Почетна / Култура / Превер и Булатовић

Превер и Булатовић

Пише Милован Витезовић

У жељи да врате неку праву радост, која њима и свету недостаје, Французи су за долазећу Нову годину свету и себи понудили „Преверову сферу“ ,коју и ми у Србији видимо у Кнез Михаиловој улици у Француском културном центру.  Настојећи да покажемо српску страну „Преверове сфере“ и да обележимо 50. годишњицу сусрета Жак Превер – Миодраг Булатовић у Паризу 1963-2013, која је – у овој интерпретацији нашег књижевника – била весела и у славу Срба, нарочито Ваљеваца, „Печат“ се придружује овим напорима.

Са псом крај ногу, са гавраном у кавезу, са чашом црног вина у руци и са цигаретом у левом углу усана, седео је за својим округлим столом, пред Кафеом де Флор, песник уличних радости, Жак Превер, препуштајући се предвечерњим пролазностима живота у виду лепих жена, које је гледао кришом, испод као ролетне полуспуштених капака, стидљивим очима оног који је ушао у Трећи пубертет, када је, насупрот њега, за исти сто сео Миодраг Булатовић.
Жак Превер је ћутао. Миодраг Булатовић је ћутао.
Пролазиле су лепе жене. Жак Превер их је гледао. Гледао је и Миодраг Булатовић.
Пролазили су и неки мушкарци. Жак Превер их није гледао. Миодраг Булатовић ни да их погледа.
Дуго се чинило да један другог ни смотрили нису.
„Јеби га! Ко сте Ви?“ – није издржао Жак Превер, који је и разговоре са пријатељима, а камоли са странцима, почињао псовком: Овај и није више странац, седи ту већ пола сата.
„Јеби га! Онај што прославља Вашу поезију“ – прихватио је конверзацију Миодраг Булатовић, језик би требало и псовком подстицати.
„Јеби га. Где је прослављате?“
Жак Превер је псовао на француском, а Миодрагу Булатовићу се чинило да чује српску псовку из уста неког Ваљевца: што Ваљевца? Није знао.
„Јеби га. У природним њеним амбијентима.“
„Јеби га. Рецитујете ме?“ – Жаку Преверу је годило што му саговорник изражава оволико поштовање псовком.
„Зар Вам на таквог личим? Упражњавам Вашу поезију. Водим љубав по парковима, у благодети увелог јесењег лишћа, по клупама, по степеницама, по капијама, под мостовима“ – Миодраг Булатовић је одвезао језик: „Јеби га! Ја се одајем вашој поезији кроз дуге ноћи и кроз праскозорја. Ви сте ме научили да не будем само сам, ако нисам са оном коју волим… Боље је бити са оном којој сам утеха, него сам… Ви сте ме научили да се клоним дама увелог језика…“
„Јеби га! Видим да сте испосник пуног живота, Француз нисте… Јеби га, ко сте?“ – Жак Превер је желео да утврди познанство: „Јесмо ли се срели?“
„Ишао сам од града до града, из државе у државу, Шпанцима сам се представљао као прогнани племић, Французима као српски краљевић. Холанђанима као специјалиста за болести ува, грла и носа, а Данцима и Швеђанима као вођа српских комуниста. Јеби га, све ми је то изгледало неинтересантно и глупо, како су ми људи махом веровали и сматрали ме српским генијем… Јеби га! Срели смо се двадесет хиљада пута само у мојој земљи.“
„Јеби га!“ – Жак Превер се жестоко пљуснуо по челу: „Хвата ме деменција кад до сада нисам схватио да сте ви Миодраг Булатовић, српски истеривач ђавола!“

[restrictedarea] „Јеби га! Не истеривач! Утеривач ђавола!“ – похвалио се Миодраг Булатовић: „Ја сам део мога народа, одређен за приплод. Јеби га, откад сам из Београда отишао, нисам опсовао од срца, до данас!“
„Јеби га! Псујте. Ја страшно псујем. Псујем издаваче, то им једино могу! Псујем непријатеље, да ме не оставе на миру. Псујем пријатеље, да ми мање досађују… Псујем жену, и то је нека замена у мојим годинама. Ја сам псовке слао и телеграмима, док због мојих телеграма није неколико поштара претучено, од тада апстинирам у телеграмима!… Ја се смрти још не бојим… Али мислим да се смрт боји псовки, па се, ево, спремам да је од себе терам…“ – Жак Превер је образложио своју поетику псовке: „Љутим се на српског преводиоца… Ко је тај Никола Трајковић?… Он зна неки умиљати француски језик… Знате ли га?“
„Знам га. Он француски говори као животиња. Учио је на Лафонтену“ – казао је Миодраг Булатовић, развеселивши Превера.
„Тражио сам да ми запише српске псовке: Јебем ти црквено звоно! Јебем ти ђурђевску лепињу! Јебем ти миша у дувару… Одушевио сам се српским нарцисом: Јебо слику своју!… И на тако богат псовкама језик ја сам преведен умиљато…“ – жестио се Жак Превер.
„Пустите то, јеби га! Код нас сте патријархални развратник“ – Миодраг Булатовић је хтео да утеши, па је почео да рецитује:
Сети се
лежала си на џаку са цементом
И кад сам спустио своју ледену руку
На благу топлоту твога срца
Твоја млада дојка нагло се усправила
као неки раскошни цвет
Усред тајног врта
Твог младог тела полеглог
Не заборави ону лепу звезду лепојко
Коју ти знаш
Не заборави звезду оних који се воле
Звезду и тренутак вечности
Заносну звезду заједничког задовољства.
„Ви сте кроз моја уста, и у томе преводу, освојили многе жене, и за мене, и за друге, кроз њихова уста. Јеби га, над тим се стиховима онанише, еј!“
„Хвала, Вам, младићу!“
„Е, јеби га. Не захваљујте оном с ким се гурате на истим полицама књига, у истом издању… Моји Вас нису изгурали… А хтео сам!“
„Закаснићемо на вечеру, младићу“ – казао је Жак Превер.
„Закаснићете само Ви, господине Превер“ – Миодраг Булатовић је устао да се поздрави.
„Позивам Вас… Код мене кући… Морате… Не зовем Вас што сте гладни, већ што сам ја гладан ваше хвале… Морате ово поновити и Жанин, мојој трећој жени… Понекад се и тако уверавамо да смо они стари…“ – Жак Превер га је тако позивао, да се позив није могао одбити: „Идемо на свечаности српских псовки и француске кухиње и вина.“
„Јесте ли сигурни да Вам на вечеру долази Миодраг Булатовић, а не Душан Радовић?“ – питао је Миодраг Булатовић.
„Ко је Душан Радовић?“
„Српски песник.“
„Познат?“
„Постаје… веома личите…“
„Кад је рођен?“
„1924. године.“
„Двадесет четири године сам старији од њега“ – рачунао је Жак Превер: „Не могу личити.“
„Можете, он је толико стар и рођен, од кад је проходао зову га дедом… Да је Радовић на моме месту, он би Вас питао: што сте, код толико лепих жена, изабрали да волите себе?“
„Зато што кад год сам се захваљивао Богу, он ми је говорио – нема на чему… Ви не волите себе?“
„Не. Ја себе обожавам, ја сам са собом на: Јебо слику своју!“
Када су, иза Пигала, ушли у малу уличицу Сити Верон, Миодрагу Булатовићу се, одједном, учинило да нису у Паризу више, већ негде у Ваљеву, иза Тешњара: што баш у Ваљеву, кад и у Крушевцу, па и у Београду, на Дорћолу или Чубури има оваквих уличица које се сокачетом зову? Ипак, Ваљево, ко зна зашто.
Одједном је пред њима синуо белином кречених зидова велики Преверов стан. Вечераће на тераси до које се пролазило кроз бројне собе, као кроз галерију слика Пикаса, Мироа, Вивере, Мишоа, из оних гладних младићких дана, кроз тунеле полица са књигама и поред малобројног намештаја, скоро склепаног, од грубог тесаног дрвета. Столице, столови и клупе подсећали су Миодрага Булатовића на детињство и на намештај који је његов отац направио. Застао је код астала који је био веома налик оном на којем је његов отац мртав лежао, и на којем је написао књигу „Ђаволи долазе“, коју је „Култура“ објавила кад и препев Преверове књиге „Чари Париза – чари Лондона“, у истој едицији.
„Јеби га! Сам сам га направио. У ствари, нисам. Имао сам помоћ, био је ту, из Ваљева тек дошли, у негдашњи атеље српског сликара Пеђе Милосављевића, млади Пулика, мислим Јефтић, сликар, вајар, аранжер, столар и чудо од псовања. Прави геније – он ме је свему научио.“
Пуликин ваљевски геније је одмах нашао Ваљево у Паризу и онога који ће здушно научити да српски псује на француском језику.
Огромна тераса на којој ће вечерати била је уз сами знаменити Мулен руж, да се Миодрагу Булатовићу учинило како руком може дохватити крила нове ветрењаче.
„Ја живим у јавној кући“ – похвалио се Жак Превер: „На тераси је негда била она стара ветрењача коју је свечано у покрет ставио чувени Тулуз Лотрек, а мој стан је био будоар, гардероба и салони чувене госпође Мистенгет.“
Сценске радње око вечере, која нипошто неће бити описана, почеле су здравицом истој Жанин и умном Жаку, у току које је Миодраг Булатовић три пута поновио српску народну мисао: „Без старца нема ударца“. Јер код Срба, и оних склоних Србима, Бог трипут помаже!
„Шта Ви, заиста, радите у Паризу, кад Вам је отаџбина у језику, а нисте ни Бекет, ни Јонеско, ни Сиоран, па да се свога језика одрекнете?“ – упитао је Жак Превер.
„Правим списак скандала по којима ћу остати упамћен“ – смислио је Миодраг Булатовић очас валидан разлог.
„Могу ли и ја са Вама правити скандале по којима ћете остати упамћени?“
„Свакако. Ви сте величанствен скандал.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *