Од позорнице узбудљивија улица

Пише Рашко В. Јовановић

После лутања по мору осредњости у претпрошлој, током 2012. године београдска позоришта имала су још слабију понуду и тако „укњижила“ једну практично изгубљену годину

Ако смо позоришни биланс претпрошле године означили као бесциљно лутање по мору осредњости, онда би закључак о прошлој могао гласити да је била слабија и сиромашнија од претходне: као да је изостајање уобичајених дотација уништило у нашим позориштима све иницијативе за рад на новим и озбиљним пројектима, и стваралачке амбиције уопште. Тиме је створена још повољнија ситуација за већ увелико започет процес булеваризације позоришног живота у главном граду.

КАТАРЗА У ПОЗОРИШТУ – НЕМОГУЋА Са правом наш угледан позоришни редитељ Боро Драшковић, износећи сећања на свој живот у уметности, записује и ово: „У праисторији театра играло се око ватре, прве ритуалне представе биле су део молитве. Гледалац је био учесник и верник. Велика човекова потреба да своју недоумицу или откриће саопшти свом ближњем, да с њим подели стрепњу, остала је до данас једна од намера уметности. Данас је у позоришту катарза немогућа. Од позорнице улица постаје узбудљивија, по њој је катарза даноноћно у току.“ Да је то истина човек се може свакодневно уверити у Београду: прошла година нудила је за то безброј примера, иако ми немамо уличних глумаца, а све је и уличних свирача мање, свакако због бедног и невеселог живота. Међутим, на улицама, трговима и пијацама и те како има позоришта упркос чињеници да је све мање премијера, па и редовних представа на већини београдских сцена, чак и приватних. Ко каже да није својеврсно позорје и оно што се дешава у возилима градског превоза, и што се може сврстати у театар суровости – када контролори приватног предузећа „Бус Плус“ батинају путнике без оверених карата и избацују их напоље? Или пак када инспекција појури продавце са свакојаком робом на тезгама начињеним од картонских кутија, што се може свакодневно гледати не само на Зеленом венцу, већ и код старог „Меркатора“ на Новом Београду, и другде по престоници. Да и не говоримо о збивањима на паркинг просторима, на којима долази до препирки и свађа, па чак и до туча и силовања! Југословенско драмско позориште у том погледу имало је несхватљиво мало премијера и представа. Извело је у току прошле године само две премијере на Великој сцени „Љуба Тадић“ и једну на сцени „Бојан Ступица“. Слично је било и у Београдском драмском позоришту. Изузетак је свакако Народно позориште у Београду, које је приказало предвиђен репертоар тако рећи у потпуности. И „Атеље 212“ остварио је на Великој и на сцени „Петар Краљ“ планиран, али и непланиран репертоар, с обзиром на то да је представа „Зоран Ђинђић“ Оливера Фрљића рађена по делимично постојећем тексту сценарија. Како се чини, „Атеље 212“ имао је и оптималан број представа. Али, напоредо са сценским збивањима још једно позорје заокупљало је пажњу јавности у овом театру. Реч је о сукобу већине чланова глумачког ансамбла и управника Кокана Младеновића. Глумци су, на крају, успели да извојују оставку челника овог позоришта и поред тога што је уживао градоначелникову подршку. Сва остала београдска позоришта имала су мањи број премијера и представа но обично. Сагледано у целини, протекла година донела је још већу позоришну осеку у Београду.

[restrictedarea]

ШКРТО ПРЕМА ДОМАЋОЈ ДРАМИ У Народном позоришту на Великој сцени приказане су четири драмске премијере. Прво смо видели Калдеронову драму „Живот је сан“ у режији Слободана Унковског. Не бисмо могли рећи да је Унковски, без обзира на сву своју сценску маштовитост коју је на нашим позоришним сценама досад неколико пута испољио, имао срећан сусрет са Калдероновим текстом. Режија није успела да поведе гледаоце у свет чудесне симбиозе стварности и илузија, и представа је наишла на неочекивано суздржан пријем гледалаца.
Потом смо гледали Молијеровог „Мизантропа“ у адаптацији и режији Егона Савина, који је, имајући као основу прераду Јана Кота, успео да ово дело приближи нашој стварности и актуелним приликама у друштвеном животу, у којем царују политикантска демагогија и лицемерје партократије.
Требало је да Енглези приреде у лондонском „Глобу“ ревију представа Шекспирових дела у извођењу страних позоришта, па да, напокон, после десет година, угледамо у Народном позоришту једно дело великог драматичара, чији су комади некад знатно чешће били на репертоару. Премијеру првог дела Шекспирове трилогије „Хенри VI“ гледали смо у адаптацији и режији Никите Миливојевића. Радикално скративши Шекспиров комад и одабравши кључне тренутке драме, Миливојевић је вешто преплитао два основна драматуршка тока – ратовање Енглеза у Француској и сукобе око власти у Енглеској. Резултат није изостао – представи се не може порећи стилска уједначеност и прецизност глумачке игре, али остаје чињеница да ово дело не може у репертоару националног театра задуго „покривати“ одсуство неког од великих Шекспирових дела.
Најзад, претпоследњег дана прошле године, Народно позориште, због пожара који је почетком децембра оштетио задњи део позорнице, приказало је на сцени Југословенског драмског премијеру Софоклове „Антигоне“, у режији и сценографији Јагоша Марковића, настављајући неговање репертоара грчких класика, што би свакако требало поздравити. О овој представи као покушају који заслужује пажњу опширније смо већ писали („Печат“ бр. 250).
Прошле године деловање на сцени „Раша Плаовић“ било је у знаку настојања да се окупе гледаоци, који су, после систематског приказивања постдрамског репертоара током две-три претходне године, једноставно престали да долазе на представе. Прошле године изведено је неколико дела за која се сматрало да ће у већој мери заинтересовати потенцијалне гледаоце. Прво смо у режији Николе Завишића видели бриљантну конверзациону комедију Оскара Вајлда „Важно је звати се Ернест“. Невоља је што се редитељ одлучио да конверзациону комедију представи више покретом и специфичним позама протагониста, не би ли на тај начин „откривао“ претенциозност, суптилност и еротске склоности појединих ликова, а мање духовитим разговорним призорима.
Потом смо видели „Стаклену менажерију“ Тенесија Вилијамса у режији Радослава Миленковића. Редитељ није настојао да на сцени оживи сентименталну поетичност присутну у драми, у виду евокација актера на доживљаје из младости, већ је инсистирао на реалистичном приказу бизарних детаља животне свакодневице, што је читаву представу одвлачило у устајале воде просечности.
Иако се комад „Женски оркестар“ не може сврстати у значајна Анујева остварења, стављен је на репертоар Сцене „Раша Плаовић“ вероватно са циљем да се „запосли“ ансамбл глумица. Редитељ Југ Радивојевић адаптирао је текст са Иваном Димић и покушао да од једне забавне комедије начини превасходно социјалну драму, што је сасвим погрешно, тако да нам се читав подухват учинио узалудним.
Народно позориште је и прошле године било шкрто према домаћем драмском тексту. Није изведено ниједно ново дело неког нашег савременог писца. Исто тако, Народно позориште заборавило је и стопедесетогодишњицу рођења Јанка Веселиновића, коаутора два некад врло популарна комада – „Ђида“ и „Потере“. Такав однос према нашој класици, али и према савременом стваралаштву наших драматичара свакако не доликује националном театру.

БЕЗ РЕПЕРТОАРСКЕ КООРДИНАЦИЈЕ У Југословенском драмском позоришту априла прошле године изведена је премијера Нушићевог „Сумњивог лица“, што нас је изненадило и уверило да међу београдским позориштима не функционише никаква репертоарска координација, будући да се „Сумњиво лице“ већ приказује у „Звездара-театру“. Но, без обзира на то, на Великој сцени „Љуба Тадић“ ЈДП-а гледали смо поставку овог дела у режији Јагоша Марковића, који је својим поступком инсистирао на карикатуралности, тако да смо уместо Нушићеве гогољијаде, како је сâм писац означио ову комедију, видели њену карикатуру остварену првенствено предозираном персифлажом која се огледала у специфичним позама и претеривањем у покретима и свеукупном понашању („Печат“ бр. 213). Друга премијера у овом театру је извођење Шекспировог „Отела“, о којем у овом броју нашег листа објављујемо посебан осврт. На сцени „Бојан Ступица“ овог позоришта изведена је једна премијера под насловом „Само нека буде лепо“. Реч је о колажу од пет прича Дороти Паркер у драматизацији Иве Митровић, коју је режирао Марко Манојловић. Ради се о инвертованим драмским ситуацијама виђеним у Шницлеровом „Колу“, јер се приказују углавном неуспели или прекинути љубавни сусрети једног мушкарца са неколико разних жена. Сама представа није оставила неки јачи утисак. И то је углавном све што се премијерно могло видети у позоришту на Цветном тргу. Заиста неуобичајено и недопустиво мало!
Слично је и у Београдском драмском позоришту: морамо рећи да смо очекивали знатно више од премијере драме Артура Милера „Смрт трговачког путника“, некад култне представе у том театру. Вељко Мићуновић је режирао и адаптирао текст знатно га скративши (свео је број лица на седам, што ће рећи да је исто толико ликвидирао). Управо због тога је повратак ове Милерове драме на репертоар делимично изгубио смисао („Печат“ бр. 242). Исто се може закључити и о комаду „Доктор Д“ Горана Марковића. Аутор, који је своје дело и режирао, свесно се одрекао трагичне истине о погубном деловању Хашког трибунала, политичке институције која правно дејствује по америчком диктату, што се јасно може сагледати и по суђењу Радовану Караџићу чији „случај“и обрађује у овом комаду („Печат“ бр. 207).
Из репертоара „Звездара-театра“ издвајамо прво извођење новог комада Душана Ковачевића „Кумови“, који доноси невеселу причу са темом из нашег савременог живота, суочавајући нас не само са хаотичним стањем у нашој средини, него и са непостојањем било какве перспективе да се таква ситуација превазиђе („Печат“ бр. 202). Иако незаслужено није сврстан у програм „Стеријиног позорја“, овај комад победио је на „Фестивалу комедије“ у Јагодини, и свуда где је извођен наишао је на одобравање гледалаца. На Новој сцени „Звездара-театра“ видели смо, у извођењу самосталне продуцентске групе, премијеру комедије „Боинг Боинг“ Марка Камелотија. Реч је о сценском хиту шездесетих прошлог века, који се са великим успехом досад изводио у педесетак земаља. Овај водвиљ режирао је Предраг Стојменовић настојећи да оствари динамичан ток представе, у чему је и успео.

„ЗАМФИРОВА“ НА ВИСОКОМ НИВОУ „Битеф-театар“ је прибегао копродукцијама, те је протекле године имао више драмских премијера, од којих бисмо указали на две. У копродукцији са „Хартефакт-фондом“ приказан је комад „Изопачени“ Мартина Шермана, у режији Андреја Носова. Ова драма о страдању хомосексуалаца у нацистичким логорима тридесетих година прошлог века сценски је презентована ефектно и јасно. Друга премијера је из сфере документарног театра: текст за представу „Мушкарчине“ настао је колажирањем личних прича извођача, драматизацијом одломака из књиге „Бити мушко“ Стива Бидалфа, коришћењем цитата из штампе, са Интернета, телевизије итд. У режији Милене Богавац и Војислава Арсића наступила су осморица младића, по свој прилици средњошколаца. Гледали смо извођење које је имало успона и падова, али које је на занимљив начин обрадило једно деликатно питање из живота адолесцената.
Најзад, од премијера Позоришта на Теразијама требало би указати на прво извођење мјузикла по делу Стевана Сремца „Зона Замфирова“. Текст је приредио Кокан Младеновић, који је и редитељ представе, док је композитор Марко Грубић обрадио музику. Судећи по ванредно повољној рецепцији код гледалаца може се веровати да ће се овај мјузикл дуго задржати на репертоару. Требало би рећи да је и сама представа, у свим компонентама, била на веома високом нивоу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. A šta se drugo i moglo očekivati od bledih ličnosti koje upravljaju Jugoslovenskim dramskim pozorištem i isto tako Beogradskim dramskim pozorištem! Jedno veliko ništa, otaljavanje posla i jedva održivost pozorišnog života! Nisu samo pare problem, več i bezidejnost i neverovatno bolna nekreativnost! Ali koga briga za to! NIKOGA!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *