Почетна / Друштво / Нормализација односа

Нормализација односа

Пише Никола Врзић

Док се Албанци иживљавају над живим и мртвим Србима на Косову и Метохији, Србија обећава да ће са независним Косовом потписати правно-обавезујући споразум о добросуседским односима. У име датума за почетак преговора о учлањењу у Европску унију, за коју се не зна ни да ли ће до тада опстати

Горе крстови на Косову и Метохији. Маљем туку гробне плоче. Опет горе куће повратника, обновљене после претходне палежи, а још се ни малтер није осушио. Пуцају на жене. У парчад, у заборав, багером руше споменик борби против фашиста, својих очева. Ни мртви, ни живи немају мира на Косову и Метохији, ако су Срби.
То је Србима донела нормализација односа Београда и Приштине. То смо добили пошто смо им дали матичне књиге, катастарске књиге, признали Врховни суд Косова, признали да косметски Срби морају да узму држављанство независног Косова, признали им право да уз нас, као да су нам равноправни, седе у регионалним организацијама и напредују на путу ка Европској унији (добро, тиме им јесмо мало подвалили, јер се на том путу нико усрећио није), признали им границу на Јарињу и Брњаку, и царину коју силом тамо нису могли да доведу, док им је сами нисмо донели преко Брисела…

ГЕОГРАФИЈА МРЖЊЕ Географија мржње према мртвима и живима, коју ништа не може нормализовати, прострла се преко читавог Косова и Метохије. Молотовљеви коктели бачени на Општину Косовска Митровица; два молотовљева коктела и на кућу породице Јовановић, у Бресју код Косова Поља. Спаљена кућа породице Петровић у Белом Пољу, надомак Пећи. У Гораждевцу, да их још једном убију, пуцано на споменик Ивану Јововићу и Пантелији Дакићу, дечацима убијеним у лето 2003. док су се, дечачки и недужни, купали у реци Бистрици. Споменик жртвама фашиста из Другог светског рата, потомци тих фашиста срушили у Косовској Витини. У селу Бабљак, код Урошевца, обијене три куће повратника и оскрнављена црква Свете тројице. Њих двојица пуцали на жену у Осојану. Рушили надгробне плоче у Прилужју, у Косову Пољу, у Клокоту, у Приштини, у Пламетини, у Милошеву, у царском Призрену… Плоче, тај спомен још живих мртвима, бачене на смрзнуту земљу, да легну уз плоче које су на ту земљу бачене раније. У Ђаковици покушали, јуначки, да упадну у манастир Успења Пресвете Богородице, у којем живи све што је преостало од ђаковичких Срба: две монахиње, Теоктиста и Јоаникија, и две старице, Васиљка и Нада…
Све у складу са налогом Аустријанке Улрике Луначек, известитељке Европског парламента за Косово, која је командовала да је „неприхватљиво да на пету годишњицу Косова и даље постоје они који поричу државност Косова“. Били они живи или мртви, без разлике.
А шта ће им, тек, урадити пошто Србија настави да нормализује своје односе са независним Косовом? Јер је ово, је л’, тек почетак те нормализације, и почетак онога што ће да им – косметским Србима, мртвима и живима – ураде на крају. Када им предамо и струју и телефонију, и институције државе Србије на Косову и Метохији, када се написмено обавежемо да ћемо им бити добри суседи, и када их као добри суседи уведемо у Уједињене нације? Када, тиме, сами себи одузмемо сваку могућност да одреагујемо на њихове претње, мржњу и насиље.
Повод за ново дивљање, по угледу на дивљање и погром крвавог 17. марта 2004. године, њихова је мржња сада нашла у уклањању споменика терористима Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе из центра Прешева; као што је ономад, 2004, повод нашла у лажној вести да су Срби убили двојицу албанских дечака. Овог пута, макар је вест била права, и на прави је начин демонстрирала сву немоћ државе Србије. Не само зато што је рушење споменика терористима одлагано и одлагано; не само зато што је премијер Србије Ивица Дачић у Брисел, на нову туру предаје Космета Хашиму Тачију, отпутовао прошлог четвртка, иако је јавно обећао да у Брисел путовати неће ако споменик до састанка не буде уклоњен; не само зато што смо, недипломатски, оћутали безобразлук амбасаде Велике Британије у Београду, која је „изразила жаљење што је влада у Београду одлучила да једнострано уклони овај споменик, без даљих консултација са локалном заједницом“. Немоћ државе је демонстрирана зато што смо, тек што смо уклонили тај споменик терористима, почели да им се, малтене, извињавамо због тога, најављујући да ће се о његовом поновном постављати разговарати, само да се испоштују све законске процедуре… Као да је споменик терористима уклоњен због дивље градње, а не зато што нема земље на свету у којој се подижу споменици терористима који су убијали њене грађане. И, да ствар буде још и гора, најављено је да ће се – ваљда по неком перверзном реципроцитету – у пакету разговарати и о споменику српској Жандармерији у селу Лучане код Бујановца. Већ самом таквом најавом Србија је – ех, жалосна Србијо – изједначила своје полицајце, изгинуле вршећи дужност, са онима који су их на тој дужности побили.

[restrictedarea]

ДАЧИЋЕВ ЗАКЉУЧАК Но, може и ниже од тога. Показао је то премијер Ивица Дачић, прошлог четвртка у Бриселу; и наставио да показује и свих ових дана, пошто на нови погром косметских Срба, мртвих и живих, није одреаговао чак ни претњом да ће даљи преговори о нормализацији односа бити обустављени, ако се не обустави насиље над живим и мртвим Србима. Додуше, можда није припретио зато што је постао свестан да његовим (празнијим или бучнијим?) претњама нико више и не верује.
При чему је, пошто је отпутовао у Брисел у инат сопственим претњама, Србима показао и да, таман колико и његовим претњама, смеју да верују и ономе што његова влада усвоји као званични Закључак, као званичну гаранцију. Подсећамо, 6. децембра 2012. године, Дачићева је влада усвојила Закључак којим је приволела Србе северног Косова да прекину протест на Јарињу, и тиме омогуће изградњу интегрисаног (граничног) прелаза; у тачки 5 тог Закључка наведено је, изричито: „На административним прелазима Јариње и Брњак неће бити наплате царина и других дажбина за робу намењену северном делу Косова и Метохије.“ Премијер Дачић, штавише, 18. децембра 2012. године, изјављује: „Рекао сам да ћемо суспендовати споразум ако се не поштује. Ако је потребно, Србија ће блокирати прелаз Јариње. Свако би требало да стоји иза својих речи. За мене нема врдања. Нема наплаћивања царина на робу која иде на север Косова.“ Да би 18. јануара 2013, после прошлонедељне вечере шефа ЕУ дипломатије Кетрин Ештон са Ивицом Дачићем и Хашимом Тачијем, из Кабинета Ештонове било саопштено: „На основу договора о ИБМ до којег је дошло на нашем последњем састанку, 4. децембра 2012. године (упоредите овај датум са датумом усвајања споменутог владиног Закључка), и његове потоње имплементације на четири прелаза, два премијера данас су дошла до привременог споразума о прикупљању царина, дажбина и ПДВ-а.“
И потпуно је небитно – желимо да разјаснимо и ову смутњу – хоће ли новац прикупљен на Јарињу и Брњаку (за кога је Дачић пре само месец дана гарантовао да неће бити прикупљан) ићи директно у буџет независног Косова, па у општине на северу Косова или у некакав фонд из којег ће одлазити у те четири општине. Небитно је то, зато ће и у том фонду седети представници власти независног Косова, Европске уније и косовских Срба (дакле, не државе Србије); и још више, небитно је хоће ли новац ићи директно у буџет или прво у тај фонд зато што је, окрени-обрни, све то план отмичара српског Косова и Метохије. Писали смо о њој, али није згорег да подсетимо на америчку дипломатску депешу 09PRISTINA447, која директно каже да је поновна успостава наплате царине на Јарињу и Брњаку „циљ који САД, Европљани и Влада Косова деле“, а „разлог због којег делимо овај циљ је наша заједничка жеља да скрајнемо паралелне структуре“.
И нимало случајно, управо ће се о томе – о укидању институција државе Србије на Косову и Метохији – и договорити Ивица Дачић и Хашим Тачи када се следећи пут, следећег месеца, поново буду срели у Бриселу. Дачић већ најављује да неће правити много проблема; као да је одлука о томе већ и донета – Тачи и тврди да јесте – па би је само требало формализовати. Уосталом, ево Дачићеве најаве: „Решење лежи у формирању нових институција на северу које ће бити прихватљиве и за Приштину и за косовске Србе. Није нам интерес да форсирамо институције из Београда, али мора да се зна какве ће институције да имају Срби. То би свакако биле институције српског народа.“ Па неколико дана касније прецизира: „Ако уопште будемо постигли договор, то би требало да буде трансформација тих институција и оне би требало да имају систем специјалних веза са Београдом.“ Управо овакво решење, наглашавамо, садржано је у Ахтисаријевом плану независног Косова, уграђеном и у устав тог, независног Косова. Тачи зато и даде истоветну најаву: „Поштоваћу устав своје земље, а српској заједници на Косову нудим највиша европска права.“ Тако да, пошто овако (правилно) протумачимо Дачић-Тачијеву најаву, постаје прилично изгледно да ничега нетачног нема у Тачијевој тврдњи да је „Влада Србије први пут преузела обавезу и одговорност за расформирање паралелних институција“…

УСТАВ И НАРЕДБЕ Коначно, ово и јесте једна од наредби Европске уније Београду, да би Београд (можда; а Ангела Меркел је рекла да ни тада нема шансе, и склони смо да је схватимо озбиљно) добио датум за почетак преговора о уласку у ЕУ. А Београд је, због таквог датума, пристао и на ту, и на остале, написане и ненаписане, наредбе ЕУ. И у том је циљу показао да је потпуно спреман да суспендује читав правни поредак ове државе.
Председник онога што се и даље назива Уставним судом Србије Драгиша Слијепчевић, изјавио је, наиме, да је „Министарство правде тражило од Уставног суда да застане у поступку оцене уставности две уредбе Владе Србије, усвојене на основу договора Београда и Приштине, јер је у процедури израда закона о суштинској аутономији Косова“. Скандал! На који нико, изузев Демократске странке Србије, није ни обратио пажњу, иако се извршна власт овиме директно, и недопустиво, умешала у оно што ради судска. А да и не спомињемо да, ваљда још од пре доношења Душановог законика, није забележено да онај кога суд преиспитује (Влада Србије), суду нареди да то преиспитивање обустави. Ова узурпација права утолико је очигледнија што се судска оцена већ донетих аката зауставља обећањем да ће бити донет акт који ће те, већ донете акте, легализовати! Као да се то уопште и може учинити ретроактивно, и као да и тај закон, баш као и оспорене уредбе, не морају да буду у складу са Уставом Србије, највишим правним актом ове земље. Али шта је српски устав спрам бриселских наредби…
Међу овим наредбама, које су спремни да испуне, јесте и постизање споразума о телекомуникацијама и енергетици; пред Скупштином Србије, и читавим народом, председник Томислав Николић признао је да је испунио захтев Владе Србије, захтев да својом Платформом и Резолуцијом не забрани постизање договора о овим питањима која ће изменити садашњу ситуацију на терену. Што само значи да ће решења, која до јуна буду постигнута, ту ситуацију изменити; Косово већ и најављује да ће његов међународни позивни број бити +383 или +384… Србијин је +381.
Међу условима (Закључци 3210. састанка Савета ЕУ, одржаног 11. децембра 2012. године) јесте и постизање правно-обавезујућег споразума о добросуседским односима Србије и Косова. Страна 21, параграф 35: „Отворени спорови и питања требало би да буду решени у складу са међународним правом и установљеним принципима, укључујући и кроз имплементацију правно-обавезујућих споразума.“ При чему је овакав споразум само корак ка оном кључном, који ће Косово коначно учинити правом државом: учлањење ове државолике творевине у Уједињене нације. Овај је захтев српским властима – на шта „Печат“ упозорава већ месецима – испостављен и усмено и, нешто увијеније, писмено, у параграфу 45 споменутих Закључака Савета ЕУ: „Овај процес требало би постепено да резултира нормализацијом односа између Србије и Косова, с перспективом да обе буду у стању да у потпуности остваре своја права и испуне своје обавезе.“ Да то значи тачно ово што и мислимо, потврдио је немачки амбасадор у Београду Хајнц Вилхелм, интервјуом у „Новостима“: „И чланство Косова у Уједињеним нацијама је једно од питања које би требало да се нађе ‚на столу‘ у Бриселу.“ Ивица Дачић, премијер Србије, прошле недеље је и сам отворио ту могућност, што је приметио и амбасадор Вилхелм, док му се Томислав Николић, председник Србије, тада успротивио, рекавши да је учлањење Косова у УН неприхватљиво, и да се ни под каквим условима то неће догодити. Да би овакав став – ђаво се крије у нијансама – већ ове недеље, током посете Словачкој, драматично ублажио. Рекао је, тек, да „Србија може да заустави независност Косова и признање у Савету безбедности УН“, али не и да ће то сигурно и учинити, и да улазак Косова у УН ни у једном случају не долази у обзир…
Штавише, исказао је спремност и да удовољи једном од ненаписаних захтева Европске уније; захтеву да се састане са председницом Косова Атифетом Јахјагом. Шта од таквог састанка добијају Србија и њен председник, осим наставка онакве нормализације односа која се завршава на порушеним српским гробљима? Баш ништа. Али ће зато, тим састанком, председник Србије председници Косова даривати легитимитет о каквом је досад она могла само да машта, маштајући о заиста независном Косову.
И све то, зашто? Да бисмо добили датум (Ангела Меркел: „Нећете“) за почетак разговора о могућем уласку у ЕУ једног дана… Јер Европска унија, својим критеријумима из Копенхагена и свим документима који су уследили после те 1993. када су критеријуми формулисани, задржава право да нас ипак не прими, све и ако испунимо сваки од услова које нам постави. А при том, да залудност испуњавања бриселских услова постане још очигледнија, ни сама ЕУ појма нема шта ће од ње до тог дана остати. И то нам отворено, и први пут, и саопштава. Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, после састанака министара за европске послове, одржаног овог понедељка: „Дискусија овог јутра јасно је показала да ће ЕУ, којој ће се земље кандидати једног дана прикључити, изгледати веома другачије од ЕУ какву познајемо данас.“
Одрекните се Косова и Метохије, испуните и све остале услове које ћемо вам тек испоставити, а ми ћемо вас једног дана, можда, примити, примити у нешто што ни сами не знамо шта ће бити. Да, нормализација односа са Приштином, преко порушених гробова и спаљених кућа, заиста нема алтернативу…

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. РАДОСЛАВ

    Дали чујете потмуле звуке МАЦОЛА, КРАМПОВА, ПИЈУКА дали видите
    порешана гробља запаљене куће? Вратитесе у говоре у кампањама
    прошле године ко брани преостале Србе КОСМЕТА нечују ни лепу реч
    која долази из Београда од власти којој још нисмо нашли право име
    ОНАЈ ЖУТУ-КАРТЕЛ ЈЕ НАВОДНО ИЗГУБИО ИЗБОРЕ можда али није изгубио
    власт у лику и делу ДАЧИЋА.




    0



    0
    • Ovo je GUBITNICKA „evolucija“,a narod trazi POBEDNICKU „revoluciju“…trazi promenu i brzo…trazi ZASTITU NACIONALNIH interesa…
      VLAST NAD NARODOM nikada jaca nije bila u Srbiji…na Kosovu vlada UCK Hasim Taci,u Vojvodini vlada DS Pajtic,u „prestonici“,u tom milom i dragom Beogradu,milom svim srpskim krvopijama,svim srbozderima,kvislinzima…vlada Djilas,u BRATSTVU I JEDINSTVU DS i DSPS,Dacicev SPS…u Kragujevcu SPO Verko,u Valjevu DS…u Sandzaku…Presevu…
      Na RTS vlada medijski Monarh,Tijanic,kao vecina monarha,bez neke velike skole,ali sa velikim talentom za vladanjem…
      NJEGA NI RODJENO DETE NECE MOCI DA NASLEDI NA TOJ FUNKCIJI,jer je taj rezim,rigidniji od Severno Korejskog…
      I sam Kim Il Sung,da zna Tijanica,rekao bi mu…je.ote,covece…?!
      Da ne spominjem NVO i neke ,ali tradicionalno,ispolitizovane „nacionalne manjine“…koje rade „na mig“.
      Ko sve ne VLADA NAD SRPSKIM NARODOM?!psssst!
      Posto iz neobjasnjivih razloga,SNS sve to mirno gleda,gleda „evolutivno“,“legalisticki“,na duge staze… Dacic, za eventualnu promenu VLASTI NAD NARODOM u Beogradu,jednostavno kaze-„to nije bila tema“???
      (A KADA CE?),(PA ZATO SMO GLASALI ZA TOMU?)…psssst!
      Vlast nad narodom u srbiji NIKADA NIJE BILA JACA.
      Cak je podrzava EU,USA,NATO…,za svaki slucaj,da neki Srbin slucajno ne podigne glavu i pokusa…da pisne.

      Jos samo fali,kao za vreme „okupacije u cizmama“,kada je ponosno,sa nemackog vojnog Radio Beograda, „oficir za vezu“,obavestio javnost…“da je Srbija prva zemlja u svetu,u kojoj je RESENO jevrejsko pitanje“,(???)
      dakle,daleko bilo,jos samo fali,da neki zavedeni
      „eurofanatik“,ili,jednostavno ,neka bitanga,
      sa istog ili slicnog medija,iz centra Beograda javi…
      da je „reseno“ i,SRPSKO PITANJE?!




      0



      0
  2. Verujte, ovo nismo mogli citati do kraja. Divimo se ljudima koji imaju snage da ispisu ove strahovite i pogubne lazi. Pitamo se, sta nas narod ceka? Opet 8 godina lazi i prevara i cepanja zemlje. Svi su se osokolili da uniste Srbiju.




    0



    0
  3. Reakcija EU na skrnavljenju nadgrobnih spomenika Srba na KiM,kao i obicno bila je mlaka,skoro nikakva. I sasvim je to razumljivo,jer EU Srbiju i Srbe patoloski mrzi i normalno je ocekivati ovakve ili nikakve reakcije. Medjutim,mene,ali i vecinom naroda Srbije cude utihnule reakcije „nasih“ drzavnika,predednika Nikolica,premijera Dacica,veklikog „borca“protiv korupcije nenadmasnog nabedjenog Vucica,(Dinkica,Krkobabica..to i ne zanima. Oni skoro se niosu ni culi povodom ovih ekcesa,naprotiv kao da se nista nije dogodilo, i dalje hrle u skute EU da pokazu da su otvoreni i da mogu da i dalje razgovaraju sa Tacijem kako da priznaju Kosovo a da to narod Srbije ne primeti i vidi. A sve je primetno i vidljivo i otvoreno izdajstvo zemlje. Taj bezobrazluk koji sprovode nad sopstvenim narodom, kriju se iza izmisljenih zastora zvanog „Saric“,kao da je taj lik veoma bitan narodu. A narodu su bitni pljackasi veka Srbije na celu sa Bosom Tadicem i celom njegovom kamarilom(ekspresdsenik vlade i ama bas svi eksministri),gde se procennjuje da su opljackali preko 50 milijardi eura. Ovde se radi o ociglednom primeru odnerodjenog vlastodrzaca od naroda i drzave koju zastupaju. Ali,moraju da shvate da ce kad-tad jedng dana odgovarati za sva nedela koja su ucinili ovom narodu i drzavi Srbiji,stiteci pljackase i ucescem u rasparcavanju zemlje. Oni ne postuju ustav Srbije a time se stavili u izdajnicki polozaj u odnosu na drzavu i narod. Rade punom parom u interesu naseg najveceg neprijatelja EU i Amerike.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *