Панбошњачко приватно предузеће „Му-Му“

Пише Дарко Танасковић

Недавно је у Сарајеву настао Свјетски бошњачки конгрес (СБК), једно ново предузеће чији су оснивачи доскорашњи реис-ул-улема Исламске заједнице БиХ Мустафа Церић, који је изабран за председника, и главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић, одсад и председник Скупшине СБК

Седамдесетих и раних осамдесетих година прошлог века Босном и Херцеговином је кружила шала да је БиХ заправо скраћеница за приватно предузеће „Бранко и Хамдија“, при чему се, наравно, мислило на тандем тадашњих партијских моћника, Хамдију Поздерца (1924-1988) и Бранка Микулића (1928-1994), који су суверено владали средишњом републиком бивше Југославије. Недавно (29.12.2012. године) је у Сарајеву настало једно ново приватно предузеће Свјетски бошњачки конгрес (СБК), чији су оснивачи доскорашњи реис-ул-улема Исламске заједнице БиХ Мустафа Церић, који је изабран за председника, и главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић, одсад и председник Скупшине СБК, чиме су, како је писала „Слободна Босна“, ова двојица политици посвећених верских поглавара себе промовисали у статус „предсједника и потпредсједника свих Бошњака на (овом) свијету“.

БЕЗ КЉУЧА И БАТИНЕ Много амбициозније, дакле, од Бранка и Хамдије, али и с много мање реалног покрића, поготово у БиХ. Да су поменута двојица комунистичких чврсторукаша којим случајем живи и моћни, не сумњамо да би се Церић, Зукорлић и њихова дружина провели као ономад „исламски фундаменталисти“ на чувеном процесу у Сарајеву 1983. године, када је, као првооптужени, покојни лидер босанскохерцеговачких муслимана/Бошњака Алија Изетбеговић (1925-2003) осуђен на четрнаест година робије. Зашто? Па зато што су високи функционери СК БиХ били главни неимари јединствене Босне и Херцеговине, с фамозним националним кључем у рукама, којим су одржавали равнотежу међу трима конститутивним народима републике која као самостална и целовита држава никада током историје није могла дуже да опстане ван координата већих политичко-административних целина (Османског царства, Аустроугарске монархије, краљеве и Титове Југославије). Чим би вазда будни инжењери братства и јединства на босански начин осетили да је њихов државотворни пројекат угрожен, кључ се претварао у батину, а затворске капије за „непријатељским елеменатима“ закључавале неким другим кључевима, али опет национално равноправно и симетрично. Иако је формално говорио истину, тврдњама у одбрани на суђењу да у Исламској декларацији (1970), програмској визији глобалне „исламизације муслимана“, није мислио на БиХ, Алија Изетбеговић их није могао заварати. Знали су они добро да је позив на окупљање „грађана муслиманског културно-повијесног круга“ (како касније стоји у оснивачком акту Изетбеговићеве СДА) увод у продубљивање супротности између трију конститутивних народа и да неминовно води распаду јединствене БиХ.

[restrictedarea]

„АНТИБОШЊАЧКИ ЧИН“ Иако и у Платформи за оснивање СКБ стоји да се само јединствени и организовани Бошњаци могу одупрети „варварским насртајима из сусједних земаља и одбранити суверенитет и територијални интегритет једине нам БиХ“, уз неизбежно помињање неколиких геноцида који су над њима током историје наводно почињени, прави наследници Бранка и Хамдије на послу очувања јединствене БиХ листом одбацују Церићеву и Зукорлићеву „параинституцију“, како СКБ квалификује декан Факултета политичких наука у Сарајеву, политиколог Шаћир Филандра. Истичући да није присталица „неког новог креирања мононационалних пројеката“, Филандра наглашава да је „босанскохерцеговачки национални програм заправо БХ државни програм“ и да је најмање потребан уплив у воде било каквог „радикалног национализма“. Песник и публициста Хаџем Хајдаревић, на сесији „Круга 99“, оцењује да стварање оваквих институција представља директан удар на државу БиХ и да штети грађанима међу које уноси додатни раздор. По Хајдаревићевом мишљењу, „приватно предузеће“ Мустафе Церића и Муамера Зукорлића гура Бошњаке у гето и његово је оснивање „антибосански и антидржавни, а поготово антибошњачки чин са непредвидљивим последицама“. Штавише, за Хајдаревића је то „понижавање Бошњака и БиХ“. Слично се изражава и професор и политички аналитичар Енвер Казаз који предвиђа да ће се „бошњачки народ наћи у врло опасној ситуацији, ако се елита која је формирала СБК постави као власник симболичког капитала и покуша да и даље архаизује идентитет Бошњака“, њиховим свођењем на верску групу и враћањем у средњи век. Церићеве двосмислене формулације о томе да „бошњачко питање на Балкану није вјерско, већ национално“, а да Бошњаци оснивањем СБК желе да покажу своју „оданост нацији чувајући кроз то своју вјеру“, недвосмислено указују на настављање врлудања између панисламистичке и (пан)бошњачке матрице Церићевог и Зукорлићевог идеолошког дискурса којим већ више година покушавају да и муслимане/Бошњаке, и њихове српске и хрватске суграђане и суседе, као и чиниоце на међународној сцени преведу жедне преко воде, остварујући при томе немалу личну корист. Није ли, уосталом, Зукорлић израчунао да „данас широм свијета живи између седам и 10 милиона (?!) Бошњака, међу којима сигурно има 10 хиљада Бошњака који су спремни сваког мјесеца издвојити по 100 еура за опстојност, развој и заштиту своје нације“. Аферим! Новац ће се, наравно, сливати у Бошњачку националну фондацију којом ће управљати руководећи тандем приватног предузећа „Му(стафа)-Му(амер“). Бошњаци свих земаља, уједините се!

[/restrictedarea]