Почетна / Култура / О удесу мржње из љубоморе

О удесу мржње из љубоморе

Пише Рашко В. Јовановић

Драматуршке особености трагедије „Отело“, недавно и премијерно изведене у Југословенском драмском позоришту у Београду, погодовале су редитељском приступу Марка Лолића, који се при поставци овог дела сасвим умесно определио за минималистички поступак

После дужег времена на Великој сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта угледало је света једно премијерно извођење, што је, већ само по себи, дочекано са великим интересовањем позоришне јавности, поготово што је, после тридесет и пет година, поново у овом театру приказана Шекспирова трагедија „Отело“. Као репертоарски потез може се само поздравити опетовано извођење те трагедије, која се оправдано сврстава међу најкомпактније изграђена Шскспирова дела, због своје свечане основе, тематски блиске, попут „Ромеа и Ђулијете“, комедиографском делу његовог опуса. Управо драматуршке особености трагедије „Отело“ погодовале су редитељском приступу и обради Марка Лолића, који се при поставци овог дела сасвим умесно определио, условно говорећи, за минималистички поступак, односно, прецизније речено, за стриктну примену поступка редукције у смислу одрицања од прекомерног ослањања на све оно што се може означити као сувишно у театарском изразу када је реч о продирању у суштину самог текста. Можда баш зато, Лолић није одабрао превод Александра Саше Петровића, који је већ игран у Југословенском драмском, а није се определио ни за превод Светислава Стефановића, који се у београдском Народном позоришту користио још од 1921. године, већ онај Живојина Симића и Симе Пандуровића, који нам се чини најпрецизнијим, али не и најпоетичнијим.

[restrictedarea] По угледу на праксу појединих словеначких редитеља, али и несумњиво под утицајем неких немачких представа што их је могао видети на „Битефу“ и у Аустрији и Немачкој, редитељ Милош Лолић током већег дела представе на позорницу изводи скоро читав глумачки ансамбл, како онај који суделује у радњи и говори текст, тако и део оних који немају никаквих задатака осим што немо присуствују. Како смо већ навикли на такав постмодерни третман глумаца то нам није сметало, мада је код дела посетилаца који није сасвим упознат са садржајем дела могао стварати забуну. Иначе, све се одигравало на уздигнутом подијуму иза којег је била једна, како нам се учинило, гвоздена попречна плоха (кад је Венеција у питању) и две велике плохе (кулисе) које су у два или три наврата померале, зависно од драмске радње, на различит начин омеђујући сценски простор. Сценографија Јасмине Холбус била је у складу са режијом и знатно је допринела стилској хомогености представе. С друге стране, разноликост костимографских решења, од којих су само поједина одговарала ликовима што су их носили (Отело, Дездемона, Јаго, Дужд) није довољно била у духу епохе.
Милош Лолић прецизно је водио протагонисте с разлогом посвећујући највише пажње тумачу Отела – Војину Ћетковићу, који је са пуно такта и мере изражавао читаву једну скалу (не)расположења – најпре од спокојне и благородне нежности ношене усхићењем љубављу, преко страсних заноса и загрљаја, па до паклене љубоморе што доводи до безумља. Редитељ је покушао и да различитим бојама обележи и визуелно те фазе – почев од најцрње када се заљубљује, па до светлијих тонова,све до зелене боје кад љубомора, то „зеленооко чудовиште које се рађа из самог себе и храни се само собом“ тотално загосподари његовом душом. Дездемона Милене Живановић била је убедљива у исказивању љубавног заноса, али није увек успевала да изгледа недужно и невино пред својим злосрећним крајем. Никола Ђуричко као да се задовољио представљањем Јага само као храброг и дрског војничине: није се опажало његово хтење да дочара и човека сатанске енергије што га уздиже до симбола зла. Касио Радована Вујовића био је пренаглашено доброћудан и наиван. Бранислав Лечић је имао потребну дозу озбиљности и строгости доличне млетачком сенатору. Истакли бисмо Љиљану Међеши као љубавницу Касијеву, која је нашла праву меру у ставу оживљавајући једну типично ренесансну фигуру жене лаких врлина. Никола Ракочевић је Родрига одиграо у младалачки искреном ангажману, док је Дубравко Јовановић био као Брабанцијев рођак Лодовико стилски супериоран. Дубравка Ковјанић испољавала је сналажљивост, али не и потребно искуство. И остали глумци коректно су тумачили додељене им улоге.

„О Т Е Л О“
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
23. децембар 2012.
ПИСАЦ ТЕКСТА
Вилијам Шекспир
РЕДИТЕЉ
Милош Лолић
ДРАМАТУРГ
Периша Перишић
СЦЕНОГРАФ
Јасмина Холбус
КОСТИМОГРАФ
Мариа Јелесијевић
КОМПОЗИТОР
Јелена Глушица
ГЛУМЦИ
Војин Ћетковић,
Никола Ђуричко, Милена Живановић, Бранислав Лечић, Горан Даничић, Радован Вујовић, Дубравка Ковјанић, Љиљана Међеши, Никола Ракочевић, Дубравко Јовановић, Стефан Бундало, Дејан Дедић, Бане Јевтић

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *