Почетна / Вести / Патријарх Иринеј: Не заборавите корене своје и постојбину

Патријарх Иринеј: Не заборавите корене своје и постојбину

Српска православна црква и њен патријарх Иринеј својој духовној деци: Живимо у времену у коме је све на продају, у коме се тргује правдом, слободом и људским достојанством

БОЖИЋ нам доноси радосну и дивну вест да је вечни Син Божји постао Човек, Богочовек Исус Христос. Оваплоћењем Његовим испунило се пророштво пророка Исаије: Ето, Девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Од тог дана, па до краја века, Бог је са нама и ми смо Божји. Син Божји је сишао на земљу, а човек се успео на небо. Све се сјединило. Анђели са људима певају, а људи учествују у анђелском животу…

… На Божић је дошао Бог, уселио се у нас, да би нас научио како да једни друге загрлимо, једни другима опростимо. Бог је нама опростио, како да се ми усудимо да једни другима не опростимо? Нема тога зла које нам неко може нанети, а да би оно могло надвладати добро овог Божића и да би могло надјачати у нама спремност на опроштај. Зато, волимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца, Сина и Духа Светога, Бога љубави! Љубимо једни друге љубављу којом нас је Бог заволео пре настанка света, љубављу којом нас љуби у Сину Свом Љубљеном! Волимо једни друге љубављу која не тражи своје, која се не горди, која све трпи, свему се нада!

Имајмо на уму да се та љубав простире на целокупну природу око нас, којом нас Бог дарује, храни и радује! Чувајмо своје и њено здравље и лепоту! Не заборавимо да Долазак Сина Божјег у свет има космички значај! Преко тог Догађаја спасавају се од смрти не само људи него и читава Божја творевина.

Поред љубави, која је свеза савршенства, данас су нам преко потребни мир и добра воља. Зато у нашим срцима увек, а посебно о Божићу, треба да одјекује анђеоска песма: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља! Ова божићна порука, браћо и сестре, садржи у себи три велике истине и на овим речима се, као на три камена темељца, заснива начин, смисао и коначни циљ људског живота.

Прва истина јесте позив човеку да прославља Бога. Славити Бога може само онај ко је открио најдубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као Творцу, Промислитељу и Дародавцу свих добара, то је већа човекова радост живота, то је већа и његова спремност да слави Бога.

Друга истина јесте мир на земљи. Миротворство је Божје својство. Њиме човек постаје син Божји, по речи Христовој: Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим назвати! Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе могу наћи мир у својој души; једино такви људи су истински миротворци. Њима је мир у срцу и на језику. Иначе, онима који се не помире са Богом и људима у уму и у срцу, мир може бити на језику, али у срцу су им мржња и рат.

Трећа истина јесте добра воља међу људима као темељ људског заједништва. Тамо где се роди мир, наступа добра и блага воља међу људима. Добра воља се рађа из љубави, из богољубља и човекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца, јер истинска љубав ништа не тражи за себе.

Живимо у времену у коме су ове вредности – хришћанске и, верујемо, вечне – обезвређене и запостављене. Духовна криза оставља страшне последице по међуљудске односе. Поново не говори брат са братом, син са оцем, кум са кумом, сусед са суседом. Разлога и оправдања, смислених и бесмислених, као и увек, има напретек. Питамо се: зар је могуће да нас толико помрачују наше властољубље и самољубље да нам све овосветско буде драгоценије од оца, мајке, брата, сестре, кума, суседа, ближњега?

Наше време је одавно време потреса, социјалне несигурности и отуђења. Живимо у времену у коме је све на продају, у коме се тргује свим и свачим, па и истинском слободом и људским достојанством. Овоземаљска правда и право не јемче нам право на своје, па ни на живот онде где постојимо од када постојимо. Да ли се, уосталом, правда моћник овога света икада другачије испољавала? Да ли је ово први пут у историји да судије заборављају речи премудрог Соломона: Ко оправда кривога и ко осуди правога, обојица су гад пред Господом?

Али зато што је време такво какво јесте, због тога што је оно такво откако је греха и што ће такво бити док је зла у свету, Божић нам долази као мелем на рану, као најдубља утеха, која од Бога долази и којом нас Он ослобађа од туге и враћа нам поверење у Његову правду и Његову истину. Божић нам враћа поверење и у људску доброту и љубав и буди наду да она не само може да засија у срцима људским већ и да се може, милошћу Божјом, пројавити и кроз људске институције, упркос осионости силника овога света и века.

Божић је Дан утехе и наде за све избегле и изгнане, па и за све оне из рода нашега који једу горки изгнанички хлеб. Не тугујте и не очајавајте, децо наша духовна, сетите се да је највећи и најпознатији Изгнаник у роду људском био нико други до Богомладенац Витлејемски! Са Њим су Пресвета Богородица и праведни Јосиф, чим је дошао у овај свет, морали да беже из Земље обећане у Земљу ропства.

Божић је Дан радости и за народ Светога Саве, расут вољно и невољно по свим меридијанима од Европе до Америке и Аустралије. Очински бринући, позивамо вас да не заборавите своју православну веру и свој језик, да не заборавите богомоље и гробове својих предака, да не заборавите своје светосавске корене који су овде у овој земљи Божјој која се Србијом зове и у другим крајевима који су вековна постојбина Србинова.

Божић је Дан којим почиње и Васкрсење, а Васкрсења не бива без страдања, страдална децо наша на Косову и Метохији! Знајте, запамтите и научите децу своју да би они научили децу своју да је изгнани јеврејски народ скоро двадесет векова чекао дан повратка земљи отаца својих, а српски народ пет векова чекао ослобођење Старе Србије. Поучени речима Псалмопојца и ми ускликнимо: Ако заборавим тебе, Косово, и тебе, Метохијо, нека ме заборави десница моја! Помоливши се Богу на стоту годишњицу ослобођења Косова и Метохије 1912. године, положимо и сада наду на Господа!

Божић је Дан у којем смо ослобођени од оков греха, смрти и сатане, а овогодишњи Божић славимо пред почетак свечаног обележавања 1700-годишњице Миланског едикта, којим је свети цар Константин хришћанима дао слободу и право да Христа слободно прослављају. Нажалост, у овој јубиларној години слободе хришћанског исповедања вере управо та слобода ускраћена је нашој браћи и сестрама припадницима Охридске Архиепископије, чијег Поглавара, архиепископа Јована, држе заточеног у тамници они који већ више деценија не дозвољавају да ризу Христову, безбожном руком раздерану, поново саставимо. У овом дану, када се земља радује са небом, упућујемо речи љубави, утехе и охрабрења деци Охридске Архиепископије, на челу са њеним Предстојатељем и Светим Синодом.

Осећајући све тешкоће и невоље у којима се налазимо данас и мутне облаке који су се наднели над наш мученички и страдални народ, поучени овим великим Даном, ми вас, децо наша духовна, позивамо да останете у вери Христовој и вери наших светих предака. Знајмо, расте ли вера наша у Богомладенца Христа, истовремено расте и љубав наша према Њему и ближњима. Јер, вера непрестано открива у Христу све новија и новија савршенства, богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој према Њему. Само су људи велике вере укорењени и утемељени у љубави, јер је љубав Божја свела Бога на земљу, што је и порука Божића који данас славимо.

Радосно вас позивамо, враћајте се Богу Живом! Благо нама када се Богу враћамо! А коме бисмо другоме ако не Богу? И када бисмо се вратили ако не у ове божићне дане? Нека је благословен овај свети Дан и ви будите благословени у том светом Дану, Христовом Рођендану. У Њему се рађамо и препорађамо, у Њему постајемо људи, богољуди, и добијамо свој истински и непролазни смисао. И тако осећајмо и говоримо: Са нама је Бог, нека разумеју сви народи!

У Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2012. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *