Мр Љиљана Костић, филолог – ЗАБОРАВЉЕНИ „ПЕЧАТЕЉ“ МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА

Разговарао Зоран Јеремић

Нечијом намером или тек свеприсутном небригом, заборав је „прекрио“ дело једног од најистакнутијих Ужичана, великог српског филолога и патриоте Љубомира Стојановића, и једног од најмлађих чланова Српске академије наука и уметности у њеној историји

Мр Љиљана Костић (1972) основне и постдипломске студије завршила је на Филозофском факултету у Новом Саду. Тема њеног магистарског, 2005. године, носила је назив „Филолошки рад Љубомира Стојановића“, а председник комисије, проф. др Мато Пижурица је инсистирао да тај рад после успешне одбране ауторка у Ужицу, родном месту Љубомира Стојановића, преточи у монографију о овој значајној личности српске културе и историје. Посебна област интересовања наше саговорнице је српска књижевност 19. века, а истраживањем стваралачког рада Љубомира Стојановића и Владана Ђорђевића подржала је и настојање Катедре за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду да се серијом магистарских и докторских теза извуку из заборава истакнуте личности српске филологије и књижевности. У интервјуу за „Печат“, она упозорава на опасност од заборава који је, нечијом намером или небригом, прекрио дело најистакнутијег Ужичанина, великог српског филолога и патриоте Љубомира Стојановића, између осталог и једног од најмлађих чланова Српске академије наука и уметности у њеној историји. Љубомир Стојановић (1860, Ужице – 1930, Праг), својим радом, посебно се истакао у последњим годинама деветнаестог и прве три деценије XX века. Огледао се на многим пољима – био је филолог, историчар књижевности, историчар и политичар. У периоду 1891-1899. године био је професор Велике школе, а за просвету је остао везан током читавог живота. У више наврата био је министар просвете у Влади Краљевине Србије (после Мајског преврата 1903, потом 1906. године и, на крају, у коалиционој влади Стојана Новаковића 1909. године). У време свог председничког мандата 1905. године он је, као председник Владе, издејствовао доношење Закона о Универзитету. Као министар просвете у Влади Србије потписао је указ о формирању Београдског универзитета на којем је и сам био професор, а на дан отварања Универзитета одржао је свечани говор.

У референтном кругу филолошког рада Љубомира Стојановића који мотиви су били одлучујући за ваше ангажовање у овој области?
Студије српске књижевности и српског језика незамисливе су без радова Љубомира Стојановића. Његове књиге старих рукописа, велика монографија о Вуку и државно издање Вукових сабраних дела, које је он уредио, обавезна су литература сваког студента. Ипак, ближе упознавање са Стојановићевим делом, током магистарских студија, његова невероватна стваралачка енергија и патриотизам, пресудно су утицали на мене. Требало је осветлити бројна поља Стојановићевог рада и указати на њихов огромни значај за српски народ.
Љуба Стојановић је захваљујући огромном прегалаштву извршавао послове од националног интереса, на којима је требало да раде групе научника, читаве институције. Улажући невероватан труд и енергију, он је наштампао око петнаест књига старих српских текстова – записа и натписа, повеља и писама, родослова и летописа, фотолитографско издање „Мирослављевог јеванђеља“ – без којих данас не може ниједан проучавалац наше националне прошлости и културе. Дугогодишњи напоран рад на прикупљању старих рукописа омогућио му је да приреди каталоге рукописа и старих штампаних књига Српске краљевске академије и Народне библиотеке у Београду, захваљујући чему су остали подаци о великом броју рукописа који су страдали у светским ратовима. Ако имамо на уму да је само приликом бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, сасвим уништена збирка старих ћирилских споменика, као и да се претпоставља да је тада уништено и опљачкано преко 1.500 примерака старих штампаних књига, биће нам јасан значај Стојановићевог подухвата и величина његовог дела.

Како објашњавате да, упркос великом значају, личност и дело Љубомира Стојановића нису изучавани у довољној мери?
Упркос томе што је већина научних радника који су се бавили радом Љубе Стојановића истицала да на пољу српске филологије његово име сија као најсјајнији бисер, Стојановићевом делу није посвећена дужна пажња – изузимајући неколико спорадично објављених радова, о њему се није много писало. Чак ни радови са скупа који је, поводом Педесетогодишњице Стојановићеве смрти, организовала Српска академија наука, нису публиковани у посебној монографији, што је веома необично, посебно ако имамо на уму о каквој се респектабилној личности ради. Љуба Стојановић је имао ту несрећу да је у вредновању његовог рада одлучујућу улогу играла политика, због чега је, изгледа, било потребно и пожељно маргинализовати његово дело пред генерацијама које долазе.
Стојановић, нажалост, није усамљен у кругу заборављених или маргинализованих српских научних и културних радника. Уколико прелистамо књигу „100 најзнаменитијих Срба“ или књигу „Знаменити Срби 19. века“, коју је приредио Андра Гавриловић, видећемо колико научника, књижевника и јавних радника још увек чека да буде рехабилитовано и „враћено кући“. Тек у последњој деценији рехабилитован је Слободан Јовановић и извршена реактуализација дела Стојана Новаковића, који је обимом свога рада и ангажовањем у политичком и културном животу Србије у последњим деценијама 19. века заувек задужио српски народ. Погледајмо каква је ситуација са Владаном Ђорђевићем, Чедомиљом Мијатовићем и другима. Идеолошка размимоилажења са владајућом елитом почетком 20. века, династички сукоби и слично, створили су бројне предрасуде у вези с њима, посебно када је реч о Ђорђевићу. Иако личност многоструких заслуга за српски народ, он је до дан-данас остао запамћен као једна од најмрачнијих фигура српске историје. Мислим да је коначно дошло време да критички, непристрасно, неоптерећени идеолошким предрасудама, приступимо новом вредновању значајних личности наше прошлости. Зато са задовољством морам да поменем дешавања на Катедри за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, где се већ неколико година уназад израђују докторске дисертације о књижевницима који су, из одређених разлога, били до данас занемарени, тек успутно поменути у историјама српске књижевности или, чак, у потпуности скрајнути.

[restrictedarea]

У вашем раду истичете да Стојановићево најзначајније дело, монографија о Вуку Караџићу, такође није подробније анализирана.
Љуба Стојановић је у својој тридесетој години постао члан Државног одбора за издавање Вукових дела. Приредивши осам књига Вукових народних песама, седам књига Вукове преписке и треће издање „Српског рјечника“, он је добро упознао Вуков живот, рад и околности у којима је стварао. Имао је, такође, значајну улогу приликом преноса Вукових посмртних остатака из Беча 1897. године, када је одржао беседу о Вуковом реформаторском раду, прву већу студију у нас о раду Вука Караџића. Резултат свега тога била је знаменита монографија „Живот и рад Вука Стефановића Караџића“, објављена 1924. године, велика синтеза Стојановићевог рада, која је, временом, израсла у најважнији извор за проучавање делатности Вука Караџића. Изузев оцена које су о овој монографији дали наши најзначајнији историчари књижевности и језика, она није подробније анализирана, али је, што је веома значајно, била полазиште за настанак других књига и монографија о Вуку Караџићу.

Приређивање Вукових дела, проучавање његовог живота и рада, објављивање старих српских рукописа били су главни животни послови Љубомира Стојановића. Тиме се надовезао на рад свог професора Стојана Новаковића. Докле сеже та научна и просветна нит српске филолошке науке?
Љубомир Стојановић је, уз Ђуру Даничића и Стојана Новаковића, био један од стубова српске филологије. Његов рад представља спону између Вука Караџића, Даничића и Новаковића, с једне стране, и Александра Белића и осталих српских филолога 20. века, с друге стране. Његов рад је, истовремено, и темељ за обнову србистике крајем 20. века. Интересантно је да је његов пут трасирао управо Стојан Новаковић. Наслутивши колика љубав према науци лежи у младом Стојановићу, он се заложио да му, као државном питомцу, омогући даље студије у иностранству. Програм за научно усавршавање Љубе Стојановића израдио је сам Новаковић – требало је да слуша словенску филологију, српску литературу и политичку историју у Бечу, Петрограду, Лајпцигу и Берлину, код водећих европских филолога тога времена, такође и да проучава старе српске рукописе који се чувају у библиотекама у тим градовима.

Љуба Стојановић објавио је „Мирослављево јеванђеље“ 1897. године. То је један од најважнијих датума када је очување српске културне баштине у питању. Занимљиво је како је он дошао до „Мирослављевог јеванђеља“.
„Мирослављево јеванђеље“, које је вековима живело затворено у тишини манастира Хиландара, постало је познато јавности 1874. године, када је, на археолошкој изложби у Кијеву, изложен један лист „Јеванђеља“, који је руски владика Успенски кришом исекао током своје посете Хиландару. Стојан Новаковић га је на тој изложби преписао и снимио. Љуба Стојановић је управо од Новаковића, свог професора на Великој школи и, касније, ментора, добио прве информације о „Мирослављевом јеванђељу“. Сачувана преписка сведочи да је током студија на великим европским универзитетима указивао да се на сваки начин мора прибавити „Јеванђеље“ из Хиландара. Године 1890. он одлази у Хиландар с великим очекивањима, али се враћа са опширним описом и свега неколико исписа из „Јеванђеља“. Како је сам сведочио, приређивање комплетног „Мирослављевог јеванђеља“ био је његов дугогодишњи сан. Прилику за његово остварење добио је већ 1896. године, када је братство манастира Хиландар, у знак захвалности за помоћ коју је добило, поклонило краљу Александру Обреновићу своју највећу реликвију. Стојановић је добио задужење да објави „Мирослављево јеванђеље“. Трудољубив, одабрао је штампарију с најбољом техником и читавих осам месеци, у Бечу, надгледао рад. Фотолитографско издање „Мирослављевог јеванђеља“ била је једна од најлуксузнијих књига у словенских народа у том тренутку.

Стојановићева приступна беседа Српској краљевској академији почиње питањем: Од када живи српски језик, од када је он добио све оне особине којима се разликује од осталих сродних му језика, и тиме стекао право да се назове самосталним језиком? Између осталог, Стојановић у беседи говори и о томе у чему су проблеми „језичког спора између Срба и Хрвата“. У Зборнику радова Учитељског факултета, 2007, објавили сте опширну студију о полемикама српских и хрватских филолога и политичара у 19. веку око питања српског језика. Колико су питања која је Стојановић поставио у приступној беседи данас актуелна?
Питања којима се Стојановић бави у својој академској беседи (1896) ниједног тренутка нису ни престајала да буду актуелна. Питање о имену језика једно је од најделикатнијих питања српске филологије од 19. века до данас. Он је био свестан тежине овог питања, због чега је његовом решењу приступио опрезно, неострашћено. Стојановић веома храбро, у 36. години живота, поставља питање: Чији је књижевни језик којим пишу Срби и Хрвати – српски или хрватски? Изашавши из филолошке школе Стојана Новаковића, усвојио је Вукове и Даничићеве ставове, али и Шафарикове и Миклошичеве ставове, због чега своје тумачење овог проблема заснива на становишту актуелне славистике по којем је језик одредиште националне припадности. Стојановић категорички тврди да је Илирски покрет извршио насилне промене – Хрвати су се одрекли свог језика (чакавског) и прихватили, као књижевни језик „свога многобројнијег брата“, Срба. У завршном делу своје беседе Љуба Стојановић подвлачи: „И као год што ја никад чакавски дијалекат не могу назвати српским у оном смислу у коме то велим за овај дијалекат у коме ово пишем, јер знам да нема ниједнога човека који чакавски говори, а Србином се зове, исто тако и Хрвати не треба да се љуте кад им се рече да је онај дијалекат којим говоре и пишу, или боље рећи, којим се труде да говоре и пишу у Загребу, дијалекат српски, јер до Илирског покрета није било човека који је тако говорио и писао а да се Хрватом називао“. Овде би требало имати на уму да су за Стојановића Срби и Хрвати били различити и племенски и језички, што је експлицитно изнео у преписци с Миланом Решетаром, српским филологом, иначе рођеним Дубровчанином. Такође, вршећи ревизију става свог професора Ватрослава Јагића, једног од најзначајнијих словенских филолога у том периоду, Стојановић је имао храбрости да се, индиректно, супротстави хрватској идеји југословенства, чији су идеолози, Штросмајер и сам Јагић, заговарали јединство без очувања посебности сваког народа, под окриљем Аустрије и под патронатом Католичке цркве.
Он је визионарски наслутио политичку позадину оснивања Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу и зато је оштро реаговао. Стојановићева академска беседа изродила је полемику с Ватрославом Јагићем, који је, кријући се иза маске „вуковца“, изразио неслагање са ставовима свог некадашњег студента. Међутим, Стојановић је одговорио на Јагићеву реплику и подвукао да се језик којим говори народ у Србији, у Босни и у Херцеговини мора звати српски, „јер се и народ тим именом зове, иако њиме пишу и Хрвати“, а да се језик далматинских острвљана мора звати хрватски, „јер се народ тако зове, иако њиме не пишу Хрвати“. Он никада није прихватио Јагићеву теорију, општеприхваћену у 20. веку, о Србима и Хрватима као једном народу који говори једним језиком, хрватскосрпским/српскохрватским, и разликује се по вери: Срби су православци, а Хрвати католици.

Љубомир Стојановић је био и политички активан, важио је за великог патриоту. Био је поборник уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, али чини се без романтичарског патоса, са ставом да „свако племе има све оно, што би имало кад би живело у својој засебној држави“.
Када се проучава дело Љубе Стојановића и других српских научника, његових савременика, оно што импресионира је њихов жарки патриотизам и спремност да све безрезервно жртвују за своју Србију. Стојановић је читав свој живот посветио свом народу. Уосталом, сву своју имовину оставио је српском народу. Његова спомен-библиотека налази се у власништву Катедре за српски језик на Филолошком факултету у Београду. Такође, његовом жељом, израженом у тестаменту, основана је, две године после његове смрти, на Универзитету у Београду, Задужбина Саре и Васе Стојановића, чији је главни циљ био пружање помоћи младим истраживачима српског језика, српске књижевности и српске историје, тј. српских националних наука. Уз невероватну радну енергију, вођен и великом љубављу и патриотизмом према својој домовини Србији, од 1913. до 1923. године Стојановић је био и секретар Академије. Са тим звањем је 1915. са српском војском кренуо преко Албаније.
Политика је за Љубомира Стојановића била један од најважнијих послова, неодвојив од живота и науке. Он јесте био присталица уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, али се налазио на позицији коју су још тридесетих година 19. века заступали Теодор Павловић и Јован Суботић – заједништво свих Јужних Словена, с потребом очувања посебности сваког од ових народа. Егзалтираност идејом заједничке државе, он је заменио уверењем да би у тој држави свако племе требало да има све оно што би имало када би живело у засебној држави.

Он је заступао и тезу да је највећа опасност за будућност заједничке државе Католичка црква и аустријски дух. Како је такав став образлагао, и да ли је Стојановићев значај умањиван управо због његове жучне полемике са хрватским филолозима Јагићем и Облаком?
У неколико својих списа Стојановић говори о утицају који би на будућу заједничку државу имала Католичка црква. Указујући на њен огроман утицај на Хрвате, истакао је да је она и највећи противник народности јер ствара од народа само католике, што је донекле назначио и у својој академској беседи. Био је свестан да је католичком свештенству била важнија вера од народности и државе, те да су својом агресивношћу и нетрпељивошћу изазвали отпор код православаца. Истовремено, зазирао је од сваког покрета у Хрватској, у којој је видео продужену руку аустријске политике, што је, по његовом мишљењу, био главни разлог за промене у односима Срба и Хрвата, јер Хрвати на Србе гледају онако како их је Аустрија васпитавала, тј. у њима виде православне шизматике и непрестано жале због пропасти Аустрије. Облак и Јагић су сматрали да је језик којим се служе Срби и Хрвати српскохрватски, а уз то се вешто провлачила и идеја да је српски језик настао из хрватског, док је Љубомир Стојановић упорно доказивао да је то српски језик којим се служе Хрвати. Он је, коначно, упозорио да „Југославенска академија у Загребу није поникла само ради науке, већ и ради других циљева, и многи наивни Србијанци натрчали су на то и помагали је“.

Педесетогодишњица Стојановићеве смрти обележена је у Ужицу откривањем спомен-плоче на његовој родној кући. Иако је било предлога да та кућа постане нека врста новог културног жаришта у граду, она се данас налази у фази урушавања.
И овај податак најбоље илуструје какав смо ми народ и како се односимо према својој прошлости, истовремено и према себи самима. Када пролазите улицама великих европских градова, неминовно ћете са спомен-плоча на фасадама сазнати не само податке о рођењу личности значајних за историју те земље, већ и информације о често и краткотрајном боравку појединих научника или уметника у том граду. Ужице може да се подичи својим знаменитим личностима, али је проблем што појединци који су део политичког естаблишмента не познају довољно ни прошлост своје породице, а камоли свог народа. На научном скупу одржаном на Учитељском факултету предложено је да родна кућа Љубе Стојановића израсте у културно средиште нашег града, да се обнови Задужбина Саре и Васе Стојановића, као и да се пренесу Љубини посмртни остаци из Прага. Нажалост, ништа од свега тога није урађено. Колико сам чула, Стојановићева родна кућа је у процесу продаје. Изгледа да ће велики Ужичанин Љуба Стојановић у свом родном граду имати само једну малу улицу. Интересантно је да ни идеја подизања спомен-бисте није реализована, а ако не на градском тргу, могла би да се налази у комплексу Народне библиотеке, која је, како то апсудно звучи, робујући владајућој идеологији, дуго носила име Словенца Едварда Кардеља, али не једног истакнутог српског, ужичког филолога.

Колика је научна тежина скупа посвећеном „Љубомиру Стојановићу“ 2002. године на Учитељском факултету?
Научни скуп на Учитељском факултету одржан је, с извесним закашњењем, поводом 140-годишњице рођења и 70-годишњице смрти Љубе Стојановића. Био је то велики одговор на Академијин скуп (без приређеног зборника радова) и позив на рехабилитацију Стојановићевог дела. Захваљујући ентузијазму проф. др Видана Николића, на овом скупу су о Стојановићевом раду говорили наши најеминентнији научни радници, залажући се, једногласно, да се Љуба Стојановић врати на место које му припада у историји српског народа.
Личност и дело Љубомира Стојановића до сада нису монографски обрађени. Да ли ће ваша монографија бити у догледно време одштампана?
Љуба Стојановић је заслужио не само да буде монографски обрађен већ и да различите области његовог рада буду полазиште за нове научне скупове. Проф. др Мато Пижурица, професор историје српског језика на Филозофском факултету у Новом Саду, инсистирао је да се мој магистарски рад преточи у монографију, како бисмо се одужили неправедно запостављеном Љуби Стојановићу. Народни музеј из Ужица заинтересован је да буде издавач монографије. Моја жеља је да у монографији синтетизујем најзначајније Стојановићеве филолошке радове, што није нимало лак посао. Такође, желела бих да реафирмација рада Љубе Стојановића подстакне већу ажурност Завичајног одељења Градске библиотеке у Ужицу, које би требало да има обавезан примерак свих библиографских јединица чији су аутори из ужичког краја.

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Марљиви рад Љубомира Стојановића на објављивању старих српских рукописа омогућио му је улазак у Српску краљевску академију, највишу научну установу у Србији. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 6. јануара 1890. године, у тридесетој години живота, а редовни 25. децембра 1893. године. У јануару 1896. године, на свечаном скупу у Академији, прочитао је своју Приступну академску беседу о индивидуалисању српског језика. За Српску краљевску академију Стојановић је остао везан до краја живота. Поред веома богате издавачке делатности, он је у периоду 1913-1923. године обављао дужност секретара Академије, а у годинама после Првог светског рата уложио је велики труд да нормализује живот најважније српске научне установе.
Посебно између 1931. и 1981. године, дакле пуних пола века, о Љубомиру Стојановићу је објављено свега неколико радова. Тек поводом Педесетогодишњице његове смрти, приређена је изложба у Народној библиотеци у Београду, и откривене скромне спомен-плоче у Београду и на Стојановићевој родној кући у Ужицу. Све то, ипак, није битно утицало да се обнови његов углед.

[/restrictedarea]