Почетна / Култура / Научни роман о Андрићу

Научни роман о Андрићу

Пише Петар Пијановић

 Аналитички поступак Жанете Ђукић Перишић резултат је савремених увида у сагледавању Андрићеве личности и дела. На такве увиде или приступе пада позлата „старинских“ школа

Када савремени тумач књижевности баци поглед уназад и из данашње тачке гледишта осмотри књижевно време са почетка минулог века, лако ће закључити да је оно донело прелом у бављењу уметничким текстом. То је време тзв. антипозитивистичке побуне или време које је у име аутономије текста заборавило аутора и околности у којима он ствара. На том забораву настао је руски формализам и све оно што је на тој линији потом настајало. У други или трећи план потиснути су дух времена, стваралачка биографија писца, књижевно наслеђе итд. Само је текст остао неприкосновен.
Временом се дошло до закључка да није важно само дело, већ и читалац који га „оживљава“ и даје му смисао. Из таквог „читања“ текста у методологији проучавања књижевности настали су бројни „изми“ који су обично бивали кратког века, не доносећи бог зна какве резултате. Са свим тим искуствима, данашња наука о књижевности, односно интерпретација као њен значајан део, много је обазривија: не апсолутизује значај нових приступа, нити превиђа погодности иновираних старих школа. Речју, приступи који су наслеђе минулог века углавном су и даље делатни, и то у мери што омогућује данашњим књижевним судијама да просуђују по правди и по заслугама. У том погледу књижевна теорија и методи само су оруђа која помажу у обради текста. Они су данас корисни онолико колико могу да буду функционални.

ИЗАЗОВ И ИСКУШЕЊА Свих тих могућности, али једнако и заблуда које доноси непромишљена и механичка примена разних метода – посебно ако се апсолутизује њихов значај, свесна је и Жанета Ђукић Перишић. То врло убедљиво потврђује и њена књига „Писац и прича“, са поднасловом „Стваралачка биографија Иве Андрића“. Сам Андрић и његово дело велики су изазов, некад и искушење, за свакога ко покушава да тумачи овог писца и његов стваралачки опус. Искушења су велика нарочито за истраживача који у писцу и делу види два сасвим одвојена ентитета, а не двојство истога које искуством разлике повезује писца и текст. Управо је такво повезивање основно методолошко начело Жанете Ђукић Перишић. Оно, наравно, укључује познавање нових критичких теорија, али, још више, открива креативну скепсу ауторке према могућности њихове механичке примене. Таква примена не би издржала пробу у суочавању са великим изазовима какве представљају сложена личност Иве Андрића и још сложенији корпус његовог дела.
Када је реч о типу знања и његовој (не)довољности можда би се требало присетити једне реплике из романа савременог српског писца. У реплици се отприлике каже да знање није оно што се једном научи него је знање оно што, после свега наученог, па „заборављеног“, остане у глави. То је продуктивно знање које може да користи и у тумачењу стваралачке биографије негог писца, чији је суштински и средишњи део пишчев опус. Такав приступ, осврћући се и уназад, у старим школама може да нађе делимично упориште. Зато Жанета Ђукић Перишић нимало не превиђа стечена знања, нити „подмукло деловање“ Андрићеве биографије у настајању, па и тематизацији његовог дела.
У ауторкином гледању, дело расте и стасава заједно са писцем и вршњачки га прати, исказујући код њега све мене – животне, културолошке, сазнајне, политичке, психолошке, поетичке и сваке друге. Одвојити све то од дела и дело сместити у празан простор, у кулу од слонове кости – значило би одвајати душу од тела. Ауторка зна да однос тих чинилаца није једносмеран, нити једнозначан, већ је веома сложен, некад непредвидљив, па и неочекиван. Зато Жанета Ђукић Перишић тај однос истражује на проверљивом материјалу. Она своје закључке изводи на провереним узорцима и поузданим сазнањима, тематизујући их на аналогијама и доказима. Таква напоредост или паралелизам историјског, животног и књижевног факта омогућавају ауторки да књижевну чињеницу осмотри и из перспективе Андрићевог личног искуства, из искуства његових ближњих, па и судбине различитих балканских народа.
У свему овоме требало би видети разлог због којег Жанета Ђукић Перишић у хронологији пишчевог живота налази путоказ у свом кретању кроз Андрићеву стваралачку биографију. Таква биографија за ауторку „могла би бити резултат плурализма метода, комбиновања приступа и гледишта“, односно „сакупљање и класификовање историјске и биографске грађе“. Међутим, она није само то, „већ је пре свега духовна реконструкција стваралачког процеса, разумевање и критичко тумачење пишчевог интелектуалног хоризонта, његовог стваралачког поступка и праћење еволуције и реализације његових кључних књижевних идеја, тема и мотива“.

[restrictedarea]

ДИЈАЛОГ СА АНДРИЋЕМ Прецизним терминолошким именовањем и образложењем свога приступа Иви Андрићу, Жанета Ђукић Перишић тачно одређује његов смисао и могући исход. Такав приступ подлога је у заснивању стваралачке Андрићеве еволуције која прати развој писца и, још више, развојне путеве његовог дела. Не одвајајући једно од другога, ауторка свој посао с разлогом види као „сагледавање биографских и књижевних чињеница паралелно и у континуитету“. Смисао је у томе да „преплитање и меандрирање, уочавање паралелних токова и укрштања“ омогући „релативно целовит портрет уметника“.
У заснивању своје методологије Жанета Ђукић Перишић води о истоме стваралачки дијалог с Андрићем. Наиме, сам Андрић се у својим огледима и есејима бавио улогом биографије и друштвеног живота у делима неког писца. Важна је у вези са тим једна његова реченица: „Писац уметник доживљава мање-више исто што и ми сви остали; питање је само како он то доживљава и, нарочито, какав уметнички облик, какво тумачење од опште важности он свом доживљају даје“. Управо тај и такав исход поменутог процеса јесте оно што руководи истраживачки и интерпретативни поступак Жанете Ђукић Перишић.
И у том послу Иво Андрић могао је ауторки бити добар водич по тамном књижевном вилајету. Не би требало, наиме, губити из вида да је он, са свом својом скрупулозношћу, и сам писао о бројним писцима и делима, не одвајајући строго једно од другога. Такав му је и оглед „Земља, људи и језик код Петра Кочића“ из књиге „Уметник и његово дело“. У том огледу на једном месту Андрић пише: „Толико о земљи и људима. А сад бар нешто о вези између те земље и тих људи, с једне стране, и човека и писца Петра Кочића, с друге“. То је детаљ једне тоталне критичке слике која има своју основу у Кочићевој стваралачкој биографији. Тако су под Андрићевим пером портретисани и други писци о којима је он писао (Његош, Вук Караџић, Љуба Ненадовић, Симо Матавуљ, Бора Станковић и други).
Аналитички поступак Жанете Ђукић Перишић резултат је савремених увида у сагледавању Андрићеве личности и дела. На такве увиде или приступе пада позлата „старинских“ школа. Захваљујући том споју, књига „Писац и прича“ реконструише једну духовну вертикалу и велики опус који зајми од Андрићевог живота све оно што, захваљујући „милости уобличења“, у делу може да постане књижевна чињеница. Ауторку такође занима процес те претворбе који из мита, историје и свакидашњег живота овог писца улази у литературу.
Оно што одваја ову обимну, подацима богату и систематичну књигу од сличних монографских дела јесте не само биографски него и врло завидан културолошки наратив. Тај наратив заправо је друго или спољашње лице ове књиге у којем се открива разуђена и занимљива прича о Андрићу. Прича прати писца од његовог рођења, кроз живот и све до земаљског краја. Она је пуна разних, некад и противуречних истина које су ишле за писцем. Те истине, као и коментари многих мистификација, тичу се Андрићевог породичног порекла и националног осећања, младалачких искустава и искушења, интимног живота и дипломатске каријере, зрелих година и светске славе и, напокон, смираја у позним годинама.
Хронолошка прича о Андрићевом животу не тече само основном матицом. Наиме, њени побочни, а једнако важни делови или наративне притоке такође доносе обиље документарне и приповедне грађе, сликајући често многа лица и бројне догађаје. И оно што је најважније у том обиљу података јесте чињеница која открива како Жанета Ђукић Перишић у том материјалу живог живота налази грађу узглобљену у појединa дела Иве Андрића. Све то постаје доказни материјал у истраживачком поступку који ауторка води у име писца, показујући блиску везу између животног податка и књижевног факта. Због свега тога, књига „Писац и прича“ јесте научни роман о Андрићу.

ХРОНОЛОШКИ ПРЕЦИЗНО Научни роман о Андрићу компонован је хронолошки прецизно. Уз уводну и завршну реч ауторке и целовит поглед на стваралачку Андрићеву биографију у поглављу „Уметник и његово дело“, остали делови ове књиге са двадесет три поглавља, врло систематично и поуздано бележе све оно што је од значаја за Андрићев биоопус. Све то чини не само занимљив лични наратив српског писца и његовог живота него, у појединим тренуцима виђен, драматичан спој личне пишчеве судбине и саме историје. Такав је тренутак приказан у књизи кроз судбину Андрића дипломате у часу настанка и потписивања Тројног пакта, те кроз његов, заједно са дипломатским особљем, повратак у Београд. Таквих укрштаја личне и судбине народа, коју овај писац прихвата и као своју судбину, има још у овој књизи пуној немира и обрта. На таквим драмским тачкама ова књига гради своју приповедну драматургију и енергију приче. По томе, Андрић је у њој приказан не само као сведок него и као учесник у догађајима који су током 20. века мењали, па и профилисали нашу новију историју.
Све те чињенице као захвалну документарну грађу користи књига „Писац и прича“. У једном слоју она се ослања на осавремењени биографско-историјски метод. Тако постављена критичка биографија не бави се само личношћу писца већ у потребној мери она истражује и генезу тематског света у његовом делу, доводећи га у везу са биографским чињеницама и духом времена. То је један слој научног романа о Андрићу, односно пишчеве, како би рекао Рене Велек, „одуховљене психографије“. Други слој у књизи „Живот и прича“ показује ауторкину усмереност на оно што је уметничка структура дела у Андрићевом опусу, односно на оно што је делу прирођено и иманентно. Та два интегрисана приступа – спољашњи и унутарњи, једнако убедљиво коришћени истраживачки и доказни поступак, чине ову књигу целовитом и изузетно значајном у богатој литератури о Андрићевом животу и делу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *