Платформа националног опстанка

Пише Драгомир Анђелковић

Током ове године, када ће се ломити много тога важно за судбину нашег народа, не смемо да одемо у крајност националног дефетизма, нити да склизнемо у сферу ирационалне тзв. патриотске самодеструкције

Према писању листа „Данас“, амбасадори неколико западних држава намеравају да се укључе у решавање проблема насталог нелегалним подизањем споменика бојовницима тзв. Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе. Док сам читао о томе да се иде толико далеко да се од Београда тражи „компромисно решење“ у вези са спомен обележјем припадницима терористичке скупине, која је посегнула на државност Србије, болно сам се подсетио докле смо стигли после 2000. године, са посебним акцентом на убрзано срљање у пропаст у периоду 2008-2012. Но, ту смо где смо. Од јадиковања нема вајде. Морамо посвећено да тражимо начин да се искобељамо из глиба у који смо упали. То нећемо постићи ирационалним бусањем у патриотска прса, нити одрицањем од националних интереса, већ прагматичним деловањем њима у прилог.

СЛАТКА ПРОПАСТ У једном есеју Џорџ Орвел описује агонију једне осе. Док је она мирно јела џем, у том тренутку докони британски писац распорио ју је оштрим ножем. Заокупљена уживањем, она то није чак ни осетила. Наставила је смртоносну гозбу док је слатки млаз избијао из њеног располућеног тела. Тек када је пожелела да узлети, схватила је сав ужас свог положаја. Скоро да је већ била мртва, а док се упињала да се усиљеним замасима крила одлепи од површине стола, убрзавала је своје распадање.
Нешто слично што и са несрећном осом, дешавало се са Србијом током протекле деценије. Некоме је требало више, а некоме мање времена да схвати да евроатлантски душебрижници касапе наше национално и државно биће, док нама пласирају илузије о европском меду. На неки начин и многи од нас којима је стало до Српства, помало смо одговорни за стање у којем је сада наша држава. Ошамућен илузијом да ће после пада Милошевића Запад почети према нама боље да се понаша, велики део нације дуго није увиђао куда плови наш брод.
Ипак, колико год да смо до сада ишли истом „магистралом пропасти“, као и Орвелова оса – наша судбина не мора, нити сме да буде, иста као њена. Срби нису осе, већ пре јато „птица Феникс“. Историја нас учи да је и у прошлости деловало да смо „сагорели“, а ми само ипак смогли снаге да се поново „родимо“ и оживимо своју државност! Отуда, важно је да се сада не помиримо са пропашћу, избегавамо срљања у разне крајности и онда ћемо наћи стазу спаса. Тешке су ране које смо добили, али у стању смо да их преболимо ако већинска Србија препозна где смо сада и колики маневарски простор реално имамо. Он није превелики, али јесте довољан да можемо рационално да се боримо за своје интересе.

[restrictedarea]

ПУТ СПАСА Крајем 2012. понуђена је добро избалансирана Платформа за вођење наше косовске политике. Она је увек била камен темељац заштите националних интереса. Како поступамо у вези са КиМ, тако радимо и на другим пољима. Међутим, да би базични принципи Платформе имали снагу, потребно је да се око њих окупимо, а не поводом њих свађамо. У функцији тога требало би да буде и резолуција Скупштине. Недопустиво је да њена сврха буде релативизовање Платформе, тј. њено стерилисање како би било ублажено негодовање Брисела. Платформа је нашла праву меру између уважавања реалности у којој се налазимо и инсистирања на одбрани територијалног интегритета државе и интереса нашег народа на КиМ.
На другом полу, несхватљиво је и наводно патриотско одбацивање Платформе. Ту се ради о политиканској злоупотреби националне енергије. Ко жели Србији добро дужан је да чини све што може да бар око темеља Платформе постигнемо, ако не национални (који због тзв. анти-Србије није могућ) бар патриотски консензус. У праву су аутори „Манифеста Треће Србије“ – чија централна идеја је национално помирење – када кажу: „Да бисмо могли да остварујемо заједничке пројекте, морамо прво бити заједница“. Толико смо подељени да полако престајемо чак и то да будемо, што ће нас пре уништити него директно деловање непријатеља.
Када смо код српских интеграција, за сваку похвалу је и посета Бања Луци крајем 2012. од стране државног врха Србије. Њен циљ је био – како је то рекао председник Николић – да се сагледа шта је до сада урађено на плану повезивања две српске државе, те шта конкретно може да се уради током 2013. године. Дејтон, и из њега произашле специјалне везе РС и Србије, пружају простор за знатно веће повезивање Срба западно и источно од Дрине, али то до сада није коришћено на одговарајући начин. Велики помаци у том правцу учињени су у време док су Србију водили Коштуница и ДСС, али се после 2008. године све свело на празне приче. Сада морамо да наставимо тамо где смо поменуте године стали. Јер – да парафразирам једну нашу песму – Српству су Морава (укључујући и Биначку Мораву на КиМ) и Дрина крила. Да би полетели потребна су нам оба крила!

ЈАЧАЊЕ НАЦИЈЕ Не смемо да запоставимо ни трећи преостали стуб Српства. У питању је Црна Гора, односно наш тамошњи – упркос систематској антисрпској политици црногорског режима – још релативно многобројан национално свесни народ. Нова власт у Београду, без обзира на позитивне помаке на другим пољима, не посвећује довољно пажње српском питању у Црној Гори. Важно је да се то енергично промени током ове године. Суочени са србождерским режимом, тамошњи Срби не могу да опстану ако буду остављени сами себи. Ваљда нећемо мирно посматрати да их Ђукановић своди на „прихватљиву“ меру од пет-шест процената? А већ и само на основу инсистирања на поштовању толико хваљених „европских стандарда“, официјелна Србија много може да учини за Србе у Црној Гори и историјску истину о њеном српском карактеру. Само је важно да тиме почне озбиљно да се бави.
Но, да би српски интереси у региону дугорочно уопште постојали, најважније је оно што се већ дуго потпуно запоставља. То је демографија. Срби изумиру, а држава то игнорише. Зато је важно што је о томе као о свом приоритету Т. Николић проговорио одмах пошто је победио на изборима, те што државни врх доследно помиње тај огромни проблем. Ма колико били оскудни ресурси са којима Србија располаже, ове године морамо да почнемо да радимо у прилог биолошке консолидације. Као што смо добили Платформу посвећену Косову и Метохији, било би добро да што пре буде израђена и платформа демографског препорода, на основу које би држава до краја ове године почела озбиљно да делује. Иначе, ако се остваре на основу садашњих трендова утемељене прогнозе, да ће се до 2050. године број Срба смањити за 30 одсто, a да ће се до краја века наша нација преполовила – шта нам вредe и територије, и било какве интеграције.

ОДМЕРЕНА ОДЛУЧНОСТ Зависимо од ЕУ, али и многе њене чланице имају озбиљне интересе у Србији. Неће их лако угрозити само ако престанемо да олако попуштамо. Прете нам пушком која неће опалити ако се одмерено, али енергично супротставимо насртајима на нашу нацију. Такав став је и у складу са оним што од нас очекује наш кључни савезник – Русија. Москва подржава политику дијалога о регионалној стабилизацији и о Косову. Али Руси упорно истичу: „Водите дијалог, но не радите на своју штету“. Не би требало никога да револтирамо необузданим потезима, али непоколебљиво морамо да стојимо на одсудној линији одбране наших позиција. То се односи и на преговоре у вези са спорним спомеником у Прешеву. Он не сме да остане на било којем тргу, у парку или улици тог или неког другог нашег града.
Како у свом есеју о Миловану Миловановићу – великану наше дипломатске мисли и праксе – каже Радован Калабић: његова девиза је била „да политичар мале земље не сме ићи пред догађајима, него би требало да их користи“. Свет се сада убрзано мења тако што се тежиште економске моћи измешта на исток. У складу са тим почињу да се одвијају и војнополитички процеси, али ми се и даље налазимо у зони евроатлантске доминације. Мудро је да чинимо оно што околности сада омогућавају и купујемо време док се ситуација радикалније не промени и у нашем окружењу. Не верујемо да ћемо са Западом суштински наћи заједнички језик, али, не одустајући од својих легитимних тежњи, требало би да га тражимо док не настану околности да слободно смемо да проговоримо на неки други начин.

ИЗБЕГАВАЊЕ ЗАМКИ Поменути британски писац, познат по свом циничном односу према политичарима, написао је: „Циљ власти је само власт“. Несумњиво, тако је било са претходним (жутим) режимом. Он је Србију доживљавао као свој феудални посед, којим може да тргује и експлоатише га како год хоће. Ипак, има и другачијих схватања власти. Како је рекао један старогрчки филозоф: „Владати значи испуњавати обавезе“. Надам се да је у Србији почела транзиција из првог у друго поимање власти. Да ли је тако, током ове године дефинитиван одговор даће нам они који сада воде земљу. А њима, али и свима нама, прича о Орвеловој оси требало би да послужи као корисна метафора.
Пропашћемо ако наставимо да робујемо сновима о ЕУ (какав год био мој став о томе, објективно није нужно да априори одбацимо евроинтеграције, већ да се према њима критички поставимо). То ће се десити и ако усвојимо другу илузију – ону о успеху сваког отпора. О томе нам сада говоре баш они што су раније прикривено промовисали Тадића и правдали многе његове потезе. Одједном су постали бескомпромисни борци за српску ствар, а садашњу власт оптужују за све оно што је скривила претходна. Изгледа да Империја против нас ради на два начина: покушава да нам натури оно што жели као државну политику, али и да нас наведе да се ирационално супротстављамо и свађамо, те тако брзо сломимо врат. Све то патриотска јавност мора да има у виду ма колико јој пријале јаке речи оних што нас, заправо, за рачун непријатеља, хушкају да срљамо у амбис. Генерисањем унутрашњих тензија паралишемо потенцијале да промишљено урадимо нешто конструктивно!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *