Почетна / Свет / „Повратак“ Хане Арент

„Повратак“ Хане Арент

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Филм Маргарете фон Трота о гласовитој немачкој Јеврејки као својеврстан политичко-историјски догађај: у његовом средишту се нашло поновно немачко суочавање с холокаустом (процес Ајхману у Јерусалиму), с којег је у свет политике и филозофије отишла (чувена) теза о „баналности зла“

Хана Арент је поново међу Немцима, у домовини из које је пре више од седам деценија изгнана.
Једна од најумнијих жена двадесетог века, филозоф и политички теоретичар, враћа се овога пута као, по неким критичарима, фасцинантна филмска прича, овамо где њен јунак, сопственом биографијом и личном драмом, управо ту и само ту, на тако варничав начин представља, изнова, провокативан политички и интелектуални изазов.
И све ово из простог разлога што је то превасходно драматична „немачка прича“ из „драматичних времена“, чија драматичност, с разлогом, није могла да изазове тако реску резонанцу у другим вилајетима. Ни у Монтреалу, где је филм Маргарете фон Трота – под једноставним и директним насловом „Хана Арент“ – у септембру тек минуле године имао светску премијеру, ни у Београду где је, одмах потом, почетком новембра, био приказан у оквиру фестивала „Слободна зона“.

ВИШЕ ОД ФИЛМА Овде је то, у Немачкој, далеко више од филма. То је ново суочавање са најмрачнијом епизодом немачке историје, с холокаустом, кроз причу о његовом главном „оперативном планеру и извођачу“ Адолфу Ајхману (идејни творац био је онај други, а хијерархијски први Адолф – Хитлер) и, успут, с такође драматичним и интригантним односом, пуним интелектуалног и емотивног набоја, између (јеврејске) студенткиње Хане Арент и њеног седамнаест година старијег професора, најзнаменитијег немачког филозофа двадесетог века Мартина Хајдегера, који ће сопствену, иако краткотрајну, опсену и заблуду Хитлером и нацизмом платити високом ценом.
Иако је читав живот Хане Арент нудио изазован „штоф“ за филмску причу – рођена 1906. у Хановеру, одрастала у Кенигсбергу (данашњем Калињинграду) и Берлину, студирала филозофију у Марбургу и Хајделбергу, прогнана од стране нациста из земље (држављанство јој је одузето 1937), живот је провела у емиграцији (умрла је 1975. у Њујорку), добила је америчко држављанство и била прва жена универзитетски професор, и никад се, сем на пропутовању, није вратила у „изгубљену домовину“ – Маргарета фон Трота концентрисала се на „исечак“ њене биографије – време између 1960. и 1964. године.

[restrictedarea] Идвојила је, при том, епизоду која ће, умногоме, ударити снажан печат на њену филозофску мисао и изазвати много контроверзи, жустрих спорења и оспоравања. Реч је о процесу Адолфу Ајхману, који је Хана Арент пратила као специјални извештач магазина „Њујоркер“; ту ће настати њена чувена теза о „баналности зла“, о чијем смислу се и данас, међу политичким теоретичарима и филозофима, ломе копља.
Из њених белешки са суђења нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману, кога су агенти израелске обавештајне службе на заиста спектакуларан начин киднаповали у Аргентини, настала је њена књига „Ајхман у Јерусалиму – извештај о баналности зла“.
У покушају да одгонетне, и схвати, карактер нацизма и нациста, Хана Арент је, очигледно и на сопствено изненађење, открила да Ајхман, по својој природи, није монструм и психопата, већ „обични чиновник“ и „банални злочинац“. Испоставило се, у њеном виђењу, да се човек задужен за реализацију холокауста понашао као бирократа којем је стало до тога да „перфектно обави посао“. Тип злочинца какав је био Ајхман није партијски фанатик, ни индоктринирани робот. Он је појединац који добровољно учествује у злоделима криминалног режима, уверен да га хијерархијско устројство и законско „покриће“ ослобађају сваке личне одговорности.
У трагању за „коренима зла“ Хана Арент је закључила да „злоба, патологија и идеолошки фанатизам нису нужни да се почини бескрајно зло“. У злочиначком режиму да би се починили злочини демонски карактер (њихових извршилаца) није нужан: довољни су (слепа) послушност и (такође слепо) покоравање (постојећим) законима, чиме се искључује суочавање са сопственом савешћу и моралном одговорношћу. Тако настаје парадокс „баналног зла“ чија дела показују „екстремно зло“. Политичко зло ХХ века, констатује Арентова, није се могло остварити без регрутовања милиона „моралних“ особа и институционализоване сарадње која је проширила саучеснишво (у злу) на читаво друштво.
Филозофске варијације Хане Арент о злу, поводом случаја Ајхман, велики број њених сународника (Јевреја), па и један број њених пријатеља, доживели су као „велики скандал“ и релативизовање Ајхманове кривице. На „нишан“ су је узели и неки угледни, и утицајни, не само јеврејски интелектуалци. Међу Немцима је то био, на пример, Голо Ман, један од најпознатијих историчара у овој земљи, син великог Томаса Мана.

БИРОКРАТСКИ УБИЦА Дејвиду Цезаренију, истраживачу холокауста, Ханин „Ајхман у Јерусалиму“ пружио је „шлагворт“ за полемички интонирану књигу „Постати Ајхман – суђење ‚бирократском убици‘“.
Цезарени је тврдио да Хана Арент није била у прилици да схвати и открије праву Ајхманову природу, с обзиром на то да није пратила цео процес. Била је у судници, наводно, само док је тужилац износио доказе о његовој кривици, не и кад је сам Ајхман, у одбрани, узео (арогантно) реч и открио своју „праву природу“ изразитог антисемите.
Пред том чињеницом , која је по Цезаренију представљала „покретачку снагу“ његовог геноцидног деловања, теза Хане Арент о „баналности зла“ и беспоговорној послушности стоји „на лабавим ногама“. Њен критичар је, уз то, закључио да је Хана Арент, као немачка Јеврејка, „потцењивачки“ гледала на Јевреје из Источне Европе. Да би то поткрепио, „позивао“ се на њено писмо филозофу (и њеном ментору кад је реч о докторској дисертацији) Карлу Јасперсу. Арентова је у том писму оштро критиковала начин на који је пољски Јеврејин Гидеон Хауснер водио процес. Чинио је то, по њеном уверењу, уз много грешака и био „типични галицијски Јеврејин“, један од оних „који не знају ниједан језик“. Цезарени је отишао још даље: тврдио је да се ставови Хане Арент о блискоисточним Јеврејима „граниче с расизмом“: израелску „гомилу“ описивала је као „оријенталну руљу“, каква се „среће у Истанбулу“ или некој другој полуазијској земљи, израелски полицајци су јој „изазивали жмарце“, говорили су само хебрејски и „изгледали као Арапи“.
У „грех“ јој је уписан и њен критички став према ционизму – тај став је, по уверењу критичара, утицао и на њену интерпретацију Ајхмановог процеса.
Те критике је нису поколебале да појмове о „баналности зла“ и „радикалности зла“ узме као кључеве за разумевање и истраживање тоталитаризма, чему је, практично, посветила готово читав свој опус: „Порекло тоталитаризма“, „Положај човека“, „Између прошлости и будућности“, „Ајхман у Јерусалиму“, те „Људи у мрачним временима“ и, напокон, „О насиљу“.
Процес Адолфу Ајхману почео је, иначе, 11. априла 1961. године у Јерусалиму. Окончан је 11. децембра: смрт вешањем. Пресуду је потврдио 29. маја 1962. године Врховни суд, егзекуција је извршена два дана касније, 31. маја.

АВАНТУРА С ХАЈДЕГЕРОМ Хану Арент, у истоименом филму Маргарете фон Трота, игра позната глумица (из Фасбиндерових филмова) Барбара Сукова, а Адолфа Ајхмана – сам Ајхман.
Режисерка, наиме, „није хтела глумца“; било јој је веома важно суочавање „с правим, аутентичним Ајхманом“, човеком који „не користи своју моћ да – мисли“. Зато су у филму коришћени документарни снимци с већ споменутог, и чувеног, суђења најзлогласнијем симболу холокауста.
У филму се, „мимо реда“ и директног повода, појављује Мартин Хајдегер. Маргарета фон Трота се није бавила њиховом страсном, и тајном (Хајдегер је у то време био ожењен, породичан човек) и вишегодишњом (започела је 1924, у време Ханиних студије у Мабургу, где је Хајдегер био професор) авантуром. Емотивно се, кажу упућенији, никад нису разишли, упркос прекиду (физичке) везе, Ханиним браковима (два) и новим љубавницима. Политички, међутим, јесу: због нациста и нацизма.
Оно што је за Хану Арент, и све Јевреје, значило смртну опасност, и коначно геноцид, генијалном Хајдегеру се, макар за кратко, учинило као велика шанса за његову земљу. Постао је члан нацистичке странке и, захваљујући, поред осталог, и тој чињеници, убрзо ректор Универзитета у Фрајбургу. Његов (чувени и пламтећи) ректорски говор у којем је пружио подршку нацистима, политички ће му, непосредно после рата, доћи главе: окупационе француске власти су га удаљиле с Универзитета и осудиле га на трогодишњи губитак грађанске части. Ништа није помогло што је Хајдегер поднео оставку на ректорски положај после само седам месеци, одбијајући налог да уклони политички „неподобне“ колеге и уклони проскрибоване књиге.
Хана је оштро, и јавно, критиковала Хајдегерову „романсу“ с нацистима и тек му је, знатно касније, у једном писму опростила „грех“ и повукла своје оптужбе.
Хајдегер је морао да се појави у филму, објашњава Трота, не као Ханин љубавник, већ као неко ко ју је „научио да мисли“.
До последњег сусрета Хане Арент и Мартина Хајдегера дошло је 1975. у Фрајбургу. Мартин је деловао оронуло и болесно. Хана је, међутим, умрла пре њега, изненада, у 69. години, четири месеца после ове посете „обожаваном професору“. Хајдегер је преминуо шест месеци касније. Елфриде Хајдегер се „осветила“ љубавницима: живела је још две деценије и умрла у 98. години.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *