Почетна / Култура / Огледало Светог Саве

Огледало Светог Саве

Пише Дејан М. Перишић

Савиндан који ћемо прославити у недељу није само црквени празник којим се обележава успомена на овог великог Немањића, већ и тренутак да се подсетимо због чега је светосавље темељ нашег националног идентитета, наше традиције и језгро наше културе

Уочи овогодишњег обележавање Дана Светог Саве (недеља 27. јануар), подсетимо и поновимо да је наш народ све што му је важно повезивао са Светим Савом. То је у начелу добро јер тако сведочимо да је Свети Сава наш највећи ауторитет, иако није све у нашем националном животу Савиног порекла. Што рече недавно један песник: „Свети Сава није био члан ниједне партије, а ми смо га учланили у многе.“ Могуће је да су неки покушали да од светосавља створе националну идеологију или су је на друге начине злоупотребили, али ако разгрнемо историјске неаутентичне наслаге угледаћемо светосавље као пут уцрковљења. Уцрковљење је подвиг саборног окупљања око Христа – чежња за возглављењем и свејединством у Христу. Поборници „апстрактног богословља“ често пренебрегавају ову преображењску и спаситељску силу коју има светосавски етос.

ПУТ ЖИВОТА Свети Сава се назива, у црквеним песмама, „учитељ пута који води у живот“. Из његовог житија сазнајемо да тај пут има два смера, а један циљ. Циљ је чежња за заједницом са Живим Богом, Господом Христом оваплоћеним и васкрслим, за славом небеском, као и са вечним вредностима, које младог Растка, прво, одводе у Свету Гору. Ова младалачка чежња за домом Оца небеског учинила је младог Растка, вероватно први и једини пут непослушног родитељима земаљским. Он супротно вољи својих родитеља напушта двор, отаџбину, бежи од куће да би примио монашки постриг. Зарад новог живота у Христу, гладан и жедан небеске правде и светлости он напушта земаљску славу, власт и моћ и земаљски начин постојања. Овим двигом ка манастиру и ка живој светлости живог Бога Растко Немањић ће две деценије касније поставити темеље нове просвете која ће препородити и просветити народ његов. Када је себе очистио, просветио и обожио, он је пожелео да љубав и милост Божју подели са својим народом. Повратак у отаџбину представља други смер његовог пута ка истом циљу.
Његов животни пут не завршава се созерцањем и подвигом у самоћи монашке испоснице. Њега озареност славом Божјом води у динамику овог света. Та овоземаљска и могли бисмо рећи спољашња динамика се у аскетској литератури назива многометежност и њу Свети Сава својом активношћу, својом унутрашњом динамиком преображава. Ђоко Слијепчевић лепо примећује: „Оно необично у личности Светог Саве што су уочили и најпростији људи српске земље његовог времена, било је саткано од великих подвига и жртве светитеља, који је умео да вечно сједини са практичним и да своје сународнике уводи у тајне вере подвижући их истовремено и привредно.“ Том симфонијом духа и материје, личног унутрашњег подвига и јавног дела Свети Сава је једном засвагда јеванђелским квасцем преобразио српску културу, просвету, здравство, законодавство и целокупни живот Србинов. Створио је Српску цркву, а са олтара Српске цркве сишли су и српска држава и целокупна култура. Зрно горушично је посадио у српску земљу и учинио не само да оно донесе стоструког плода, него и да благослови нашу земљу и учини је „земљом живом“. Светлост „сунца мира и љубави“, које је задобио у манастиру, светитељ није задржао само за себе. Похитао је да њоме развеје црне облаке мржње, који су се надвили над његовом отаџбином. Да завађену браћу помири, да неуке просвети, да немоћне укрепи. Да свима покаже пут ка смислу живота.

 

ФОРМИРАЊЕ СРПСКОГ ЧОВЕКА Свети Сава је поставио смернице формирања и развоја српског човека. И то је можда и највеће дело Светог Немањића. Нарочито у данашње време ће ово дело бити значајно, кад би требало да одаберемо свој пут и своју политичку, економску, безбедносну и геополитичку оријентацију. Пре него што се одредимо у вези са питањем ових оријентација требало би да се одредимо око антрополошке орјентације, какав концепт човека желимо. Данас су светосавског човека, готово потпуно, потиснули homo-balkanicus, односно homo-heroicus, кога Љубомир Мицић назива барбарогенијем и модерниста и реалиста, а заправо човек са духом самопоништавања. Неко је рекао „када Србин хоће да буде објективан он пређе на страну противника“. Аутентични српски човек је светосавац. Централни орган његовог бића је срце, а не само разум. Срце је саборник ума, воље осећања, интуиције, благодати Божје… такав човек своју вертикалу, своју кичму устројава на вредностима и то васкрсењским вредностима које превазилазе грех, смрт и зло. Насупрот томе је човек „реалиста“, чији главни орган је мозак, а смисао живота остваривање личног интереса. Баш као и код цивилизованих народа Запада. Барбарогеније је противник Запада, овосветског зла и рекло би се опонент по вокацији. Њему некаква изградња етоса није ни битна, он је задовољан хибрисом, бунтом и побуном против неправде, а опасност биолошког нестанка ће се спречити просто репродукцијом. То је заиста и могло да функционише док су Срби имали највећи наталитет у Европи, али данас овај концепт човека одвешће нас до липсандрије.
Вечне вредности које нам је открио Свети Сава и занавек уградио у биће нашег народа дају нам оријентацију и у многометежности савременог доба. Те вредности изоштравају наш вид и помажу нам да јасније можемо сагледати и разлучити добро од зла, истину од лажи, добронамерност од подлости, жито од кукоља. У јеванђељу је речено да се жито и кукољ не раздвајају до другог Христовог доласка, али би их свакако требало разликовати. Благовест Савине науке топи горчину у нашим душама. А светлост његовог лика се, као у огледалу, одсијава у лицима деце која најбоље знају како се прославља Свети Сава и слава Божја.
У личности Светог Саве открива нам се лик богочовека Христа, зато је он најлепше српско дете. Апостолски идеал је познати Христа и бити његов сведок у свету. Овај идеал остварио је Свети Сава, а ми бисмо могли рећи да познати Светог Саву значи познати самог Христа. Србима се понекад приговара да светосављем замагљују православље, да је то некаква национална идеологија. То није тачно, „светосавље је православље српског стила и искуства“ (преподобни отац Јустин Поповић), то је оваплоћено хришћанство у нашем народу. Не заклања се светосављем хришћанство и православље, већ гордим и површним национализмом, који би могли назвати себеславље. Прославље самог себе индивидуално и колективно јесте израз гордости и неспојиво је са православљем и светосављем, баш као што и одбацивање патриотизма због чистоте апостолске хришћанске вере није друго до манихејско повлачење из света богооваплоћења, где нема ништа неутралног у односу на љубав Божју. Све што је добро и честито може и требало би да буде повезано са Христом и осветљено светлошћу Божјом. У томе се и огледа светосавска просвета. То је он оставио и својим делима, нарочито у „Законоправилу“, у чијем поговору је написао: „Сваки пак…ко има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге – ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига, као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити…“

НАШ НАЈВЕЋИ АУТОРИТЕТ Као што је немогуће посматрати Светог Саву изван заједнице са Христом и Свима светима, дакле као наследника апостола, тако је светосавље неодвојиво од једне свете саборне и апостолске цркве.
Није светосавље само наш национални идентитет, наша традиција и језгро наше културе, оно је наш живот у Христу. Живот у Христу је смисао мисије Светог Саве. Дух Свети је тај који нас рађа за нови живот у заједници са Христом. Свети Сава је прво своју душу испунио благодаћу Духа светог, а потом и цео наш народ „као маслину засадио у духовном рају“, како се каже у његовом тропару. „ Идентитет је прича о томе ко смо, одакле долазимо и чему идемо. Из тог разлога идентитет је и размишљање о томе ко сам ја и ко су моји други. Идентитет је и свест о том питању. Идентитет је и савест којом се на то питање тражи или даје одговор, и то уживо: у индивидуалној и колективној историји, пошто никад нисмо сами. Идентитет се остварује утемељењем у осовинским вредностима. А вредности су све оно што служи чистом и добром животу. Свети Сава је наш идентитет, јер он је наша основна вредност и наш темељни смисао.“ (Богдан Лубардић) Дакле, да подвучемо још једном, идентитет који нам је дао Свети Сава осмишљава наш живот. И то не само у свом или у неком конкретном историјском времену него и у свако време. Јер за нас који верујемо у васкрслог и долазећег Христа, Свети Сава није само значајна личност из прошлости, он је жив у царству небеском и искуство сусрета са њим тек ћемо доживети.
Зато он који је персонификација свих наших вредности представља наше огледало, али не из прошлости, него оно које гледамо окренути ка будућности, оно ка којем тек идемо. Са чврстом вером и надом да ћемо на том путу у сусрет светосавском огледалу превазићи смрт, грех и зло.
Свети Сава је све што је у животу добро повезао са благодаћу Божјом. Ологосио је наш живот.

 

2 коментара

  1. Слава Богу и Светом Сави и сретан Савиндан ! Познавао је овај велики светитељ и просветитељ свој народ и мудрошћу од божје благодати, накалемио изданак од „дивље маслине“ на Свето стабло, највише инсистирајући на љубави међусобној, која може да покрије многе недостатке ?!




    0



    0
  2. РАДОСЛАВ

    КО је први РАСКОЛНИК код СРБА???




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *