Почетна / Интервју / Мирјана Васовић, социјални психолог – Питање државног и националног идентитета важније од питања наталитета

Мирјана Васовић, социјални психолог – Питање државног и националног идентитета важније од питања наталитета

Разговарала Маријана Милосављевић

Не мислим да је нова власт постала посебна миљеница старих међународних моћника. Постоји у политичкој психологији нешто што би се могло назвати „социјални утицај веродостојног ауторитета“. То једноставно значи да су људи спремнији да прихвате сваку непријатност, па и да одустану од својих уверења ако им то наложи или иза тога стане особа у коју имају велико поверење. Креаторима косовске независности, у завршном чину косовске трагедије, било је важно да пронађу  такве лидере 

Шира јавност је Мирјану Васовић последњи пут у медијима видела пре скоро две године када је на конференцији за новинаре ДСС-а упутила позив за потписивање петиције за осуду кампање против Војислава Коштунице која се водила са циљем да се он повеже са убиством премијера Зорана Ђинђића. Тада је изјавила: „Кампања која се води против Коштунице је ирационална, али у тој ирационалности има система. Јача репресивност једног слабог, одумирућег режима који суштински губи на легимитету. Репресија система огледа се у криминализацији сваке политичке делатности. На сваки дисонантни шум режим одговара одмаздом. Циљ кампање је да се криминализацијом Војислава Коштунице и патриотске групе људи обезвреди све што би они могли рећи, отпор који би могли пружити издаји националних интереса и да нас припреми да ћутке то прихватимо“… Када се узме у обзир тадашња атмосфера линча према критичарима политике ДС-а, храбар је био иступ професорке Београдског универзитета која се до тада није страначки експонирала, нити сврставала у активисте било које странке. Епилог је био следећи: петицију је потписало 114 јавних личности, као и велики број симпатизера странке, али и оних који су из принципијелних разлога решили да протестују. Упркос томе што је ЛДП (тада резервна владајућа странка) иницијативу ДСС-а оценила као позив на рушење уставног поретка – владајућа Демократска странка и њен тужилац Миљко Радисављевић били су сатерани у ћошак. Акција саслушавања Војислава Коштунице обустављена је јер се озбиљан отпор углавном независних интелектуалаца није очекивао. Што се Мирјане Васовић тиче, од тада само њени студенти имају задовољство да је редовно виђају.

Присуствујемо изгледа последњем чину решавања статуса КиМ, што задире у срце питања српске државности, па није ни чудо што најновија Платформа доживљава различите критике.
Нисам сигурна да присуствујемо последњем чину решавања косовског питања, а као грађанин ове земље не бих ни волела да је то тако. Уствари, све зависи од нас. Зависи од тога да ли ћемо се – у име „регионалног помирења“, фондова Европске уније, доказивања да смо добри, цивилизовани и да нисмо геноцидни, речју да смо „најевропљани“, тј. већи Европљани од самих Европљана – одрећи дела своје државе, за коју су се часно бориле све претходне генерације.
Питање Косова и Метохије није само питање територије и није само питање „решавања свакодневних проблема људи који тамо живе“ – то је питање идентитета. Ту не мислим само на КиМ као окосницу српског националног идентитета, а не мислим само ни на етнички идентитет. Добровољно пристајање на одузимање КиМ представља директну претњу опстанку Србије као државе и нације. Питање државног и националног идентитета, ако смем да кажем, важније је од питања наталитета. Ако „Србија изумре“, од чега страхује премијер, то неће бити само зато што није могла да оствари физичку бројност грађанства и демографско преимућство, већ и стога што – постепено, али сигурно – одумире свако осећање националне самосвести, идентификације, солидарности и патриотске лојалности. На овом потирању идентитета увелико се ради – од прекрајања историје и културне традиције, исмевања сваке врсте патриотизма, до покушаја успостављања измишљене заједнице Војвођана и сталног подгревања нелојалности националних мањина сопственој држави у политички манипулативне сврхе.

Упркос огромном притиску странаца многи не заборављају да у историји не постоји политички лидер који се добровољно одрекао државне територије, а камо ли оне која има толики национални и историјски значај.
Одустајање од националних и државних интереса надаље поспешује овај процес растакања не само националног идентитета, већ и саме државотворне свести. Ако нисмо у стању да остваримо суверенитет на целој својој територији, да одбранимо своје легитимне националне интересе, ако све што нам силом одузму проглашавамо „изгубљеним“, онда смо на унутрашњем плану нужно осуђени на аномију, а у међудржавним односима на непоштовање, анонимност и маргинализацију. То је чињеница коју зна свака „озбиљна“ држава. Многи међудржавни сукоби водили су се, и данас се воде, не само ради реално доступних и опипљивих добитака – извора хране, енергије, територије – већ националног престижа ради; да поменем само некадашњи „рат звезда“, данашња препуцавања око тога ко боље штити људска права или америчке оружане одмазде за оно што се квалификује као „национално понижење“. Национални престиж јесте, наиме, симболичко „добро“ које отвара пут ка осталим, материјалним добрима у процесима међудржавних надметања и преговарања. Наши критичари кажу да је Косово мит из прошлости који подгрева сукобе у садашњости, а чини их вероватним у будућности. Мит? Можда. Али, историјски оправданији, културно значајнији и морално утемљенији у односу на оних неколико десетина људи и три овце са две (хиљадама километара удаљене) фокландске стене због којих је, у двадесетом веку, ратовала Британска империја. Ратовала – не преговарала.

Многи питање КиМ виде као питање правичности у међународним и међуетничким односима. Каже им се да су времена таква да је и размишљање о правичности луксуз, а залагање за њу готово смешно?
„Озбиљна држава“, како би се изразио премијер, не само да мора да поштује преузете обавезе, већ и да брани своја историјски стечена, легитимна права. Сасвим друга је ствар ако неком отмете територију силом, него ако он сам на то пристане и добровољно је уступи. У првом случају увек постоји морално право да се тражи повраћај отетог и могућност да се једног дана, било то и кроз сто година, за тако нешто избори: морално право повраћаја отетог не застарева, као ни ратни злочини. Предаја Косова и Метохије, међутим, озваничава наше прихватање једне квазимодерне и прагматичне концепције правичности у међународним односима, по којој оно што јесте , тј. „стање на терену“, постаје оно што би требало да буде, што је „пожељно и оправдано“. Међународна политика се више не руководи било каквим принципима, већ оправдава евентуалним последицама својих чинова. То је, у суштини, правичност која проистиче из силом освојеног. Она не одражава било какве вредности, већ односе моћи.

[restrictedarea]

Новој власти ипак иде боље него претходној, што потврђује тезу многих да поражени десничари (националисти) лакше излазе у сусрет захтевима моћника?
Мада су у данашњем свету политике појмови левице и деснице углавном испражњени од садржаја, израз „десничар“ задржао се у нашем политичком дискурсу у својству етикете, жигосања, а тиме и дезавуисања политичког противника. Стереотип најчешће експлоатишу неостварени и недоследни левичари: десничари су, по њима, увек „ауторитарни“ – склони приклањању захтевима виших ауторитета – и неизбежно морају бити „поражени“. Овај стереотип бисте морали јако да натегнете како би обухватили нову власт у целини и, уједно, део „десничарске“ опозиције. Али, неким чудом, лако се уклапа у описе старе политичке гарнитуре и њених сапутника: они су се спремно приклањали жељама и најнижег бриселског чиновника, свакоме се извињавали, свакога пред страним моћницима денунцирали – по цену личног и националног понижења. И, неизбежно, били су поражени на изборима.
Не мислим да је нова власт постала посебна миљеница старих међународних моћника. Постоји у политичкој психологији нешто што би се могло назвати „социјални утицај веродостојног ауторитета“. То једноставно значи да су људи спремнији да прихвате сваку непријатност, па и да одустану од својих уверења ако им то наложи или иза тога стане особа у коју имају велико поверење. Креаторима косовске независности, у завршном чину косовске трагедије, било је важно да пронађу лидере којима ће људи веровати, пошто је претходна политичка гарнитура у народу била у потпуности компромитована. Тако је победа СНС на изборима и новоформирана коалиција, без много отпора, прихваћена „од страних партнера“. С друге стране, управо ова могућност великог броја људи да се идентификују са новом влашћу дала јој је, већ у старту, извесно преимућство.

Посматрајући шта је до сада чинила нова власт, можемо ли да препознамо њене намере, може ли се говорити о, евентуалним, психолошким учинцима на јавност.
Чини се као да су улоге, намерно или не, подељене. С једне стране, „бескопромисна“ борба против корупције и криминала, у којој се хапсе и недодирљиви тајкуни, пружа извесну сатисфакцију изгладнелом, фрустрираном и бесном народу и, уједно, јача поверење у посвећеност нове власти принципима правде и социјалне правичности. С друге стране, овако стечен капитал политичког поверења – или легитимности – има тенденцију да се, по принципу спојених судова, прелије и на друге области политичког одлучивања, рецимо о стаусу КиМ. Он може добро да се искористити у циљу обезбеђивања бланко подршке народа одлукама о којима се он уопште не пита. Ово би био пут уназад, према политици која је на прошлим изборима доживела пораз.

Разорна питања у вези са реалношћу националног пораза наметнула је и нова власт објашњавајући преко пензија, за које новца нема, да нам без ЕУ нема опстанка. Можемо ли то објаснити као мирење са судбином и како ће се та чињеница одразити на наше друштво, посебно на млађе генерације?
Прича о националном поразу је алиби за нове политичке уступке. Припрема јавности за мирење са „тешким одлукама“ које нова власт мора да донесе, „у склопу преузетих обавеза“. У ствари, други начин да се каже да одлуке о судбини наше државе нису, у потпуности, у нашим рукама. Мада је тема националног пораза значајна тема наше националне митологије, она је некада имала сасвим другу улогу: није била позив на мирење са судбином, већ на јачање националне солидарности, кохезије и на колективну мобилизацију у циљу остваривања националних интереса. Али, време, као и политичке вође се мењају. Млађим генерацијама може се упутити порука (парафразирам): „Може се бајонетима изградити трон, али се на њему не може седети“.

Пресуда хрватским генералима у Хашком трибуналу довела је до губитка колективног националног достојанства који дубоко погађа осећање личног достојанства и самопоштовања. Стране дипломате жале се већ годинама да жељно ишчекују наше суочавање са прошлошћу, чији је недостатак наводно кочио Србију у њеном напретку. Да ли смо на добром путу да испунимо њихова очекивања?
Синтагма „суочавање са прошлошћу“ јесте пропагандна флоскула која подразумева да је наша прошлост била увек мрачна, нешто чега би се требало стидети и заувек одрећи. Порицање колективне прошлости – свести о заједничкој судбини и континуитету заједнице – саставни је део процеса потирања националне самосвести и идентитета. Истина је сасвим другачија, дубоко је уткана у колективном памћењу и не мислим да ће се овај народ, у том смислу, икада, у целини, ментално прилагодити по сценарију његових непријатеља. Међутим, ваља имати на уму да покушаји прекрајања и брисања колективне историје – посебно регионалне – имају још једну, можда и значајнију, спољашњу намену: да умање значај злочина учињених над српским народом и тиме аболирају историјски доказане злочинце. То се може остварити умивањем међуетничке историје (као што је изостављање њене конфликтне стране, тобож у сврху помирења), прикривањем и извртањем чињеница, али, још ефикасније, „окривљавањем жртве“.

Западни стручњаци не крију да „посматрају процес менталног прилагођавања, што је карактеристика нација које се мире са поразом“. Да ли смо се помирили?
Ваља поменути немали допринос постоктобарских власти (и њихових НВО сапутника) процесу „утеривања“ колективне кривице. Како би направили отклон у односу на деведесете – пошто су свој легитимитет, у недостатку бољег, заснивали искључиво на свргавању „диктатора“ Милошевића – потенцирани су, па и предимензионирани злочини српске стране, а прећуткивани или минимизирани злочини осталих. Логика је била „прво почисти у сопственом дворишту“, али друга дворишта никако да дођу на ред. Са становишта утицаја на јавно мњење није неважна чињеница да су они своје генерале хапсили по луксузним ресторанима, а ми своје ловили – као звери – по гудурама. То је нешто што је, такође, утицало на национални престиж, као и на национални понос и, у крајњем случају, на однос према нама. Наравно, ова манипулативна пропагандна тактика и сејање стереотипа нису у потпуности одговорни за несразмерне и пристрасне пресуде које су донеле судије Хашког трибунала – политички утицај је ту био пресудан.

Ви сте се први код нас бавили феноменом самомржње (уочен код појединих представника јеврејског народа), али и тзв. црначким комплексом. И у нашим редовима препознали сте Србе који презиру Србе. Колики је био и колики је данас њихов утицај, колика је штета коју су нанели друштву?
„Самомржња“ или како се још назива „обрнути етноцентризам“ је сложен феномен. Односи се на ставове припадника неке етничке групе која је, у датим друштвеним околностима, опште прокажена, стигматизована или на неки други начин дискриминисана. Испољава се кроз прихватање лоше слике о себи, сумњу у сопствену вредност као људског бића достојног поштовања, као и кроз одрицање сваке врлине свим осталим члановима групе. Речју, представља веровање у инфериорност сопствене етничке групе у односу на остале, које проистиче из чињенице да се она почиње посматрати очима других. Нису сви Срби ових година били жртве психологије самомржње, за то је потребан дужи период социјализације; мада, можемо је препознати у специфичној самоиронији са којом, често, у негативном контексту, говоре о себи самима – „ то смо у стању да урадимо само ми Срби“; „тога нигде нема сем у Србији“…

Можемо ли да дијагностикујемо да су протагонисти самомржње у протеклом периоду били представници наше друштвене елите?
Да, то су они слојеви који су у општој друштвеној анемији стандарде исправног понашања тражили на другој страни, међу „културним“, „цивилизованим“, „правим европским“ народима, а то је друштвена елита. Неки њени представници увели су у политички дискурс синтагму „нормални Срби“, како би их разликовали од осталих. Управо су они, најчешће, били основни сејачи негативних стереотипа о овој средини. Дистанцирање од сопствене етничке групе обезбеђивало им је „пролаз“ у оне које су сматрали бољим, вреднијим, поштованијим. То је била нека врста социјалне улазнице за приступ посвећеним европским круговима, односно предуслов за стварну или тек симболичну асимилацију која их спасава несрећне колективне судбине на коју су осуђени сви остали. Данас, ова врста препоручивања има знатно слабију прођу, а то се види по осеци прилива новчаних средстава из страних фондова. Али, по логици „самоиспуњавајућег пророчанства“ направили су велику штету представи о Србији и Србима у свету. Негативне стереотипије о Србима које су се уврежиле у јавном мњењу, послужиле су као оправдање за најнехуманије акције спроведене према овој земљи и њеном народу. А, то нас је, између осталог, коштало и онога што су ти „нормални Срби“ највише желели: пријема у њихово високо европејско друштво.

Својевремено сте у једном тексту поставили питање да ли има после свега Србија право да брани своје легитимне националне интересе и да се бори за њихово остварење, што је суштина сваке политике. Шта бисте данас одговорили?
Једна од опробаних пропагандних стратегија у политичким односима јесте обезвредити или осрамотити политичког неистомишљеника тако да се све што би он могао у политичком надметању или преговарању да предложи или захтева већ унапред квалификује као нелегитимно. Деценијама сатанизована, Србија је, у међународним односима, бар до сада, била у позицији тог „недостојног“ политичког ривала. Напори које су уложили представници претходне власти и бивши председник лично да се покажу добрим и сарадљивим, да их по сваку цену заволе, тј. да се „искупе“, само су додатно допринели губљењу тог симболичног добра, тако важног у одбрани легитимних државних интереса – националног престижа и поштовања.
Такође сте се размишљајући о казни и о њеном потенцијалном трајању једанпут запитали: да ли Србија има право да икада више буде политички неистомишљеник било са суседима, било са Западом?
Нова власт обећава да неће дозволити да се пређе „црвена линија“, али праг толеранције у нерешеним комшијским односима (и националног понижења) већ је постављен сувише високо. Полазећи од факта „српске кривице“ од Србије се очекују само уступци. До сада је примењивана само дефанзивна политичка тактика. Ствар је у томе да ми почнемо да померамо границу у супротном правцу и пребацимо на друге терет оптужби, а себи обезбедимо „легитимно право жртве“. То не можемо да учинимо директно, сувише је уврежен стереотип о „лошем момку“, али можемо индиректно: упорно тематизујући питања угрожених права Срба на слободу кретања, свој језик, веру и културу; повратка изгнаника и повраћаја њихове отете имовине; обештећења за узурпирана или порушена привредна и културна добра; оскрнављена гробља; нерешене случајеве убистава; суђења за ратне злочине учињене над српским становништвом; третмана наших хашких затвореника, и тако даље, и тако даље. Таквих легитимних захтева има тушта и тма и они морају свакодневно, јавно да се испостављају – Приштини, Загребу, Бриселу… У преговорима, морају бити стално на столу, пошто могу само да јачају нашу преговарачку позицију.

Како видите наш даљи пут према Европи, да ли ће бити релаксиранији, да ли очекујете да пронађемо снагу и сами за себе нешто урадимо у оквиру својих могућности?
Ближа сам евроскептицима него евроентузијастима из политичког уверења о неопходности да останемо као држава политички неутрални. Сматрам да избор ући или не у ЕУ мора бити последица рационалне cost-benefit калкулације. Од колике је то користи за моју државу, шта она тиме добија, а шта би морала да жртвује? И шта овде претеже? Овакво разматрање ми за сада не говори у прилог интеграција, посебно у светлу косовског питања. Али, мени као грађанину ове земље, уопште се и не нуде рационални аргументи било које врсте. Нуди ми се догматска парола да „Европа нема алтернативу“, што је, већ у старту, супротно мојој идеји слободе избора. Штавише, то ми побуђује сумњу да ми уласком у ЕУ могу бити угрожене и неке друге слободе, а са нашим „прилагођавањем европским стандардима“, нешто од тога већ сада осећам на сопственој кожи. Рецимо, притисак на уподобљавање сопствене културне традиције, као што је, на пример, штимовање српских народних бајки. Или, мењање историје свог народа у име помирења са суседима. Или, дистанцирање од патриотизма и храбрости својих предака пошто пружају лоше, ратничке, моделе понашања нашој деци. Мене све то на нешто подсећа. То ми показује и да се ЕУ, од идеје о рационално утемељеној интересној заједници, све више претвара у идеологију, и то ону догматске врсте. Она тражи једногласност у мишљењу, тражи верност и лојалност, тражи да је воле. Та љубав јој обезбеђује оно што се у политичкој науци назива diffuse support – неспецификовану, али безусловну и унапред обезбеђену подршку грађана која јој омогућава да опстане и траје упркос одлукама које, често, могу бити у супротности са њиховим виталним интересима. А то је нешто што више од свега другог сведочи о њеним интегративним слабостима. Ако мора да посеже за идеолошким средствима како би успоставила и одржала заједништво – мора да нешто са њеним суштинским, системским, функционисањем није у реду. Не мислим само на посрнули евро, дугове и слично, него и на оно што називају мањак демократичности.

У мејнстрим медијима до сада није било простора за евроскептике, нити за озбиљну расправу.
Што се тиче Србије и њеног даљег пута према Европи, за разлику од многих, нисам толики песимиста. Примећујем да је потпредседник владе већ конкретизовао Тадићеву апстрактну идеју о безалтернативном путу у Европу и народу поручио да ћемо „без Европе пропасти“. То грађани боље разумеју. Пошто је поменуо плате и пензије, он их је, очигледно, емоционално уценио потпирујући њихове егзистенцијалне страхове. Али, у подтексту је стајало: ми смо као лисица ухваћена у замку која мора да одгризе сопствену шапу (Косово и Метохију) не би ли се спасла. Са таквим дефанзивним ставом осуђени смо на бесконачни политички конформизам, што буди наду да ће нас ипак једнога дана тамо примити.
Када се ставим у позицију бриселског бирократе, процењујући као наивни посматрач, постављам себи питање: шта би Европа добила мање нашим пријемом од онога што је добила пријемом Румуније, Бугарске, Хрватске, да не помињем неке њене најисточније државе? Чини ми се, чак, да би добила више: први велики успех у спољној политици, мир на својим границама, квалификовану, а јефтину радну снагу, релативно уређену земљу, територијалну повезаност итд. Али, још ми није сасвим јасно шта ми добијамо. Судећи по данашњим реакцијама Грка, Португалаца, Шпанаца, Италијана… плашим се да ћемо морати да одгриземо још неку своју шапу.

Претходна власт је била брутална према медијима. Нова је обећавала да новинаре неће спречавати да буду професионални. Како вама изгледа наша медијска сцена, коме верујете или шта радо читате?
Када посматрате нашу, и не само нашу, медијску сцену видите да не постоји ниједан медиј који није експонент нечије политике. Идеја о независности медија је, ипак, само мит. У суштини, то сматрам нормалном појавом у демократском друштву; наравно, само уколико не постоји медијски политички монопол, тј. ако постоје медији који представљају различите политичке ставове. Укрштање различитих виђења друштва и начина решавања друштвених проблема може само да помогне да се успостави то што се зове демократска јавност. Ипак, ја, као и већина људи, осећам извесну нелагоду када се суочавам са ставовима који су у супротности са мојим најдубљим уверењима. То је психолошка законитост и разлог због којег људи радије бирају медије у којима могу наћи потврду својих мишљења, а избегавају оне који их могу суочити са ризиком њиховог преиспитивања. Како је наша медијска сцена изразито политички профилисана, могли бисте – само на основу тога шта ко редовно чита, гледа и слуша – са великим степеном вероватноће да одредите каква су његова најопштија политичка становишта.
Без обзира на нелагоду коју могу да изазову супротни аргументи, потреба да разумемо шта се овом друштву догађа захтева прелиставање читавог репертоара овако различитих политичких становишта. Али, ако као критеријум избора медија узмете професионализам, онда се нађете у тунелу. Или, ако хоћете, пред читавом менажеријом новинарских приступа и поступака. Чега све ту нема: скривања, прескакања, извртања, подметања; лукавства, али и умиљавања; режања и уједања, комадања и мрцварења. И крви, много крви. Ова врста непрофесионализма не може се приписати искључиво „бруталности“ претходне власти, тј. директним политичким притисцима, мада је тога, неоспорно, било. Узроке би требало тражити и у чињеници да се, неким необичним стицајем околности, неколицина главних рекламних магната у нас тада нашла на врху или у предворју власти. Као и у томе што су сви новобогаташи који иоле држе до себе потрчали да стрпају, осим новца, и медије у свој џеп. Вама не морам да говорим о материјалном положају новинара. У таквим околностима, одустајање од професионализма било је у функцији одржања врсте. Не морамо то да правдамо, али можемо да разумемо.

Постоје, међутим, упечатљиви примери медијских кућа и њихових новинара који не деле судбину својих колега, и којима као да је једина сврха постојања да креирају и сервирају стварност која просечном грађанину није блиска?
Да, постоји и друга врста непрофесионалног новинарства која није повезана са материјалном изнудицом, већ је, штавише, удружена са капиталом (посебно страним) и праћена великим материјалним привилегијама. Она представља далеко већу опасност за дугорочну добробит овог друштва и државе. То није стихијско новинарство које како-тако плива на истим таласима који носе све нас, већ планско, прорачунато, са веома уско постављеним, али јасним циљевима – а они су увек у супротности са нашим националним и државним интересима. Ваља само пажљиво пратити начин њиховог извештавања. Пажљив одабир тема – све су за нас болне. Избор саговорника – увек три на једнога. Угао гледања – увек са становишта интереса страног капитала или стране, ривалске политике. То новинарство не само да не даје праве информације јавности, оно уопште не информише, већ сасвим суженим каналима комуникације „утерује истину“. У том смислу, можемо га означити као „тотално“. У суштини, медији који су протагонисти оваквог новинарства и не личе на медије, већ на пропагандне испоставе. Држава се од тога не брани, рецимо критиком и раскринкавањем, већ их награђује додељивањем националних фреквенција.
Чува нас, ипак, здрав разум народа, логика сељака са Бајлонијеве пијаце (од некога сам то давно чула) који каже: „Пишу новине, не знам је л’ истина“.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Hvala na ‘pogledu’… Izgleda, da „EU – vampir“ ne moze bez sveze ‘evro-entuzijasticke’ „krvi“ ?! Pa zbog toga, sa silnim ‘zarom’ namece zustar tempo onima, koji su takvim ‘pijanstvom’ zahvaceni ?! I naravno, ‘regrutuje’ ( a i „podmazuje“) „elitu“ iz panicnog straha, da ce, poput nestanka struje i taj ‘zanos’ odjednom – prestati ?! Zalosno je, kako mnogi bivaju korumpirani takvom obmanom…. a korupcija u glavama, najopasnija je od svih ?!




    0



    0
  2. Odlicno objasnjeno iz ugla socijalne psihologije.Komplimenti,ipak, ucinite korak dalje pa obijasnite : Sta se to dogadja u glavama ovako okorjelih IZDAJICA. Kakav je to „genetski kod“? Zasto ih ima toliko puno,da li ih ima stvarno puno, ili su to samo oni „ODABRANI“- visokopozicionirani u politici ,nevladinim organizacijama,sretstvima informisanja ? Kako se oni osjecaju sami sa sobom i prema sebi kada cine to sto cine? Gade li se oni sami sebe barem za dijelic, koliko se gade nama? Da li su oni uopce svjesni toga sto cine? Imaju li ti ljudi D U S U ??? Na koji nacin im se moze pomoci?? Na koji nacin ih sprijeciti, „probuditi, otrijezniti“ ??? Svjestan sam da je vecina pitanja usmjerena prema PSIHIJATRU………………




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *