Припрема, позор – ФЕСТ

Пише Владислав Панов

Осим Ханекеовог бисера „Љубав“ који отвара ФЕСТ 2013, подсећајући нас да је љубав ипак мерило свих ствари и једина вредност која нам је увек потребна, с којом се и старост и смрт и пролазност савлађују без проблема, нашу ће публику сачекати још седамдесетак премијера међу којима су чак и четири домаће

Сентиментално путовање у увек бољу прошлост присутно на сајту ФЕСТ-а, а посвећено обновљеном хотелу „Метропол“, у којем су одседале највеће звезде светског филма које су као гости фестивала стизале у Београд у првој деценији ФЕСТ-а, тужно и болно подсећа на проћердани потенцијал фестивала који је био, а морао је тако и да настави, један од најзначајнијих састојака наше културе.

БЕЗ СЛАВНИХ ГОСТИЈУ У своју средовечну пету деценију постојања београдски ФЕСТ улази 22. фебруара у Центру „Сава“ пројекцијом прошлогодишњег канског победника, Михал Ханекеове „Љубави“. Четрдесет први фестивал због којег смо некада чак и у несвест падали, неутољиво гладни нових филмова често зими у редовима чекали на улазнице које су увек добијали „неки други“, делује као сенка тих својих пубертетских спектакала покретних сличица за којима је владала помама не само због њих већ и због тога што су их, славни и себе пуни, у Београду промовисали њихови аутори и протагонисти. Велике госте ФЕСТ одавно нема. И док Кустурица свој фестивал у „Кустендорфу“ сваке године Гуливеровим корацима од сто миља поставља на мапу света као незаобилазну и све узбудљивију филмску дестинацију, и прети чак угледу и значају „Берлинског фестивала“ доводећи на свој планински најчешће бели тепих све чувенија имена, београдски ФЕСТ је за те исте људе место на којем није значајно бити. С непромењеном концепцијом (годинама понављаном), наш је ФЕСТ и даље најпре обична ревија филмова, а не озбиљни филмски фестивал који је некада био и који би свакако могао и морао поново да буде. Отуд је сентиментално путовање у увек бољу прошлост присутно на сајту ФЕСТ-а, а посвећено обновљеном хотелу „Метропол“, у којем су одседале највеће звезде светског филма које су као гости фестивала стизале у Београд у првој деценији ФЕСТ-а, тужно и болно подсећа на затурени потенцијал фестивала који је био, а морао је тако и да настави, један од најзначајнијих састојака наше културе.

[restrictedarea]

И СМОТРА ДОМАЋЕГ ФИЛМА Ипак, за оне који ће у београдске дворане само зарад филмова, предстојећи ФЕСТ ће сигурно бити добро место за зимски филмски провод. Јер, ако говоримо само о филмовима овогодишња понуда није лоша. Чак је и боља него ранијих година. Старе цене, концепција и дворане, дакле, чекају нас и у четрдесет првом издаљу, али сада и са нешто бољим или барем звучно привлачнијим филмским састојцима. Осим поменутог Ханекеовог бисера који се иако с француског говорног подручја винуо чак и до пет номинација за „Оскара“, који нас подсећа да је љубав ипак мерило свих ствари и једина вредност која нам је увек потребна, с којом се чак и старост, смрт и пролазност савлађују без проблема, нашу ће публику сачекати још седамдесетак премијера. Међу њима се налазе чак четири домаће по чему је ово изузетно издање ФЕСТ-а, с обзиром на то да га наши филмови поодавно тек спорадично посећују, а неретко и подређују за њих важнијим иностраним фестивалима. Стицај околности да су неки од филмова за ову сезону завршени у протеклом периоду, па су стасали за фестивалски живот, учинио је да ФЕСТ постане и нека врста малог фестивала домаћег филма, што се никада раније није догодило. На њему ћемо видети ново дело Срдана Голубовића, „Кругови“, које је учесник актуелног Фестивала у Берлину на који стиже после учешћа на чувеном „Санденс фестивалу“ у Сједињеним Државама. Ту је и нови рад Горана Марковића „Фалсификатори“, с којим се фестивал затвара. И док се Марковић посветио екс-Ју причи о босанском директору основне школе који се крајем шездесетих година прошлог века бавио фалсификовањем школских диплома, дотле се Голубовић окренуо далеко озбиљнијим инспирацијама од стране стварног живота пошто је кроз три савремене приче које се одвијају у Београду, Требињу и Немачкој настојао да дочара безумље рата и страдање Србина од стране Срба, а због његовог „великог греха“ – одлуке да спасе муслимана. Позиви од најугледнијих фестивала говоре сами за себе и опет потврђују да свет занима покајничка српска психологија, увек самооптужујући осврт на историју и нашу недавну прошлост у којој смо ми за све и свакоме (најпре себи самима) највише криви. Садржајно, чини се да је Срдан погодио право у мету. Идеју о три паралене приче је имао и дебитант Хаџи-Александар Ђуровић који је у драми „Љубав долази касније“ баш кроз такву драматуршку концепцију представио проблеме својих јунака најпре на емотивном нивоу, а онда и на свим осталим. Четврта домаћа фестивалска премијера је документарац „Албертов пут“ Предрага Бамбића, који је данашњем свету открио невероватан животни пут банатског сниматеља и проналазача Алберта Мајера, човека који је конструисао Панафлекс камеру, деценијама најсавршеније филмско оруђе, коришћено не само у Холивуду већ и свуда где су се снимали филмови.

НЕЗГРАПНИ И ЕКЛЕКТИЧКИ КОНЦЕПТ Остале су кинематографије представљене са неколико изузетних наслова и са делима бардова седме уметности која можда нису довољно експонирана, али су свеједно незаобилазни за сваког филмофила који се не либи да потражи и нешто другачију целулоидну забаву. Ти наслови су углавном сврстани у главни програм (разлике између њега и осталих сегмената фестивалске понуде су, међутим, баш као и претходних година, занемарљиве) и представљају такозвану ударну понуду. Филмови Вудија Алена, Кена Лоуча, Тома Холандера, Франсоа Озона, Брајана де Палме, Ђузепеа Торнатореа, па чак и легенде Бернарда Бертолучија који се као аутор враћа после деценије одсуствовања, већ звуком својих имена дефинитивно буде такав утисак. Уз америчке филмове сличног капацитета („У добру и у злу“, „Линколн“, „Лет“, „Врели Мајк“, „Правило ћутања“), чини се да је еклектични концепт главног програма који их је окупио ове године био добра одлука. Уз програмски одељак посвећен далеким кинематографијама, Јужној Америци, документарцима, као и онај такмичарски (за две хиљаде евра награде) омеђен незграпним концептом под називом „Европа ван Европе“, најновији ФЕСТ је на први поглед препун убојите муниције за који нису много заслужни његови организатори, а далеко више успех одабраних филмова који собом носе преко тридесет номинација за „Оскара“ и скоро све фестивалске награде у свету. Одабир, дакле, није могао бити тежак. По именима и наградама делује да се ФЕСТ и ове године окренуо туђим вредносним проценама, али и да се први пут у томе није преварио. Његова концепција помирљиве инфериорности у односу на конкурентске фестивале сличног минулог рада, због које ФЕСТ „позитивно стагнира“ деценијама, коначно би могла да делује подстицајно, најпре на публику и њену одлуку да му се посвети у већем броју него раније. Судећи по изјавама организатора изгледа да је ФЕСТ-у ове године баш то био циљ. Уосталом, на то упућује и слоган: „Припрема, позор – ФЕСТ“.

Фаворити

Осим домаћих „Кругова“ Срдана Голубовића и затварајућег „Фалсификатора“ Горана Марковића, за чије ће се премијере на ФЕСТ-у можда чак тражити и карта више, на овогодишњем ФЕСТ-у би највећу пажњу требало да привуку остварења Михаела Ханекеа („Љубав“, канског победника који отвара ФЕСТ), Вудија Алена („Из Рима с љубављу“), Бернарда Бертолучија („Ја и ти“), Брајана де Палме („Страст“), Теренса Малика („Ка чуду“), Роберта Редфорда („Правило ћутања“), Стивена Содерберга („Врели Мајк“), Абаса Кијаростамија („Као неко заљубљен“), Стивена Спилберга („Линколн“), Такешија Китана („Насиље 2“), Роберта Земекиса („Лет“), Дејвида О. Расела („У добру и злу“), Ђузепеа Торнатореа („Најбоља понуда“), Франсоа Озона („У кући“), Тома Хупера („Јадници“), Оливијеа Асајаса („Нешто у ваздуху“), Кена Лоуча („Анђеоски део“), Пола Томаса Андерсона („Мастер“), Алекса де ла Иглесија („Како срећа хоће“)…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *