Почетна / Друштво / Противнародни водвиљ

Противнародни водвиљ

Пише Миодраг Зарковић

Колико је искрена била наводна  свађа властодржаца и „конструктивне опозиције“ у виду ДС-а, после које је изгласана Резолуција Косову и Метохији

Када је на крају ужарене, оштре, на тренутке и кочијашке расправе у Народној скупштини, у трајању од преко 14 сати, најзад дошло до гласања у којем се само 19 посланика изјаснило против предложене Резолуције, а чак 175 за њу, сва је прилика да смо присуствовали својеврсном светском рекорду. Не памти се, наиме, да је таква свађа икада исходовала таквим коначним јединством. Седница српског парламента од 12. јануара зато можда представља догађај без преседана, и то не само на локалном, већ и на европском или светском нивоу.
Зашто су се толике наводно сукобљене стране, које се толико нападно слажу око свега, толико дуго и безобзирно препирале, питање је које би српску јавност морало да прогања. Изузмемо ли из ове рачунице Демократску странку Србије, чији је посланички клуб и био и остао против Резолуције, као и самосталног посланика Борислава Пелевића који је такође био истрајан у ставу да је предложена Резолуција штетна са позиција националног интереса, добијамо малтене монолитан пресек скупштинског сазива, у којем једва да постоје размимоилажења. (Додуше, Либерално-демократска партија је наизглед супротстављена подржаваоцима Резолуције и посланици ове странке напустили су салу пре крајњег гласања; али, искуство памти да је ЛДП раније умела да буде оштро против неког скупштинског предлога, а да га ипак подржи у одсудном тренутку, ако на некој другој страни зафали гласова; зато би било лакомислено здраво за готово узети одречан став ЛДП-а и сврстати их у дисиденте, поготово због тога што се њихова реторика не разликује много од реторике 175 посланика који су гласали за Резолуцију.)
Помисао да је цела расправа била, ако не унапред договорена између владајуће коалиције (нарочито Социјалистичке партије Србије) и Демократске странке, а онда барем обострано добродошла, с правом изазива немир. Та помисао, међутим, није безразложна и неоснована, ако се узме у обзир оно што се могло видети у главном скупштинском холу за време прве паузе, свега сат по почетку седнице, када је хаос наводно и избио.

[restrictedarea] Тада се присутним новинарима обратио шеф посланичке групе ДС-а Борислав Стефановић, који је, на примедбе да амандман Горана Богдановића представља заокрет у ставовима „жутих“, одговорио несвакидашњом логичком бесмислицом. Рекао је да ДС овим амандманом жели да „истера начистац“ владајућу коалицију и натера је да обелодани коју Платформу прихвата, да ли првобитну или неку промењену. „Ми смо апсолутно и резолутно против првобитне Платформе председника Николића коју су подржали косовски Срби“, поносито је изговорио Стефановић, да би убрзо затим реторички додао:
„Јавност је збуњена и има право да зна коју Платформу усваја Скупштина; а у кога ће другог грађани да се поуздају да их заступа, ако не у ДС?“
Дакле, да резимирамо: Стефановић у једној реченици тврди да је ДС „апсолутно и резолутно“ против нечега што косметски Срби подржавају, а већ у следећој се хвалисаво нуди грађанима – па и Србима са Косова и Метохије; или можда њима ипак не?! – као њихов ексклузивни заступник и витез истине!
После Стефановића, пред новинаре је стао Марко Ђурић, саветник председника Србије, који је пажљиво одслушао шта је његов „супарник“ из ДС-а изјавио. Ипак, уместо да га хвата у противречности и раскринкава му очигледну недоследност, Ђурић практично понавља тада већ познату тезу „напредњака“ да су „жути“ спорним амандманом направили радикалан заокрет у својој политици – али избегава да каже зашто владајућу већину уопште узнемирава заокрет ДС-а. Уместо да заокрет или трик остави ДС-у, да се из истог сам чупа, Ђурић свесно улеће у расправу о спорном амандману из које никако не може да изађе као победник.
Исто што и Ђурић, касније је урадила владајућа већина, на челу са премијером Ивицом Дачићем, који је у току тог дана у скупштинском здању одржао чак две ванредне седнице Владе, што је такође нека врста преседана. На крају је Дачић и прихватио да обелодани Платформу, после чега је ДС и повукао спорни амандман, док је неутралним посматрачима неизбежно остао запањујући утисак о некаквом утаначеном игроказу.
У тај игроказ Дачић се свакако уживео више него што је корисно за његову политичку будућност, па је у једном тренутку одбрусио „жутима“ да је и он претпрошле године гласао за „њихову“ Резолуцију коју није био ни видео, а коју је Борис Тадић касније још и сасвим променио, опет без знања владе! Ко се једног дана буде одважио да испита противуставно вођење државе за време другог Тадићевог мандата, довољно ће му бити само да прегледа снимак овог Дачићевог обраћања, па да и њега и Тадића позове на тешку кривичну одговорност.
(Медији су, нажалост, овај Дачићев хистерични испад сасвим игнорисали; протеклих дана битније им је било да хапсе „Наше“, него да се позабаве државним ударом о којем се неконтролисани Дачић избрбљао у Скупштини).
Све у свему, скупштинска свађа од 12. јануара деловала је тужно и отрежњујуће на први поглед, првенствено због увреда и речника недостојног теми. Али, ако се испостави да су и увреде и свађа у ствари били тек представа која је пријала и властодршцима и „конструктивној опозицији“, утисак ће бити још много гори.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Hvala Vam na ovom clanku. Samo su potvrdjeni nasi crni instinkti, znajuci s kim imamo posla.
    Ovo sto rekoste gore, bilo nam je odmah jasno posle Vuciceve izjave: „Sokiran sam ponasanjem DS-a.“
    Kao nismo se znali.
    To smo sve ocekivali posle izjave predsednika Nikolica:“ Mi „moramo“ sprovesti ono, sto je – neko drugi – potpisao.“




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *