Почетна / Култура / Покушај вредан пажње

Покушај вредан пажње

„АНТИГОНА“ ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 30. децембар 2012. ПИСАЦ ТЕКСТА Софокле РЕДИТЕЉ Јагош Марковић ДРАМАТУРГ Молина Удовички Фотез СЦЕНОГРАФ Јагош Марковић КОСТИМОГРАФ Бојана Никитовић ДИЗАЈН ЗВУКА Владимир Петричевић

Пише Рашко В. Јовановић

Премијером  Софокловог ремек-дела „Антигона“ у Народном позоришту у Београду напокон попуњена једна недопустива  репертоарска празнина

Током последњих неколико година Народно позориште у Београду наставља неговање репертоара грчке класике: после извођења Софокловог „Цара Едипа“ и Еурипидових „Баханткиња“, сада приказује и Софоклову „Антигону“. Може се само поздравити стављање на репертоар овог дела, које је Хегел с правом означио апсолутним узором трагедије. Како нам се чини, последње представљање „Антигоне“ у Београду није било извођење дела у оригиналу, већ је у питању прерада Бертолта Брехта, коју смо у лето 2006. гледали у режији Иване Вујић на сцени „Бетон-хала театра“. Ако знамо да се „Антигона“ у Београду дуго пре тога није приказивала, онда је овом премијером Софокловог ремек-дела напокон попуњена једна велика и недопустива репертоарска празнина.
У „Антигони“ Софокле обрађује трагичну судбину Едиповог рода. Наиме, после Едиповог прогонства, у борби за власт сукобили су се његови синови, истерани Полиник, који је окупивши војску напао родни град, и Етеокло, који је остао у Теби и бранио је заједно са ујаком Креонтом. Међутим, у двобоју су браћа пробола један другога и нови владар у Теби, Креонт, сахранио је Етеокла са свим почастима, док је под претњом смртне казне наредио да се Полиник, као непријатељ, не сме покопати, већ да се његово тело остави да буде плен псима и птицама. Драма и почиње тако што Едипова кћи Антигона моли сестру Исмену да јој упркос Креонтовој забрани помогне да сахрани брата, будући да је то света дужност према мртвацу, јер непокопан он се према античком назору лишава вечног покоја. Нашавши се у деликатној ситуацији у којој се мора определити између званичног важећег грађанског закона и „неписаног“ божанског, Антигона, не обазирући се на приговоре и одбијање своје сестре Исмене да јој помогне, бира овај други, те сама сахрањује свог брата. Антигону ће због тога Креонт стрпати у затвор где ће се она обесити не желећи да буде жива закопана. Затекавши је мртву, њен заручник Хемон, Креонтов син, пробошће се властитим мачем, док се његова мати, Еуридика, кад за то дозна такође убија, те Креонт остаје сломљен и сâм призивајући смрт. Међутим, заговорници политичког театра указују и на паралелизме између лика Креонта и Перикла имајући у виду да је „Антигона“ написана кратко време после прогонства из Атине последњег вође опозиције Тукидида, онога који није био историчар. Перикле је владао без спомена вредне опозиције руководећи се правилом према којем у политици ваља учинити све оно што се мора учинити. Тако се у Софокловој „Антигони“ понаша и Креонт када осети да се не уважава његова владавина и не поштује његова изричита наредба.

[restrictedarea] Редитељ Јагош Марковић свео је своју поставку „Антигоне“, знамените античке трагедије великих драмских тензија у камерне оквире. У „Антигони“ хор нема неку значајнију улогу, те се редитељу ништа не може замерити што га је свео на једну глумицу. У средишту дела је сукоб између Антигоне и Креонта и режија је тежила да њихово сучељавање прикаже непосредно, уз оптимално придржавање Софокловог објективног приказа тог суочавања и читавог догађаја уопште, али и без икаквог ослањања на могућно скретање у политичку визуру и асоцирања у том смеру. То свођење на камерни оквир огледа се и у избору Вање Ејдус за улогу Антигоне. Она је умела да доследно оствареним суздржаним изразом испољи непоколебљивост у свом настојању да испуни крвну дужност и не огреши се о „неписане“ божанске законе. Чак ће, савршено прикладно тексту, умерено, без истицања драмских акцената, у одбрани свог поступка наступити смирено и тако супериорно бранити своје уверење. Драган Мићановић, као Креонт, био је, нарочито после Тиресијиног прекора и упозорења да богови не одобравају његов поступак, све нервознији, узнемиренији и психички растрзанији, да би такво његово држање дошло до кулминације кад дозна за Антигонин поступак. Мићановић је посебно био убедљив у последњој сцени када је веома дирљиво представио сазнање о поразу и слом Креонтов. Ђурђија Цветић тумачила је Хор трудећи се да искаже одређени ангажман у надовезивању на ситуације драме. Вјера Мујовић умела је да искаже пасиван хероизам и дискретно изрази обазривост према Антигониној намери. Михаило Јанкетић био је веома упечатљив као Тиресија. Требало би истаћи Момчила Оташевића који је као Хемон умео да оваплоти младалачки занос и непомирљивост. И остали – Бојан Кривокапић (Стражар), Александар Срећковић (Гласник), Слобода Мићаловић Ћетковић (Еуридика) стилски усаглашено су остварили своје сценске задатке.
Сценографију, која је подсећала на некакву ремонтну железничку радионицу са великим краном, потписује редитељ Јагош Марковић. Остало нам је нејасно зашто такав амбијент одговара „Антигони“. Костими Бојане Никитовић стилски су били удаљени од антике и донекле су се приближавали нашој савремености, будући да су поједини подсећали на начин облачења командоса. Но и такав поступак при инсценацији није осујетио значење велике Софоклове драмске речи.Зато овај сценски подухват, због недавног пожара у Народном позоришту премијерно изведен на сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта, заслужује пажњу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *