Ослобађање Немањине

Пише НИКОЛА ВРЗИЋ

Влада Србије и њен премијер Ивица Дачић успели су, после одлагања, да једногласно усвоје косовску Платформу председника Србије Томислава Николића, а уз њу и предлог скупштинске Резолуције, написан на основу те Платформе. Да ли је премијеровом подршком председникова Платформа добила кључну потврду своје вредности, јер је постала употребљива у дијалогу с Приштином, или је пак њена највећа вредност баш у томе што ће премијера спречити да Приштини у овом дијалогу да више него што би смео?

Пут ка ослобађању Србије, ослобађању од обавезе коју је у њено име преузео Борис Тадић – да на Косову и Метохији испуњава жеље оних који тамо желе да направе независно Косово – кренуо је минулог децембра са Андрићевог венца, из Председништва Србије, када је председник Србије Томислав Николић у потаји завршио писање своје косметске Платформе. Платформе која је само саопштила да АП Косово и Метохија јесте Србија и да ће то и остати, и да (због тога) више неће радити оно што је у Бриселу радила Србија његовог претходника, помажући Тачијевој „држави“ да изгради своју државност на олупини наше. Сасвим довољно да због овако испољене дрскости, тог покушаја да се уместо за туђе боримо за сопствене интересе, уместо за туђу, за своју државу, довољно дакле да аутори косовске независности покушају да Платформу обесмисле, да Владу Србије спрече да је усвоји и да у замену усвоји такав предлог скупштинске Резолуције који ће омогућити да се у Бриселу, већ 17. јануара, настави по старом, које нас је већ довело до успостављања државне границе на Јарињу и Брњаку… Отуда је оно пропагандно оруђе евроатлантске окупације Србије („Блиц“) и тврдило, у складу са жељама својих инспиратора, да се о Платформи на седници Владе и „неће расправљати, бар не званично“, да Платформа не може да буде ни споменута у предлогу скупштинске Резолуције „јер није усвојена ни у једној институцији“ и „спорно је позивати се на текст који званично не постоји“, а спорно је (било) и да ли ће „косовска Резолуција имати образложење“…
И отуда је постало сасвим јасно да се онај пут ка ослобађању Србије, започет на Андрићевом венцу, наставља – или зауставља – у Немањиној 11, у Влади Србије.

ПОБЕДА И ПРАВО ЛИЦЕ И, засад можемо да одахнемо, настављен је; Влада Србије је, у присуству председника Србије, ове среде званично, формално, усвојила и председникову Платформу, и Резолуцију написану управо „на основу Политичке платформе за разговоре представника Владе Републике Србије са представницима привремених институција самоуправе у Приштини“ (ПИС), и образложење те Резолуције којој је – каже се у образложењу, као саставном делу Резолуције – циљ да „очува континуитет јединствене државне политике“ и „утврди оквир деловања државних органа у одбрани суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“. Тако да, да, ово јесте једна мала победа Србије у борби за саму себе…
До Немањине 11, при том, Платформа ни најмање није стигла лако, и још мање без озбиљних унутрашњих отпора. Сведочи нам о томе већ и сама чињеница да је, најављена за уторак, владина косовска седница без образложења одложена; што се све до уторка предвече и није знало хоће ли наредног дана, ове среде дакле, уопште и бити одржана; што је, уочи одржавања ове седнице, на којој је „потврђено јединство државног врха“, најављено (упозоравајуће) одржавање седнице Председништва СНС-а, као да СНС, који је у међувремену јасно стао иза Николићеве Платформе, није био сигуран да ће исто учинити и његови коалициони партнери. Док би, о покушајима да се коалициони партнер убеди у исправност Николићеве косовске политике, могле да посведоче и најављене истраге сарадника наркобоса Дарка Шарића у врху српске политике и полиције, и најаве хапшења због уништавања „Галенике“, која је протеклих година била забран Дачићеве партије…
И тако је, уплашен тежином исправности Николићеве косовске политике, Ивица Дачић (бар привремено и, видећемо, очигледно невољно) ове среде ујутру морао да се постави као да је све време био сагласан са том политиком, и Платформом насталом на основу те политике. Да се постави као да није он говорио да ова Платформа „није Свето писмо и нешто што је уклесано у камен и мора да се спроводи“, као да својим досадашњим бриселским сусретима с Хашимом Тачијем – који су ионако започели у сумњивим околностима – у Бриселу није покушавао да себи обезбеди заштиту (од сопственог народа и његовог суда) какву ни Борис Тадић није имао, јер се чак ни он није усудио да се јавно рукује са Тачијем све док није постао бивши, али то (му) се не рачуна.

С тим што се, усред јединства испољеног ове среде, Ивици Дачићу ипак омакло, па је пред председником Николићем рекао шта заправо мисли о Платформи и Резолуцији за коју је – невољно – гласао. „Неће ми“, казао је, „ни са Платформом, ни са Резолуцијом бити лакше“ када у Бриселу буду настављени преговори с Хашимом Тачијем. На страну то што ова изјава представља потпуну бесмислицу – како, наиме, може да му не буде лакше ако у бој, преговарачки, оде имајући на шта да се ослони, уместо да тај ослонац нема? – него, ово је (поновљено) обесмишљавање Николићеве Платформе и Резолуције, и то њему у лице, већ друга јавна, у само неколико дана, варница између премијера и председника.
О чему се ради? У петак 4. јануара, пошто Томиславу Николићу није дозвољено да Божић прослави на Косову и Метохији, Кабинет председника државе врло оштро саопштава да је „сасвим очигледно да ЕУЛЕКС није статусно неутрална мисија (…) чиме се обесмишљава постојање те институције на територији Покрајине“. Дан касније, премијер поручује да ова забрана, истина, „није добар потез“, али да она неће утицати на дијалог с Приштином јер, беневолентно (у складу с досадашњом праксом) настављајући да се прави невешт пред шамарима које нам држава добија, „другог решења осим дијалога нема“. Па још додаде и да ће „преговори ићи нормалним током, ми другог избора немамо, ниједна нам Платформа не може помоћи ако се разговори не воде“… Напротив, одговара му на Божић председник Николић, показујући се чвршћим пред онима који нам раде о држави: „Божић сам желео да проведем тамо где је најтеже – на Косову и Метохији, али европска заједница није положила тај испит. Тај став Уније биће основ за преговоре.“ Па још подиже своју реторику за октаву више: „ЕУ мора добро да размисли кад убеђује Србију да је статусно неутрална и да жели да помогне да сви живимо боље, и да ли је на данашњи дан показала, у ствари, своје право лице.“

ЗАХТЕВИ ПЛАТФОРМЕ Ово наоко неважно, а тако речито размимоилажење председника и премијера, уз премијеров сасвим благонаклон став према шамарању српског председника, доводе нас и до онога што пише у владином Предлогу резолуције Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке преговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији. Није нам главно питање како ће на ту Резолуцију реаговати у Бриселу, у Вашингтону и Приштини, јер њихову реакцију на српску борбу за наш Космет унапред знамо. Већ је, нажалост, главно питање у којој ће мери ова Резолуција спречити Ивицу Дачића да буде онако благонаклон и према осталим шамарима који ће нам уследити у наредних неколико месеци. Другим речима, хоће ли Резолуција, и Платформа на основу које је Резолуција настала, моћи да спречи Ивицу Дачића да учини оно што Кетрин Ештон и Хашим Тачи желе да учини, када му већ 17. јануара затраже да распусти институције државе Србије на Косову и Метохији? А и после тог датума, када затраже да Косово уђе у Уједињене нације, а Србија са таквим Косовом потпише правно-обавезујући споразум о добросуседским односима? Јер то су, писао је „Печат“, услови које нам је ЕУ поставила да би нам одредила датум почетка преговора о учлањењу у ЕУ, иако при том сама није преузела обавезу да нам датум заиста и одреди, чак и ако све њене услове испунимо.
Најпре, требало би приметити, а кад смо већ приметили и да нагласимо: и Преамбула усвојеног Предлога резолуције, и њено Образложење (а оба су саставни део документа који из Владе иде у Скупштину Србије), имају бројне подударности са (процурелим) текстом Николићеве Платформе – оне која, поновимо оно што је најважније, Косово и Метохију третира као аутономну покрајину Републике Србије, а не као независну државу; од оцене да „Аутономна покрајина Косово и Метохија заузима централно место у политичком, економском, безбедносном, културолошком, идентитетском и духовном смисли за Републику Србију и њене грађане“, до наметања обавезе преговарачима да „посебно инсистирају“ на решењима из Платформе који се тичу аутономије српских општина са свим побројаним надлежностима, демилитаризације Косова, аутономије Српске православне цркве, успостављања дводоме косовске скупштине… Оно што на први поглед није добро, и што бележимо као разлику у односу на (процурели) текст Платформе, овде се говори о „Уставу АП КиМ“, док је у првобитној варијанти овај документ називан „највишим правним актом“ покрајине.
Сама Платформа која је усвојена на седници Владе, иначе, остала је недоступна јавности, па се не зна колике је тачно измене првобитни текст претрпео, а папир пословично трпи много више него што можемо ми. Председник Николић рекао је да се суштински променило није ништа, осим што „има ублажавања неких ивица, неки делови су могли да буду тумачени као прекидање техничког дијалога или преговора са ЕУ, а ми смо отклонили те сумње“, и што је, под притиском Запада, из Платформе раније уклоњен принцип да „ништа није договорено док све није договорено“.
Ово јесте нешто што нас обеспокојава, јер на Јарињу и Брњаку видимо докле су нас парцијални договори – уместо договора у пакету – довели. Поготово што и ЕУ инсистира на наставку доношења таквих, парцијалних договора, у складу са сопственом агендом изградње независне косовске државе (ЕУЛЕКС, да подсетимо, томе и служи), а и у усвојеном документу који је доступан јавности (Предлогу резолуције) о Европској се унији говори као да заиста јесте статусно неутрална, иако је председник и јавно, како смо цитирали, њену статусну неутралност после Божићне литургије довео у питање. Па се, тако, „омогућавање бољег живота за све грађане приступањем Европској унији“ у Преамбули ставља међу „дугорочне државне и националне циљеве“; док се у тачки 1 г) наводи да „разговори са представницима ПИС у Приштини и сваки договор који буде постигнут требало би да дају допринос европским интеграцијама“, а у тачки 4 наводи да том дијалогу Србија приступа „свесна значаја који би постизање обострано прихватљивог решења за КиМ имало у контексту даље и убрзане интеграције читавог региона Западног Балкана у ЕУ“, што би, овако истргнуто из контекста, могло да заличи на српску понуду предаје Косова у замену за евроинтеграције. Каже се у Предлогу резолуције, штавише, у тачки 3 да је „Србија спремна да учини додатне уступке у циљу превладавања тренутног стања у односима између српског и албанског народа“.
Међутим бројна су, и конкретна, ограничења за те уступке Хашиму Тачију и Европској унији; довољно бројна и конкретна да би нас уверила да се Платформом и Резолуцијом, заиста, прекида досадашња пракса пузајуће (на коленима) помоћи у изградњи независне косовске државе, само ако се тих ограничења наши преговарачи буду доследно држали.
Наводи се, тако, у Преамбули да „свако решење, било општег или неког посебног питања (…) мора да буде у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом СБ УН1244“. У тачки 1 в) Предлога резолуције, штавише, „Влада Србије обавезује се да у наставку дијалога о решавању техничких и политичких питања (…) наступа и све будуће споразуме постиже искључиво у складу са ставовима и крајњим циљевима утврђеним садржином, духом и образложењем ове Резолуције“, док се у тачки 3, тамо где се каже да смо спремни на додатне уступке, додаје и да Србија „није спремна да чини додатне уступке који би водили постизању парцијалних договора ако су они на штету државних и националних интереса и нису у складу са овом Резолуцијом“. Даље, у споменутом Образложењу потврђује се да је „основна тежња“ да „сви појединачни договори буду у складу са циљевима државне политике утврђеним и образложеним овом Резолуцијом“, да ће „сва права и надлежности, која као резултат преговора буду призната ПИС у Приштини, бити само пренета на органе АП КиМ у складу са Уставом, законима и другим прописима Републике Србије“, те да ће се, као што је тражила Демократска странка Србије, „однос Србије и АП КиМ уредити Законом о суштинској аутономији КиМ (…) на основу Устава Србије“.
И на крају, конкретно, у сусрет 17. јануару, састанку Ивице Дачића и Хашима Тачија и захтеву Европске уније да Србија угаси своје институције („паралелне“) на КиМ: Србија је спремна да разговара „о превазилажењу институционалних паралелизама на подручју АП КиМ“, али посебно инсистира на успостављању српске аутономије у оквиру Косова које је аутономија у саставу Србије.
„Технички“ дијалог, дакле, може да се настави, може да се настави и онај политички и договори у оквиру оба могу да се постижу, али они од сада морају да буду у складу са јасно дефинисаним циљевима. У томе и лежи основна новина, и основна вредност документа који у Немањиној 11 наставља ослобађање Србије започето на Андрићевом венцу.
Прецизну алатку за мерење домета усвојене Платформе и Резолуције, заправо, понудио нам је бивши амерички дипломата Данијел Сервер, један од инспиратора евроатлантске политике према Србији. Навео је шта би он желео да Србија уради: да саопшти да је због „зла“ које је на Косову учинила изгубила право на суверенитет над Косовом; да саопшти да и не жели да управља овом територијом; да има право да се заложи за заштиту Срба и српске културне баштине у складу са Ахтисаријевим планом, с тим да права која добију Срби на независном Косову морају да буду једнака правима које добију Албанци на југу Србије; да поштујемо и да сарађујемо са властима у Приштини, с тим да поново размотримо признање независности Косова и успостављање дипломатских односа с Приштином; да престанемо да тврдимо да је Косово аутономна покрајина Србије, да престанемо да се противимо даљим признањима његове независности и да затражимо од Русије да дозволи Косову да уђе у Уједињене нације. Усвојена Платформа и Предлог резолуције, видели смо то, ниједном од ових захтева не удовољавају, напротив.
И зато, уз извесна прецизирања и поправљања Резолуције амандманима, и још више, уз значајно и будно мерење сваке речи коју после ње благонаклони Дачић буде изговорио и договорио у Бриселу, Резолуцију би у Скупштини Србије, ове суботе, требало да подрже сви посланици који мисле да Косово и Метохија јесте, и требало би да остане, саставни, макар и суштински аутономни део Србије. Што ће рећи, сви који нису Чедомир Јовановић, јер је он већ рекао да ће гласати против овакве Резолуције. А нама, после Андрићевог венца 1 и Немањине 11, следи ослобађање Трга Николе Пашића 13, Дома Народне скупштине. На путу ка коначном ослобођењу Србије…