Модерни јаничари

Милорад Вучелић, главни уредник

У недељу на Светог Јована зазвонио ми је телефон. Одмах сам препознао глас. То је био Радован Караџић, творац Републике Српске и ратни вожд српског народа преко Дрине. Честитао ми је Крсну славу и поздравио све пријатеље који су дошли на славу. А и имао је кога поздравити. Прва помисао после завршеног разговора била је шта би рекли ови мишеви који кевћу ових дана на „Печат“, да знају да ме је сам Радован Караџић, српски херој и симбол свег честитог и поносног српства, звао да честита Светог Јована.
Али одмах ми кроз главу прелети друга мисао. Шта су ови напади на „Печат“, спрам напада на Радована! Нас по налогу ситних страних чиновничића нападају србомрсци и бедна служинчад западних сила. А на Караџића, тог српског дива, ударио је Сатана и везаног га држе у Хашком казамату.
Знам да ће Караџића осудити 2014. године, на Стогодишњицу подвига Гаврила Принципа. Ако га силници, газећи истину и правду, осуде, србоубице ће ликовати мисливши да су се осветили српству и Гаврилу Принципу. А не знају, јадни и кукавни, да ће тиме само Караџића узвисти и подигнути у оне светле висине које је достигао вечни јунак Гаврило Принцип.
Могу само претпоставити како се муче ови хулитељи на „Печат“ док читају овај хвалоспев Радовану Караџићу. А моја искрена намера је да им покажем колики су бедници и колико их српски народ презире. Само ви кевћите, само радите свој погани антисрпски посао. Али да знате, ни ми нећемо одступити. Разобличићемо вашу мржњу и нећемо вам дати да несметано каљате ни слово С, јер нам тако почиње национално име. „Печат“ ће бранити српске интересе и заступати српско становиште, и свом снагом критиковати припаднике нашег рода и држављане Србије који мрзе ову земљу и српски народ. Нећемо дозволити да неко, само зато што има хрватско име или мађарско презиме, себи даје слободу да шири говор мржње према српству. Још ћемо мање дозволити да они који ради за новац против српства узимају маха и пљују по „Печату“. Напротив, јавно им кажемо: нисте ви ни први, ни последњи јаничари који су Србију походили! И које смо како доликује испратили.
А сада се, нажалост, морамо спустити знатно, знатно ниже.
Данима злоупотребљавајући националну фреквенцију, дружина из „Радио-телевизије Војводине“ води свој приватни рат против новинара, сарадника и уредника „Печата“, о чему се можете објективно обавестити у овом броју нашег недељника, као и на нашем сајту. Ко им све није притекао у помоћ. На чело ових јуришника и хрватских лобиста стало је Министарство културе и информисања Владе Србије, дакле, власт. Они су отишли најдаље. Обећали су велику помоћ РТВ-у и јасно и гласно рекли да против „Печата“ и његових уредника „Тужилаштво мора да реагује“. Алал вера државном секретару за културу и информисање Гордани Предић, и велике честитке њеном министру.
Они сви заједно, тобоже принципијелно и забринуто, учествују у покушају стварања једне велике лажи и обмане, по којој су у Србији животно угрожени они који су запосели готово све радио телевизије са националном фреквенцијом, на челу са Б92 и РТВ, јавне сервисе, градске телевизије, штампане медије, министарства, места председника скупштинских одбора, места посланика, од владе и из иностранства издашно финансиране невладине организације, тужилаштва, и обична, и специјална, и ратна, судове и полицију, и из тих заштићених тврђава свим могућим оружјем бљују огањ по свима онима који их критикују, и истовремено причају о сопственој угрожености и угрожености својих најближих. Имају ли и они, које ова машинерија власти и пропаганде узима на нишан, своје најближе?
Шта им је још потребно да би се осећали заштићеним од свог народа?
Шта је ту говор мржње? Треба ли сви да занемимо пред овом државном силом и пропагандом да нас не би осудили за говор мржње? Што се „Печата“ тиче, одговоре већ знате и добијаћете их редовно, из броја у број. Имаћете од кога да чују истину. Да није тако не бисмо били убедљиво најтиражнији политички недељник у Србији.
Зашто се не би смело, и по којем то вишем закону, ономе ко је и речју и делом доказани србомрзац, а уз то је издашно и обилато од државе плаћен и под високом заштитом министраства, рећи да је србомрзац? Зашто је неевропски волети Србе, а бити против њих и мрзети их еуропски?
У прошлом броју „Печата“ наш уредник Миодраг Зарковић је аргументовано показао како се у РТВ-у бахато и противзаконито расипа државни новац. На крају текста пише следеће: „На основу увида у националну припадност већине руководилаца РТВ-а, од којих су неки побројани у овом тексту, али и на основу прегледа програмског садржаја новосадске телевизије, тешко је избећи закључак да иза тог злочина стоји разгоропађени хрватски лоби“.
Управо та полуреченица разгоропадила је хрватски лоби и његове придружене чланове, и извела их на светло дана. Претходних година хрватски лоби је тихо и ефикасно радио. Успели су да у тишини покупују хиљаде хектара плодне земље у Војводини, добар део прерађивачке индустрије и трговинске ланце. У садејству са њима куповине су обављали, да будемо политички коректни, Подгоричанин Антун Станај и Пљевљак Дарко Шарић. И нико није ни прстом макао, ни писнуо. А када се појавио арапски капитал, као озбиљан и по државу користан инвеститор, покренули су се неки наводни паори и њихова наводна удружења, и по команди покрајинских жутих власти и њиховог страначког сервиса РТВ-а (прочитати Саопштење редакције „Печата“ у овом броју) кренули у здружени политичко-пропагандни напад на Владу Србије.
Све описано је лако препознатљиво, јер је о чињеницама реч. Борба за туђе интересе има своју дугу традицију, само се у правим окупацијама зове на један начин, а у меким на други начин (прочитати изјаву академика Василија Крестића у овом броју „Печата“).
Зашто се некоме ко чини доказане лоповлуке и кривична дела не би могла поменути национална припадност? Зашто би нечија национална припадност гарантовала имунитет од сваке одговорности?
Србомрство у Србији, нити било где другде, није кривично дело него је, напротив, врло негована и за друштвени успех неопходна врлина и гаранција успеха. Сме ли се некоме ко је своју мржњу против Срба довео до расистичких висина рећи да је расиста? И ако не сме, зашто не сме? Зашто би некога у таквом систему пожељних вредности и са таквом заштитом власти било страх што није Србин и зашто би се он због тога стидео, кад се већ не стиди тога што отворено мрзи Србе? Зашто би неког Хрвата било стид што припада хрватском лобију, и што га није било стид када је захваљујући деловању тог лобија претходних година и деценија урађено оно што смо описали? А није реч само о државној имовини у Војводини него и у Београду.
Зашто некога ко се буса у груди својом мржњом према Србима и ко се хвали да није Србин не подсетити, као што је ред и обичај, да је и тада грађанин Србије и да мора поштовати бар захтеве елементарне пристојности? Зато што им не ваљају Срби они би на српској територији да направе независну државу Војводину и још су заштићени тиме што су, рецимо, Хрвати, Шиптари или дукљански Црногорци.
Видимо да Србију раздире питање шта са, из центра Прешева измештеним спомеником терористичкој ОВК. Та забринутост је далеко већа него што је икада била брига за културна блага из депоа Народног музеја или Народне библиотеке. Па да и ми дамо прилог решавању овог великог проблема. Најбоље би било да трајно остане на камиону и да се вози широм региона Србије. Док се не донесе таква одлука требало би га сместити у неки од музејских депоа, по могућству оних који су под управом Покрајинске владе Војводине, а уз директан пренос на РТВ-у.
Наравно да ћемо поделити посао, па је „Печат“ спреман да објави тужни списак српских жртава које је посејала ова терористичка банда, а што је један историчар већ затражио. Знамо да за објављивање оваквог списка не постоји заинтересованост оних који нападају „Печат“. Ови модерни јаничари на свом списку држе цео један народ.
Како смо како доликује испратили све оне пре њих, тако ћемо и ове.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *