Оружане снаге Малија су извеле неколико неуспешних напада на побуњенике који су искористили прилику и освојили стратешки важан град Кону и приближили се Моптију, граду од скоро 100.000 становника. Поред тога, отето је и седам француских држављана. Све то је на крају довело, по оценама многих, до исхитрене и преурањене реакције Француске која је коначно схватила да јој ситуација измиче из руку и да су побуњеници сада већ под контролом Ал каиде.

 

САХАРСКИ РУЛЕТ Нападом на исламистичку колону која се кретала ка Моптију 11. јануара француске оружане снаге покрећу операцију под кодним називом СЕРВАЛ (врста афричке дивље мачке). Већ у ноћи између 11. и 12. јануара ваздухопловне снаге Француске иначе стациониране у војној бази у Н’Ђамени,Чад, нападају више циљева на северу Малија. У првом налету четири „Миража“ 2000Д, уз подршку два авиона-цистерне Ц-135 гађана су упоришта исламистичких побуњеника у околини градова Лер, Тимбукту и Дуенц. Хеликоптери типа „Газела“ и „Пума“ пружају подршку копненим снагама Малија. У првом борбеном сусрету јуришних хеликоптера из састава Четврте регименте специјалних снага и исламиста уништена су четири возила побуњеника и оборен један хеликоптер чији пилот је погинуо.
У оквиру копнених снага Француска је на почетку послала 500 војника, углавном припадника Легије странаца, а сопствене трупе су послале и земље из Малијевог окружења, Буркина Фасо, Нигерија, Сенегал и Нигер. Алжир, Мауританија и Чад се обазриво држе по страни настојећи да избегну слање својих војника у Мали.
Међутим, настојања међународних снага нису дала одговарајуће резултате и надирање побуњеника једва да је успорено. У складу са тим, Француска је појачала своје ваздушне нападе, овог пута ангажовањем својих најбољих вишенаменских летелица типа „Рафал“ које су се већ доказале својом убојитошћу током рата у Либији. Из ваздушне базе Сен Дизијер полетела су четири „Рафала“ и у ноћи између 14. и 15. јануара напали град Гао, упориште побуњеника на северу земље. У том нападу је према тврдњама безбедносних служби погинуло више од 60 исламиста.
Истовремено, подиже се и температура на међународној политичкој сцени. Саркозијев наследник, Оланд нестрпљиво инсистира на већем ангажовању и помоћи европских земаља у још једном бесмисленом рату. У сусрет им излази Велика Британија са два транспортна авиона, као и Немачка, Белгија, Данска и САД које су понудиле своје дронове (борбене и извиђачке беспилотне летелице), а Оланд најављује подизање броја ангажованих војника на 2.500.
И поред свег ангажовања Француске побуњеници успевају да нанесу нове ударце. На југозападу земље отварају нови фронт и град Дилабали пада у њихове руке. Истовремено, исламисти упућују отворене претње Француској да ће сукобе пренети и на њено тло.

БИВШИ НЕВОЉНИ САВЕЗНИЦИ Сада већ отворени рат у Малију недавно је добио нову димензију гостовањем бившег (будућег?) италијанског премијера Силвија Берлусконија у емисији код популарног ТВ водитеља Марка Траваља. Том приликом, Берлускони је дао следећу изјаву:
„У Либији се није догодило никакво пролеће, није било револуције, људи у тој земљи су волели Гадафија. Можда и није било слободе у оном смислу како је замишљамо у Европи, али су у Либији хлеб и кров над главом били бесплатни. Одлуку о војној интервенцији је донела француска влада. Французи су приказали догађаје у Бенгазију као револуцију како би имали оправдање за интервенцију. Саркози је био љут на мене када сам отишао у Триполи у посету Гадафију. Видео је мноштво плаката, димензија 30×15 метара на којима смо Гадафи и ја приказани заједно. Саркози је тада рекао својим сарадницима како смо му Италија и ја отели либијски гас и нафту. Саркози је издао заповест француском Ратном ваздухопловству да се бомбардује Либија, пре него што је донета заједничка одлука у седишту НАТО савеза. Бенгази су Французи такође бомбардовали на своју руку. Француска влада је преварила међународну заједницу и изнудила дозволу за агресију на Либију.“
А Силвио Берлускони зна о чему говори. Очигледно, интервенција у Малију је само још један рат за ресурсе. Рат у којем ће још једна земља бити разорена до темеља, народ осиромашен до бесмисла, а мултинационалне компаније богатије за неколико милијарди долара.
Само је питање колико ће Француску коштати ова авантура. Управо покренута офанзива копнених трупа делује пре као опипавање пулса него озбиљно испланирана акција. Фрустрираност Француске због углавном вербалне подршке савезника који су поучени претходним француским ангажовањем коначно мало застали у безусловном одобравању свега што им сервира галска администрација, свакако ће имати посебан ефекат на терену. У којем смеру, видећемо.

МАЛИ је држава у западној Африци, без излаза на море. Граничи се на западу са Сенегалом, на северозападу с Мауританијом, на североистоку с Алжиром, на југоистоку с Нигером, те на југу с Буркином Фасо, Обалом Слоноваче, и Гвинејом. Северним делом земље доминира пустиња Сахара, а јужним, у којем живи већина становништва, протичу велике источноафричке реке Нигер и Сенегал.
Од 10. до 18. века на подручју данашњег Малија настала су, једно за другим, три велика трговачка царства: Гана, Мали и Сонгхаи. Престоница им је био Тимбукту, центар прекосахарске трговине и високог образовања.
У 1880-има Мали су освојили Французи и колонију прозвали Француски Судан. У време стицања независности 1960. земља је са Сенегалом чинила Малијску Федерацију, која је убрзо раскинута. До 1991. Малијем су владали једностраначки и војни режими, а те су године одржани први вишестраначки избори. Године 2002. дошло је до прве демократске смене власти када је на председничким изборима независни кандидат Амадоу Тоумани Тоуре победио кандидата до тада владајуће странке Малијског савеза за демократију (АДЕМА).
Најбројније етничке групе су Манде (народи Бамбара, Малинке, Солинке и други, 50 одсто), Пеул (Фулани, 17 одсто), волтски народи (12 одсто) и Сонгхаи (шест одсто). Језик Бамбара користи се за међусобну комуникацију, а француски углавном у урбаним срединама. Ислам је религија 90 одсто становништва. Око девет одсто су припадници домаћих вера (највише међу волтским народима, Малинкама и Бамбарама).

ТУАРЕГ је назив који се користи за припаднике сродних берберских племена и народа који живе у Западној и Северној Африци. Крајем 19. и 20. века су пружали жесток, али не баш превише успешан отпор француским колонизаторима који су укинули њихову племенску организацију и значајно утицали на њихов дотадашњи начин живота. Територија Туарега је после подељена између новонасталих независних држава – Нигера, Малија, Алжира, Буркине Фасо и Либије. Деведесетих их је то довело до крвавих оружаних сукоба између бораца за аутономију Туарега с једне, те нигерских и малијских трупа с друге стране. Број Туарега је прилично тешко установити – спомињу се бројке од око 100.000 до три милиона – не само због номадског начина живота него и великих разлика међу појединачним племенима, те им је темељ заједничке националне свести у језику.

 

3 коментара

  1. A francuzi su poznati kao „hrabra“ nacija? Da nije otužno, bilo bi smešno! Francuzi i hrabrost i poštenje?! Smejurija! Hrabri su samo kad nasrću na slabije od sebe i to nemerljivo slabije! Ova avantura trajaće taman toliko, dok ne počnu da stižu u „limenim sanducima“ iz Afrike, a onda… E onda će „referendumska“ podrška neokolonijalnoj avanturi u Maliju da se pretvori u istu takvu osudu iste! Svako ko iole poznaje stanje „duha i svesti“, koji preovladava u današnjoj francuskoj, zna vrlo dobro da ta nacija odavno nema identitet, niti ima dostojanstvo i kultura im je pod „okupacijom“ sefardskih cionista, što i objašnjava ovako otužno šlihtanje jenkijima. Nije ni čudo da su deklarisani „degolisti“ upravo suprotno od ideala De Gola… i tako će i da se nastavi, sve do sigurne vojne propasti u „afričkoj avanturi“ pljačke rudnog bogatstva. Ne žalim ih uopšte…




    0



    0
  2. SATANISTI PROKLETI…OSTAVITE TUDJE-OTETO PROKLETO…VAS KRAH DRZAVE NEMOZE NI GOSPOD DA SPASI……………………




    0



    0
  3. JEDNOG DANA A TO JE ISTORIJA POKAZALA SVI KOJI CINE ZLO DRUGIMA BICE ZRTVE SVOJIH AGRESIJA.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *